- Published on
Engleski termin, public servant, javni sluga, najbolje objašnjava šta političar, po definiciji, treba da bude. Međutim, ako pratimo razvoj ljudskog društva od starih Grka i Rimljana do danas, možemo primetiti eroziju ovog poziva koji, sam po sebi, ne bi morao biti sinonim za nešto suprotno od svog prvobitnog značenja. Zato ne iznenađuje da je jedno od ravnopravnih značenja reči političar i ono da je političar neko ko prevarom ili nadigravanjem drugih ostvaruje ličnu korist (eng: One who deceives or outmaneuvers others for personal gain). Političar se tako pretvara u nešto suprotno od svoje prvobitne uloge što bih ja okarekterisao terminom private servant ili selfish public servant, sebični javni sluga, koji služi samo ličnim interesima ili interesima onih koji mu omogućavaju da dođe na položaj; užim partijskim, ideološkim ili drugim grupacijama (poslovnim) čije interese predstavlja.
Politika u smislu organizovane društvene delatnosti nastaje s pojavom grada-države (polis) u staroj Grčkoj. Zato nije slučajno da su Aristotel i Platon tvorci ideje i termina politička filozofija. Mogli bismo reći da je svaki politički angažman, u svom originalnom smislu, morao, pre svega, biti baziran na pravdi i na ideji pravde. Ako se setimo i starog Rima, automatski se nameću imena vrhunskih mislilaca kao što su bili Ciceron i Seneka koji su bili politički angažovani. Prateći ovu nit, dolazimo do prostog zaključka da političar, ili javni sluga (public servant), mora biti neko ko na neki način deluje iz čisto altruističkih pobuda predstavljajući manje ili veće grupacije ljudi vođen idejom pravde i željom za njenim ostvarenjem na najvišem mogućem stepenu.
Ipak, ono što izaziva konfuziju jeste erozija ne samog termina već političke prakse kao takve. Ova erozija nije počela danas već je postojala i u najstarijim vremenima. Korupcija nije nova pojava i postojala je oduvek i u svakom društvu. Problem se javlja kada dođe do poremećaja odnosa u vrednosnom smislu i kada oni, koji bi morali biti takozvana „elita društva“ toliko ogreznu u korupciji da dovedu u pitanje i samu ulogu političara koja se, makar u smislu kako na njih gleda narod (većina), danas (ispravno ili ne) svodi samo na ono drugo značenje: služenje ličnim interesima.
Međutim, nemoguće je da u bilo kom društvu, i u bilo koje vreme, svi političari budu onakvi kakvim ih danas smatra većina naroda u mnogim zemljama, a ne samo u Srbiji. Sasvim se opravdano može reći da su mnogi političari, u nekim zemljama, izgubili mnogo više političkim angažmanom nego što su dobili privatno. Mnogi američki političari, na primer, imali su uspešne poslovne, advokatske, doktorske karijere pre ulaska u politiku. Jedan od njih, Džon Edvards (bivši senator i kandidat za predsednika Amerike), bio je uspešan advokat koji je napravio milione dolara radeći na slučajevima povreda na radu. Teško da je njemu politika bila potrebna u smislu lične materijalne koristi. Ili Bil Frist (William Bill Frist), američki doktor, poslovni čovek i političar koji je dva puta biran za senatora i koji je služio kao lider većine u Senatu. Inače, njegov otac i stariji brat Tomas osnovali su 1968. godine Hospital Corporation of America; brat Tomas spada u najbogatije ljude na planeti sa preko 8 milijardi dolara. Očigledno je i u ovom slučaju da lična materijalna korist nije mogla igrati ulogu u želji za političkim angažmanom Bila Frista. Ovakvih primera ima mnogo u Americi. Jedan od najočiglednijih jeste Nelson Rokfeler koji je bio potpredsednik Amerike i kandidat za predsednika.
Političari su, ipak, omraženi ljudi u skoro svim današnjim društvima i u tom smislu Srbija nije izuzetak. Drugo je pitanje da li je ova omraženost u potpunosti opravdana i do koje mere odražava pravu realnost. Ovo su sve pitanja koja zahtevaju ozbiljnu analizu baziranu na činjenicama ali nas, u ovom slučaju, zanima da li su stvarno političari u Srbiji plaćeni dovoljno. Ako zanemarimo potencijalnu korupciju, predrasude, moguće zarade od privatnog biznisa koje su ostvarene nezavisno od političkog uticaja, prosto poređenje s drugim zemljama, i to proporcionalno a ne samo nominalno, pokazuje da srpski političari nisu dovoljno plaćeni i pored predrasude da jesu.
Ako bismo pošli i od ideološke potencijalne pozadine ili odluke da političari namerno primaju male plate da bi poslužili kao primer, ipak ni ovo ne bi bio dovoljno ubedljiv dokaz da tako treba, ili mora biti, uzimajući u obzir moderni kontekst, a naročito kontekst srpskog društva i države.
Živeći skoro 25 godina u Americi, gotovo da me nikada nije zanimalo koliko političari zarađuju ili u kakvim i kolikim stanovima ili kućama žive. Ono što je mene prvenstveno zanimalo, to je da li dovoljno dobro vrše svoju ulogu kao predstavnici (kongresmeni, senatori) određenih grupacija i koliko su u svom angažmanu iskreni.
Takođe, potencijalna kriminalna delatnost političara, što bi automatski moralo izazivati istragu, može probuditi dodatni interes, ali nikako sama činjenica da neko poseduje veliku kuću ili prima relativno veliku platu. Naime, moramo se ponašati i živeti u skladu s pretpostavkom da je svako nevin dok se ne dokaže da je kriv. Nije ispravno osuđivati, da ne kažem masakrirati, ljude u medijima pre nego što se dokaže da su kriminalci, bilo da govorimo o političarima ili o bilo kom drugom, a to se po pravilu radi u Srbiji. Otuda će vam svako u Srbiji otvoreno reći da ministri ne žive od plata i da je to celo pitanje smešno što drugim rečima implicitno znači da su svi ministri „lopovi.“ Ipak, najverovatnije da je srpski političar, u stvari, prosečan srpski građanin sa svim manama i vrlinama.
I u Americi ima dosta paradoksa, tako da na lokalnom nivou mnogi odbornici imaju plate koje jedva dostižu 100,000 dolara godišnje dok pojedini direktori agencija ili sličnih organizacija u javnom sektoru zarađuju više. Ali, bazična plata članova Američkog kongresa i Senata jeste oko $180,000, plus beneficije. S druge strane, plata predsednika Amerike jeste oko 400,000 dolara godišnje. Ali, neko bi mogao reći, američka ekonomija je 18.5 triliona dolara godišnje, što je oko 60,000 dolara po glavi stanovnika. Srpska ekonomija je oko 40 milijardi dolara nominalno, ili oko 112 milijardi (PPP, purchasing power parity) po kupovnoj moći ili oko 16,000 dolara po glavi stanovnika po istom kriterijumu. Ipak, američki političari u proseku (pretpostavljamo i srpski) rade mnogo više od prosečnog zaposlenika bilo da govorimo o korporativnom ili državnom aparatu. Američka ekonomija je oko 450 puta veća od srpske, nominalno. Ali Amerika ima i oko 45 puta više ljudi, tako da je američka snaga proporcionalno deset puta veća po glavi stanovnika od srpske. Ovo isto poređenje važi i za sve ostale visoko razvijene zapadne zemlje, pa se može reći da je proporcija slična u poređenju Srbije s bilo kojom zapadnom zemljom od Nemačke do Finske.
Predsednik Amerike prima 30 puta veću platu od predsednika Srbije, a tipični američki član Kongresa ili Senata prima, sa beneficijama, oko 20 puta veću platu od tipičnog srpskog poslanika ili političara i, što je najgore, čak i tipičnog srpskog ministra. U ovom smislu postavlja se pitanje da ako je, na primer, po glavi stanovnika Amerika 10 puta jača od Srbije, da li je ispravno da plata predsednika Srbije bude 30 puta manja? U drugim zapadnim zemljama, ova plata je manja ali je još uvek najmanje 10 puta veća od plate srpskog predsednika.
Iznosimo nekoliko primera plata svetskih lidera. Ubedljivo najveću platu ima predsednik vlade Singapura s platom od oko 1.7 miliona dolara. Slede generalni guverner Australije sa preko 400,0000 dolara ili predsednik Vlade Australije sa preko 500,000 dolara. U Austriji je plata oko 370,000 dolara; čak je i u Grčkoj predsednička plata preko 150,000 dolara. Opšti je zaključak da je u većini zapadnih zemalja plata predsednika ili predsednika vlade do 200 hiljada dolara ili iznad 200,000 (slučaj Angele Merkel). U Irskoj, na primer, predsednik prima 340,000 dolara, dok predsednik vlade prima oko 210,000 dolara. Čak i predsednik Albanije, sa 24,000 dolara, ima veću platu od srpskog predsednika.
Poenta je u tome da moramo poći od pretpostavke da je svako zanimanje pošteno samo po sebi i da osuda bilo kog zanimanja ili čoveka mora doći tek ako se utvrdi neka pogrešna radnja ili delatnost. Privatni životi političara, pa čak i njihovo imovinsko stanje, ukoliko se ne radi o dokazano bespravno stečenoj imovini, ne bi smeli biti u fokusu javnosti pre nego što se dokaže da su imovinu, ili bilo šta drugo, bespravno stekli.
Ali možda najvažniji razlog zašto bismo morali razmišljati zdravorazumski o ovim stvarima leži u dostojanstvu i mogućnosti, ili nemogućnosti, da se važni poslovi (a naročito državni) obavljaju dobro ako nisu dovoljno plaćeni i ako pojedinci koji ih obavljaju nemaju dodatne izvore prihoda. Takođe se postavlja pitanje da li bi, i da li će, najsposobniji pojedinci prihvatati ovu vrstu poslova u budućnosti ako nisu adekvatno plaćeni i koliki je gubitak ako najbolji nisu na najvažnijim i najodgovornijim mestima.
Iako ove stvari nisu lako merljive, rezultati i potencijalni gubici mogu biti pogubni i stotinama puta veći od zarada o kojima govorimo. Ukoliko smo se svi borili za pobedu kapitalizma, mada retko ko shvata šta kapitalizam u suštini jeste, onda bismo se morali boriti i za adekvatno nagrađivanje u zavisnosti od doprinosa i položaja pojedinaca u kapitalističkom društvu. Sami smo tražili da komunistička, ili socijalistička „uravnilovka“ mora biti zamenjena boljim sistemom i izborili smo se za promenu starog sistema.
Ukoliko stvarno želimo da novi sistem bude bolji od starog, mi ga ne možemo učiniti boljim, ili unaprediti, ako naš mentalni sklop ostane u starom sistemu ili ako se hrani idejama starog sistema i načinom mišljenja starog sistema. U starom sistemu bilo je sramota posedovati nekoliko kuća i biti bogat. U kapitalističkom sistemu, to nije sramota.
U kapitalističkom sistemu ekonomije, a naročito u zapadnim zemljama, ljudi zarađuju lako po pet ili šest hiljada dolara mesečno (petsto, šesto hiljada dinara), a doktori, recimo, u proseku prave oko 20,000 dolara mesečno u Holandiji ili Americi (preko dva miliona dinara mesečno), dok čuveni neurohirurzi, na primer, čak i 100,000 dolara mesečno. U tim istim zapadnim zemljama plate, na sat, idu i do 40 dolara u proseku, a to retko ko pravi u Srbiji za ceo dan. Minimalna godišnja plata, recimo u Švajcarskoj jeste oko 15,000 dolara, a u Holandiji oko 23,000 dolara. Bilo koji srpski ministar bio bi srećan da ima minimalnu holandsku platu, a zna se, svuda u svetu, da minimalne plate znače granicu siromaštva i da, najčešće, oni s minimalnim primanjima imaju prava na dodatne beneficije od države.
Opet se postavlja pitanje da li je ispravno da političari najvišeg ranga u Srbiji, pod pretpostavkom da nemaju nikakvo privatno vlasništvo i da su pošteni, imaju tako male plate posmatrajući celu stvar iz jednog šireg konteksta svetske scene i međunarodnih odnosa? Između ostalog, ovi ljudi predstavljaju svoju zemlju i njene građane i očekuje se da budu zadovoljni da bi mogli da se dovoljno dobro bore za interese svoje zemlje i njenih građana. Ali, čak i svako pitanje ove vrste osuđeno je na pokudu i propast a priori jer se u srpskom društvu podrazumeva da su ministri i političari „nepošteni ljudi i lopovi.“ Dok ne dođe do promene razmišljanja u glavama većine ljudi i dok se ne oslobodimo neke vrste paranoje koja nas parališe na svakom koraku, teško da ćemo moći, u skorije vreme, da konstruktivno razmišljamo o problemima i iznalaženju rešenja.
Ovo su sve realnosti današnjeg sveta i rezultati komparativne analize. Ali neko će odmah reći, „ovo je zemlja Srbija i mi se ne možemo upoređivati sa zapadnim zemljama“. Pronaći ćemo stotine razloga da bismo izbegli suočavanje sa jednom jedinom realnošću onakvom kakva ona jeste. A ako neko želi da postojeću realnost učini boljom, on, ona, ili oni, to mogu postići samo iskrenim angažmanom (političkim ili bilo kojim drugim) usmerenim ka menjanju ne samo postulata postojeće i zadate stvarnosti, već čineći da ta promena stvarno vodi ka boljem u smislu posledica koje će iz takvog angažmana proisteći. Svi su se u prošlosti deklarativno borili za bolju, tzv. svetlu, budućnost, koja je često, i nezavisno od namera, postajala i ostajala mračna sadašnjost.
Ako pođemo od pretpostavke da je političar, ministar na primer, pošten čovek koji nema nikakvu posebnu privatnu imovinu, čak ni stan u svom vlasništvu, postavlja se pitanje da li on stvarno može da obavlja svoju funkciju i da služi državi ne samo dovoljno dostojanstveno, nego dobro, s primanjima od oko 100,000 dinara mesečno. Mnogi će reći da je to velika plata ali to je čista demagogija. Takva primanja i ljudi s takvim primanjima spadaju u najsiromašniju kategoriju i oslobođeni su čak plaćanja poreza u zemljama kao što je, npr. Amerika.
Postavlja se pitanje, pod uslovom da političar nema dodatne prihode, potpredsednik Vlade na primer, kako može da obezbedi i pristojnu garderobu, uzimajući u obzir međunarodne kontakte, a da ne govorimo o nečem drugom, sa takvim primanjima. Iako ovo može zvučati banalno, ipak nije, jer je vrlo važno ko nas predstavlja u svetu, kako nas predstavlja i kako nas može predstavljati ako je privatno ugrožen brigom o plaćanju visokih rata kredita i računa. To svako radi i treba da radi, to je istina, ali pitanje je veliko da li neko na najvišem nivou, pod uslovom da je pošten, a nema nasleđenu imovinu, može sa postojećom platom obezbediti sebi i svojoj porodici privatno dostojanstven život što bi moralo biti baza dovoljnog stepena obezbeđenosti da bi se profesionalna uloga, ili funkcija, mogla obavljati profesionalno i dostojanstveno.
Odgovor ove vrste nije potreban i bio bi unapred jasan u svakoj razvijenijoj zemlji. Ali u Srbiji bi se na takav odgovor, da je nemoguće obavljati ove funkcije dovoljno dobro, pod navedenim uslovima, našlo bezbroj protiv-odgovora da je to ne samo moguće već i ispravno i poželjno jer zašto bi narod u proseku primao 400 evra, a ministar više od 800. Nikoga ne zanima čemu vodi takva logika.
Iako ne volim reč moramo (morati), ipak se moramo navikavati da živimo kao sav ostali svet i da prihvatimo neke postulate stvarnosti kako su oni prihvaćeni svuda u svetu. U sadašnjoj stvarnosti našega društva čini se da niko neće registrovati ili neće dovoljno mariti za nešto što je izazvalo gubitak milijardi dolara, možda i desetina. Recimo, samo pljačkaška privatizacija. Za ovu pljačkašku privatizaciju nisu bili krivi uopšte službenici Agencije za privatizaciju, često vrhunski stručnjaci u svojim oblastima, već političari. Sve odluke koje su na kraju omogućile, da ne kažemo totalnu propast privrede, bile su političke.
Ali šta se desilo s političarima koji su odgovorni za srozavanje srpske privrede do gotovo njenog uništenja? Ništa se nije desilo jer je teško bilo identifikovati i kvalifikovati očigledni kriminal kao kriminal u uslovima kakvi su bili i sa zakonima kakvi su bili. U Srbiji je tako, svojevremeno, došlo do sveopšte pljačke i, što je najgore, legitimizacije te iste pljačke. Kao rezultat takve pojave i stanja imamo takozvane tajkune i bivše političare, a današnje bogataše, koji su glavni krivci što će se, najverovatnije, i u sledećim decenijama na svakog političara ili ministra u Srbiji a priori gledati kao na kriminalca ili lopova.
Uništenje bankarskog sistema bilo je nužno, po mišljenju tadašnjih političara i ministara, a sama njihova logika, npr. Đelićeva, bila je blago rečeno nelogična. On tvrdi, naime, da su stare banke morale biti uništene, ali priznaje da je i u sadašnjem bankarskom sistemu potrebna korekcija. Na ovakav način, on sam potvrđuje da uništenje starih banaka nije bilo nužno jer ako je bilo nužno zašto se onda i sada ne pribegne uništenju novih banaka već je samo potrebna korekcija. Ovo potvrđuje da je bilo moguće sanirati i stari sistem korekcijama, a ne uništenjem. Ovakve očigledne nelogičnosti govore o arogantnosti, da ne kažem gluposti, onih koji su upravljali našom svakodnevicom i, konačno, našom sudbinom.
Na kraju, pitanje na koje bi svaki građanin morao da potraži odgovor jeste, da li zbog jedne ovakve katastrofalne i kriminalne hipoteke prethodnih političara i ministara, stvarno želimo da nastavimo na isti način i sa istim kriterijumima merimo stvarnost ili želimo promene u skladu sa realnostima i potrebama života svih nas, uključujući i političare i ministre?
Možda najvažnije od svega jeste da upitamo sebe da li možemo da zamislimo kako stvarno funkcioniše svet kapitalizma? Da li stvarno možemo zamisliti da, naročito u zemlji kao što je Srbija sa još dosta neprivatizovane i nerešene imovine, uloga ili dobar rad pojedinaca na najvišim pozicijama može značiti razliku koja se meri milionima ili čak stotinama miliona dolara? Ako ovo zamislimo, onda možemo zaključiti da u takvom slučaju, ako bi stvarno postojao pojedinac koji bi državi obezbedio dobitke vredne desetine miliona dolara, prestaje da bude relevantno da li je on, ili ona, zaradio 1.000 dolara ili 10.000 dolara mesečno. Rezultati njegovog ili njenog rada mogu voditi ka dodatnom zaposlenju stotina ili hiljada ljudi i povećanju zarada. Svako ko dodatnom vrednošću unapređuje ono čime se bavi i doprinosi opštem napretku, a jeste častan i nekorumpiran čovek, zaslužuje, po svakom kriterijumu normalnog i zdravog društva, da bude adekvatno plaćen. Ne treba ni govoriti o tome koliko je nemoralno časnog čoveka nazivati lopovom, a to rade svi oni koji a priori govore o celim grupama ljudi kao o lopovima.
Konačno, ako sposobni i pametni ne budu dovoljno plaćeni, u državi će i na najvišim pozicijama, bile one čisto političke ili ne, ostati samo mediokriteti. Ali nama kao da je važnije da stalno pratimo da nije neko zaradio koju hiljadu više, ne uzimajući u obzir širu sliku. U tom smislu, možda u najopasnije grupacije u današnjem društvu spadaju ultranacionalsti. Oni su podjednako razorni, ako ne i razorniji, od dokazanih i očiglednih Srbofoba ili plaćenika u redovima takozvanih srpskih aktivista. Ultranacionalisti su najopasniji zato što oni stavljaju tapiju na Srpstvo, proglašavaju sami sebe naslednicima i prenosiocima svetih ideja od Nemanjića do danas, i zalažu se, kao i komunisti, za sama po sebi dobra načela pravde, čuvanja obraza i sličnog.
Međutim, iako često ni sami nisu svesni ovoga, oni zloupotrebljavaju pripadnost svojoj naciji jer se na neki način nelegitimno identifikuju ne sa nacijom nego sa onim što oni misle da nacija jeste i treba da bude. Ili, bolje rečeno, oni shvataju da manipulišući ovim idejama mogu pridobiti određeni broj pristalica pa čak, potencijalno, možda i veliki broj. U tome, sa logičkog i filozofskog stanovišta, leži neka vrsta falsifikata i mogućnosti za demagogiju koja, u krajnjoj instanci, vodi ka prevari.
Jer, samo oni koji rezultatima budu dokazali da se popravio položaj srpskog naroda, i materijalni i društveni i politički, jesu oni koji su najiskreniji borci za ostvarenje srpskih interesa svuda u svetu, a ne oni koji sami sebe proglašavaju spasiocima Srpstva i koji na sebe gledaju kao na mesije nezavisno od toga što to ničim u praksi nisu nikada dokazali. Vrlo je lako stavljati verbalnu tapiju na neko nasleđe. Međutim, mnogo je teže podneti hipoteku toga nasleđa u pravoj borbi gde vlastite ideje i napori govore bolje i više od petparačkih slogana koji računaju na ranjivost i puke emocije kod drugih.
Još uvek smo daleko od društva koje će operisati bez novca i koje će biti regulisano čisto altruističkim pobudama pojedinaca. Do tada, moramo se upravljati zdravim razumom, činjenicama, statistikom, a praksa naprednih zemalja nam može služiti kao primer.
Politika u smislu organizovane društvene delatnosti nastaje s pojavom grada-države (polis) u staroj Grčkoj. Zato nije slučajno da su Aristotel i Platon tvorci ideje i termina politička filozofija. Mogli bismo reći da je svaki politički angažman, u svom originalnom smislu, morao, pre svega, biti baziran na pravdi i na ideji pravde. Ako se setimo i starog Rima, automatski se nameću imena vrhunskih mislilaca kao što su bili Ciceron i Seneka koji su bili politički angažovani. Prateći ovu nit, dolazimo do prostog zaključka da političar, ili javni sluga (public servant), mora biti neko ko na neki način deluje iz čisto altruističkih pobuda predstavljajući manje ili veće grupacije ljudi vođen idejom pravde i željom za njenim ostvarenjem na najvišem mogućem stepenu.
Ipak, ono što izaziva konfuziju jeste erozija ne samog termina već političke prakse kao takve. Ova erozija nije počela danas već je postojala i u najstarijim vremenima. Korupcija nije nova pojava i postojala je oduvek i u svakom društvu. Problem se javlja kada dođe do poremećaja odnosa u vrednosnom smislu i kada oni, koji bi morali biti takozvana „elita društva“ toliko ogreznu u korupciji da dovedu u pitanje i samu ulogu političara koja se, makar u smislu kako na njih gleda narod (većina), danas (ispravno ili ne) svodi samo na ono drugo značenje: služenje ličnim interesima.
Međutim, nemoguće je da u bilo kom društvu, i u bilo koje vreme, svi političari budu onakvi kakvim ih danas smatra većina naroda u mnogim zemljama, a ne samo u Srbiji. Sasvim se opravdano može reći da su mnogi političari, u nekim zemljama, izgubili mnogo više političkim angažmanom nego što su dobili privatno. Mnogi američki političari, na primer, imali su uspešne poslovne, advokatske, doktorske karijere pre ulaska u politiku. Jedan od njih, Džon Edvards (bivši senator i kandidat za predsednika Amerike), bio je uspešan advokat koji je napravio milione dolara radeći na slučajevima povreda na radu. Teško da je njemu politika bila potrebna u smislu lične materijalne koristi. Ili Bil Frist (William Bill Frist), američki doktor, poslovni čovek i političar koji je dva puta biran za senatora i koji je služio kao lider većine u Senatu. Inače, njegov otac i stariji brat Tomas osnovali su 1968. godine Hospital Corporation of America; brat Tomas spada u najbogatije ljude na planeti sa preko 8 milijardi dolara. Očigledno je i u ovom slučaju da lična materijalna korist nije mogla igrati ulogu u želji za političkim angažmanom Bila Frista. Ovakvih primera ima mnogo u Americi. Jedan od najočiglednijih jeste Nelson Rokfeler koji je bio potpredsednik Amerike i kandidat za predsednika.
Političari su, ipak, omraženi ljudi u skoro svim današnjim društvima i u tom smislu Srbija nije izuzetak. Drugo je pitanje da li je ova omraženost u potpunosti opravdana i do koje mere odražava pravu realnost. Ovo su sve pitanja koja zahtevaju ozbiljnu analizu baziranu na činjenicama ali nas, u ovom slučaju, zanima da li su stvarno političari u Srbiji plaćeni dovoljno. Ako zanemarimo potencijalnu korupciju, predrasude, moguće zarade od privatnog biznisa koje su ostvarene nezavisno od političkog uticaja, prosto poređenje s drugim zemljama, i to proporcionalno a ne samo nominalno, pokazuje da srpski političari nisu dovoljno plaćeni i pored predrasude da jesu.
Ako bismo pošli i od ideološke potencijalne pozadine ili odluke da političari namerno primaju male plate da bi poslužili kao primer, ipak ni ovo ne bi bio dovoljno ubedljiv dokaz da tako treba, ili mora biti, uzimajući u obzir moderni kontekst, a naročito kontekst srpskog društva i države.
Živeći skoro 25 godina u Americi, gotovo da me nikada nije zanimalo koliko političari zarađuju ili u kakvim i kolikim stanovima ili kućama žive. Ono što je mene prvenstveno zanimalo, to je da li dovoljno dobro vrše svoju ulogu kao predstavnici (kongresmeni, senatori) određenih grupacija i koliko su u svom angažmanu iskreni.
Takođe, potencijalna kriminalna delatnost političara, što bi automatski moralo izazivati istragu, može probuditi dodatni interes, ali nikako sama činjenica da neko poseduje veliku kuću ili prima relativno veliku platu. Naime, moramo se ponašati i živeti u skladu s pretpostavkom da je svako nevin dok se ne dokaže da je kriv. Nije ispravno osuđivati, da ne kažem masakrirati, ljude u medijima pre nego što se dokaže da su kriminalci, bilo da govorimo o političarima ili o bilo kom drugom, a to se po pravilu radi u Srbiji. Otuda će vam svako u Srbiji otvoreno reći da ministri ne žive od plata i da je to celo pitanje smešno što drugim rečima implicitno znači da su svi ministri „lopovi.“ Ipak, najverovatnije da je srpski političar, u stvari, prosečan srpski građanin sa svim manama i vrlinama.
I u Americi ima dosta paradoksa, tako da na lokalnom nivou mnogi odbornici imaju plate koje jedva dostižu 100,000 dolara godišnje dok pojedini direktori agencija ili sličnih organizacija u javnom sektoru zarađuju više. Ali, bazična plata članova Američkog kongresa i Senata jeste oko $180,000, plus beneficije. S druge strane, plata predsednika Amerike jeste oko 400,000 dolara godišnje. Ali, neko bi mogao reći, američka ekonomija je 18.5 triliona dolara godišnje, što je oko 60,000 dolara po glavi stanovnika. Srpska ekonomija je oko 40 milijardi dolara nominalno, ili oko 112 milijardi (PPP, purchasing power parity) po kupovnoj moći ili oko 16,000 dolara po glavi stanovnika po istom kriterijumu. Ipak, američki političari u proseku (pretpostavljamo i srpski) rade mnogo više od prosečnog zaposlenika bilo da govorimo o korporativnom ili državnom aparatu. Američka ekonomija je oko 450 puta veća od srpske, nominalno. Ali Amerika ima i oko 45 puta više ljudi, tako da je američka snaga proporcionalno deset puta veća po glavi stanovnika od srpske. Ovo isto poređenje važi i za sve ostale visoko razvijene zapadne zemlje, pa se može reći da je proporcija slična u poređenju Srbije s bilo kojom zapadnom zemljom od Nemačke do Finske.
Predsednik Amerike prima 30 puta veću platu od predsednika Srbije, a tipični američki član Kongresa ili Senata prima, sa beneficijama, oko 20 puta veću platu od tipičnog srpskog poslanika ili političara i, što je najgore, čak i tipičnog srpskog ministra. U ovom smislu postavlja se pitanje da ako je, na primer, po glavi stanovnika Amerika 10 puta jača od Srbije, da li je ispravno da plata predsednika Srbije bude 30 puta manja? U drugim zapadnim zemljama, ova plata je manja ali je još uvek najmanje 10 puta veća od plate srpskog predsednika.
Iznosimo nekoliko primera plata svetskih lidera. Ubedljivo najveću platu ima predsednik vlade Singapura s platom od oko 1.7 miliona dolara. Slede generalni guverner Australije sa preko 400,0000 dolara ili predsednik Vlade Australije sa preko 500,000 dolara. U Austriji je plata oko 370,000 dolara; čak je i u Grčkoj predsednička plata preko 150,000 dolara. Opšti je zaključak da je u većini zapadnih zemalja plata predsednika ili predsednika vlade do 200 hiljada dolara ili iznad 200,000 (slučaj Angele Merkel). U Irskoj, na primer, predsednik prima 340,000 dolara, dok predsednik vlade prima oko 210,000 dolara. Čak i predsednik Albanije, sa 24,000 dolara, ima veću platu od srpskog predsednika.
Poenta je u tome da moramo poći od pretpostavke da je svako zanimanje pošteno samo po sebi i da osuda bilo kog zanimanja ili čoveka mora doći tek ako se utvrdi neka pogrešna radnja ili delatnost. Privatni životi političara, pa čak i njihovo imovinsko stanje, ukoliko se ne radi o dokazano bespravno stečenoj imovini, ne bi smeli biti u fokusu javnosti pre nego što se dokaže da su imovinu, ili bilo šta drugo, bespravno stekli.
Ali možda najvažniji razlog zašto bismo morali razmišljati zdravorazumski o ovim stvarima leži u dostojanstvu i mogućnosti, ili nemogućnosti, da se važni poslovi (a naročito državni) obavljaju dobro ako nisu dovoljno plaćeni i ako pojedinci koji ih obavljaju nemaju dodatne izvore prihoda. Takođe se postavlja pitanje da li bi, i da li će, najsposobniji pojedinci prihvatati ovu vrstu poslova u budućnosti ako nisu adekvatno plaćeni i koliki je gubitak ako najbolji nisu na najvažnijim i najodgovornijim mestima.
Iako ove stvari nisu lako merljive, rezultati i potencijalni gubici mogu biti pogubni i stotinama puta veći od zarada o kojima govorimo. Ukoliko smo se svi borili za pobedu kapitalizma, mada retko ko shvata šta kapitalizam u suštini jeste, onda bismo se morali boriti i za adekvatno nagrađivanje u zavisnosti od doprinosa i položaja pojedinaca u kapitalističkom društvu. Sami smo tražili da komunistička, ili socijalistička „uravnilovka“ mora biti zamenjena boljim sistemom i izborili smo se za promenu starog sistema.
Ukoliko stvarno želimo da novi sistem bude bolji od starog, mi ga ne možemo učiniti boljim, ili unaprediti, ako naš mentalni sklop ostane u starom sistemu ili ako se hrani idejama starog sistema i načinom mišljenja starog sistema. U starom sistemu bilo je sramota posedovati nekoliko kuća i biti bogat. U kapitalističkom sistemu, to nije sramota.
U kapitalističkom sistemu ekonomije, a naročito u zapadnim zemljama, ljudi zarađuju lako po pet ili šest hiljada dolara mesečno (petsto, šesto hiljada dinara), a doktori, recimo, u proseku prave oko 20,000 dolara mesečno u Holandiji ili Americi (preko dva miliona dinara mesečno), dok čuveni neurohirurzi, na primer, čak i 100,000 dolara mesečno. U tim istim zapadnim zemljama plate, na sat, idu i do 40 dolara u proseku, a to retko ko pravi u Srbiji za ceo dan. Minimalna godišnja plata, recimo u Švajcarskoj jeste oko 15,000 dolara, a u Holandiji oko 23,000 dolara. Bilo koji srpski ministar bio bi srećan da ima minimalnu holandsku platu, a zna se, svuda u svetu, da minimalne plate znače granicu siromaštva i da, najčešće, oni s minimalnim primanjima imaju prava na dodatne beneficije od države.
Opet se postavlja pitanje da li je ispravno da političari najvišeg ranga u Srbiji, pod pretpostavkom da nemaju nikakvo privatno vlasništvo i da su pošteni, imaju tako male plate posmatrajući celu stvar iz jednog šireg konteksta svetske scene i međunarodnih odnosa? Između ostalog, ovi ljudi predstavljaju svoju zemlju i njene građane i očekuje se da budu zadovoljni da bi mogli da se dovoljno dobro bore za interese svoje zemlje i njenih građana. Ali, čak i svako pitanje ove vrste osuđeno je na pokudu i propast a priori jer se u srpskom društvu podrazumeva da su ministri i političari „nepošteni ljudi i lopovi.“ Dok ne dođe do promene razmišljanja u glavama većine ljudi i dok se ne oslobodimo neke vrste paranoje koja nas parališe na svakom koraku, teško da ćemo moći, u skorije vreme, da konstruktivno razmišljamo o problemima i iznalaženju rešenja.
Ovo su sve realnosti današnjeg sveta i rezultati komparativne analize. Ali neko će odmah reći, „ovo je zemlja Srbija i mi se ne možemo upoređivati sa zapadnim zemljama“. Pronaći ćemo stotine razloga da bismo izbegli suočavanje sa jednom jedinom realnošću onakvom kakva ona jeste. A ako neko želi da postojeću realnost učini boljom, on, ona, ili oni, to mogu postići samo iskrenim angažmanom (političkim ili bilo kojim drugim) usmerenim ka menjanju ne samo postulata postojeće i zadate stvarnosti, već čineći da ta promena stvarno vodi ka boljem u smislu posledica koje će iz takvog angažmana proisteći. Svi su se u prošlosti deklarativno borili za bolju, tzv. svetlu, budućnost, koja je često, i nezavisno od namera, postajala i ostajala mračna sadašnjost.
Ako pođemo od pretpostavke da je političar, ministar na primer, pošten čovek koji nema nikakvu posebnu privatnu imovinu, čak ni stan u svom vlasništvu, postavlja se pitanje da li on stvarno može da obavlja svoju funkciju i da služi državi ne samo dovoljno dostojanstveno, nego dobro, s primanjima od oko 100,000 dinara mesečno. Mnogi će reći da je to velika plata ali to je čista demagogija. Takva primanja i ljudi s takvim primanjima spadaju u najsiromašniju kategoriju i oslobođeni su čak plaćanja poreza u zemljama kao što je, npr. Amerika.
Postavlja se pitanje, pod uslovom da političar nema dodatne prihode, potpredsednik Vlade na primer, kako može da obezbedi i pristojnu garderobu, uzimajući u obzir međunarodne kontakte, a da ne govorimo o nečem drugom, sa takvim primanjima. Iako ovo može zvučati banalno, ipak nije, jer je vrlo važno ko nas predstavlja u svetu, kako nas predstavlja i kako nas može predstavljati ako je privatno ugrožen brigom o plaćanju visokih rata kredita i računa. To svako radi i treba da radi, to je istina, ali pitanje je veliko da li neko na najvišem nivou, pod uslovom da je pošten, a nema nasleđenu imovinu, može sa postojećom platom obezbediti sebi i svojoj porodici privatno dostojanstven život što bi moralo biti baza dovoljnog stepena obezbeđenosti da bi se profesionalna uloga, ili funkcija, mogla obavljati profesionalno i dostojanstveno.
Odgovor ove vrste nije potreban i bio bi unapred jasan u svakoj razvijenijoj zemlji. Ali u Srbiji bi se na takav odgovor, da je nemoguće obavljati ove funkcije dovoljno dobro, pod navedenim uslovima, našlo bezbroj protiv-odgovora da je to ne samo moguće već i ispravno i poželjno jer zašto bi narod u proseku primao 400 evra, a ministar više od 800. Nikoga ne zanima čemu vodi takva logika.
Iako ne volim reč moramo (morati), ipak se moramo navikavati da živimo kao sav ostali svet i da prihvatimo neke postulate stvarnosti kako su oni prihvaćeni svuda u svetu. U sadašnjoj stvarnosti našega društva čini se da niko neće registrovati ili neće dovoljno mariti za nešto što je izazvalo gubitak milijardi dolara, možda i desetina. Recimo, samo pljačkaška privatizacija. Za ovu pljačkašku privatizaciju nisu bili krivi uopšte službenici Agencije za privatizaciju, često vrhunski stručnjaci u svojim oblastima, već političari. Sve odluke koje su na kraju omogućile, da ne kažemo totalnu propast privrede, bile su političke.
Ali šta se desilo s političarima koji su odgovorni za srozavanje srpske privrede do gotovo njenog uništenja? Ništa se nije desilo jer je teško bilo identifikovati i kvalifikovati očigledni kriminal kao kriminal u uslovima kakvi su bili i sa zakonima kakvi su bili. U Srbiji je tako, svojevremeno, došlo do sveopšte pljačke i, što je najgore, legitimizacije te iste pljačke. Kao rezultat takve pojave i stanja imamo takozvane tajkune i bivše političare, a današnje bogataše, koji su glavni krivci što će se, najverovatnije, i u sledećim decenijama na svakog političara ili ministra u Srbiji a priori gledati kao na kriminalca ili lopova.
Uništenje bankarskog sistema bilo je nužno, po mišljenju tadašnjih političara i ministara, a sama njihova logika, npr. Đelićeva, bila je blago rečeno nelogična. On tvrdi, naime, da su stare banke morale biti uništene, ali priznaje da je i u sadašnjem bankarskom sistemu potrebna korekcija. Na ovakav način, on sam potvrđuje da uništenje starih banaka nije bilo nužno jer ako je bilo nužno zašto se onda i sada ne pribegne uništenju novih banaka već je samo potrebna korekcija. Ovo potvrđuje da je bilo moguće sanirati i stari sistem korekcijama, a ne uništenjem. Ovakve očigledne nelogičnosti govore o arogantnosti, da ne kažem gluposti, onih koji su upravljali našom svakodnevicom i, konačno, našom sudbinom.
Na kraju, pitanje na koje bi svaki građanin morao da potraži odgovor jeste, da li zbog jedne ovakve katastrofalne i kriminalne hipoteke prethodnih političara i ministara, stvarno želimo da nastavimo na isti način i sa istim kriterijumima merimo stvarnost ili želimo promene u skladu sa realnostima i potrebama života svih nas, uključujući i političare i ministre?
Možda najvažnije od svega jeste da upitamo sebe da li možemo da zamislimo kako stvarno funkcioniše svet kapitalizma? Da li stvarno možemo zamisliti da, naročito u zemlji kao što je Srbija sa još dosta neprivatizovane i nerešene imovine, uloga ili dobar rad pojedinaca na najvišim pozicijama može značiti razliku koja se meri milionima ili čak stotinama miliona dolara? Ako ovo zamislimo, onda možemo zaključiti da u takvom slučaju, ako bi stvarno postojao pojedinac koji bi državi obezbedio dobitke vredne desetine miliona dolara, prestaje da bude relevantno da li je on, ili ona, zaradio 1.000 dolara ili 10.000 dolara mesečno. Rezultati njegovog ili njenog rada mogu voditi ka dodatnom zaposlenju stotina ili hiljada ljudi i povećanju zarada. Svako ko dodatnom vrednošću unapređuje ono čime se bavi i doprinosi opštem napretku, a jeste častan i nekorumpiran čovek, zaslužuje, po svakom kriterijumu normalnog i zdravog društva, da bude adekvatno plaćen. Ne treba ni govoriti o tome koliko je nemoralno časnog čoveka nazivati lopovom, a to rade svi oni koji a priori govore o celim grupama ljudi kao o lopovima.
Konačno, ako sposobni i pametni ne budu dovoljno plaćeni, u državi će i na najvišim pozicijama, bile one čisto političke ili ne, ostati samo mediokriteti. Ali nama kao da je važnije da stalno pratimo da nije neko zaradio koju hiljadu više, ne uzimajući u obzir širu sliku. U tom smislu, možda u najopasnije grupacije u današnjem društvu spadaju ultranacionalsti. Oni su podjednako razorni, ako ne i razorniji, od dokazanih i očiglednih Srbofoba ili plaćenika u redovima takozvanih srpskih aktivista. Ultranacionalisti su najopasniji zato što oni stavljaju tapiju na Srpstvo, proglašavaju sami sebe naslednicima i prenosiocima svetih ideja od Nemanjića do danas, i zalažu se, kao i komunisti, za sama po sebi dobra načela pravde, čuvanja obraza i sličnog.
Međutim, iako često ni sami nisu svesni ovoga, oni zloupotrebljavaju pripadnost svojoj naciji jer se na neki način nelegitimno identifikuju ne sa nacijom nego sa onim što oni misle da nacija jeste i treba da bude. Ili, bolje rečeno, oni shvataju da manipulišući ovim idejama mogu pridobiti određeni broj pristalica pa čak, potencijalno, možda i veliki broj. U tome, sa logičkog i filozofskog stanovišta, leži neka vrsta falsifikata i mogućnosti za demagogiju koja, u krajnjoj instanci, vodi ka prevari.
Jer, samo oni koji rezultatima budu dokazali da se popravio položaj srpskog naroda, i materijalni i društveni i politički, jesu oni koji su najiskreniji borci za ostvarenje srpskih interesa svuda u svetu, a ne oni koji sami sebe proglašavaju spasiocima Srpstva i koji na sebe gledaju kao na mesije nezavisno od toga što to ničim u praksi nisu nikada dokazali. Vrlo je lako stavljati verbalnu tapiju na neko nasleđe. Međutim, mnogo je teže podneti hipoteku toga nasleđa u pravoj borbi gde vlastite ideje i napori govore bolje i više od petparačkih slogana koji računaju na ranjivost i puke emocije kod drugih.
Još uvek smo daleko od društva koje će operisati bez novca i koje će biti regulisano čisto altruističkim pobudama pojedinaca. Do tada, moramo se upravljati zdravim razumom, činjenicama, statistikom, a praksa naprednih zemalja nam može služiti kao primer.
- Published on
- Published on
Ретко се у овим нашим крајевима дешава да неко јавности представи пет књига истовремено, и то не било каквих, нпр. неких успутних или дневничких записа којима се, можебит, лечи носталгија, бележе свакодневна размишљања о важним светским, националним или сопственим проблемима, жељама и хтењима или напросто исконска потреба да се поетско надахнуће искаже и отелови у матерњем језику, поготово ако сте извесно време провели ван завичајног ареала – него врло осмишљен, амбициозан и дуго припреман пројекат којим се добрано разноврсна и жанровски разуђена лирско-епско-медитативна грађа, местимице са наносима драмског, жели уобличити у својеврстан систем мишљења и певања. Оваквим намерама и успелом реализацијом се, наравно, посебна светлост баца и на претходна дела Дејана Стојановића, која сада захтевају нека нова ишчитавања и преиспитивања, не само због другачијег времена из којега би се сагледавала и сензибилета нових заинтересованих читалаца, него и због доречености идеја које је аутор овим петокњижјем обелоданио. Наравно, ако их пажљиво тумачимо и гонетамо скривене слојеве, биће нам прихватљива и спознаја да се у неком наредном периоду овај писац може кретати и странпутицама, не због сумње у властите ставове – сам аутор, иначе, не пропушта прилику да укаже на сопствену доследност или да у дубоку прошлост датира заметке идеја којима ће се касније враћати и развијати их – него због необуздане радозналости и силне жеље за новим сазнањима која свакодневно стиче, па је прецизније рећи да је овде дат особит резиме досадашњег, а да се трагање за новим и необичним, и на плану форме и на плану садржаја, наново слути…
А начинима певања о Свету у нигдини, како је, иначе, пенталогија насловљена, посвећено је доста простора и на трагу су напомена о форми појединих песама датим и у претходној збирци, Плесу времена из 2007. Реч је, између осталог, и о старим песничким облицима, данас поприлично анахроним, бар у нашој савременој поезији, а нагласак је на великим културама у којима аутор своју пажњу усмерава, и при том их изнова актуелизује, на ствараоце који су постављали основе за моделе песничког стварања. Користећи се већ познатим методом да међу њима изабере путовођу с којим ће у маниру дијалошких расправа тумачити и знамените теоријске поставке и књижевно-уметничко дело или у друштву неког астралног бића, односно ољуђене врхунске етичке категорије, понудиће нам и систематична философска промишљања, гарнирана и односом према естетском. Да, необично је што Дејан Стојановић такву грађу често заодева творачким формама којима се сам предано бави, притом даје врло студиозне напомене о стиховној организацији и рими, али не одолева потреби да оде и корак даље – па након упознавања са песничком вештином у прошлости, практичном демонстрацијом да је такво поетско ткање и данас итекако изазовно, креира још компликованије и дуже облике, а на Округлом столу смо обавештени да се покушало и више од оствареног, чак тридесет и шест строфа са по тридесет и шест стихова! Конкретно, у „Могућностима сазнања“, или њиховим варијацијама, али се вероватно и сам аутор уплашио да таково форматирање и онеобичавање могу однети превагу над значењским и поетским, па је од планираног ипак одустао, а истовремено није залазио у забран версификацијских стопа, чак ни у виду успутних напомена, свестан да би се мало добило у додатном теоријском сагледавању туђег и сопственог стваралаштва, а истовремено би се направио непотребан отклон од емотивног доживљаја понуђеним (уколико се томе једнога дана ипак врати, мораће се суочити са могућом подозривошћу тумача и запитаношћу критике о сврсисходности, уколико, наравно, то не буде праћено довољно убедљиво изведеним песничким гласом и неупитном инспирацијом).
Намера овог рада је, ипак, нешто специфичнија, јер се нећемо бавити свеукупношћу и свеобухватношћу теоријских поставки и комплексношћу доживљаја света и живота, уз свеопшту запитаност о пореклу и о томе ко смо, шта смо и куда идемо, него најбоље изведеном поетском творевином у којој се, поред ужитка у матерњој мелодији и наведено може открити илити наслутити, а на први поглед делује непретенциозно и једноставно, и у великој мери је нетипична за ову пенталогију. Реч је о „Малом и великом небу,“ које отвара Прву књигу Света у нигдини, циклус „Двор у нигдини“, где се, не без разлога, налази само још песма „Црна светлост“, са којом готово чини необично јединство и спој.
Наиме, песник Дејан Стојановић по нама је најубедљивији када, као у овом случају, пева без неког формалног ограничења, које неретко сам себи поставља, када се не труди да читаоца засени познавањем разнородних и шароликих поетских форми, из различитих култура, традиција и периода, када аутохтоним песничким гласом не жели да понуди нпр. илустрацију нетом изнетих творачких постулата и односа према организацији стиха, него духовну надградњу на претходно понуђеним и скицираним темељима, када се не користи монотоним професорско-критичким дискурсом нити када се свесрдно препоручује зналцима стиховања, него када од исконске муке-потребе-жеље поред растужене Бистрице, или с њом у мислима, запева неспутан, жељан зрака, слободе, светлости… Светлосни прозраци су, додуше, присутни у овој његовој ниски књига од почетних до завршних страница, од њих полази и њима се враћа, али он има и неодољиву потребу да казано песнички додатно објашњава и појашњава, да се враћа истим синтагмама, играријама, досеткама, обртима и мотивима, да исто или слично тумачи из различитих позиција, често на научничкој разини, па се Бог-Вера-Истина-Време-Сазнање-Светлост-Светост доимају и као помоћна средства да дође до апсолута, иако је, дакако, свестан да се до њега доћи не може, јер тада то не би ни био апсолут, али стално трагање и преиспитивање је оно што га изнова надахњује, држи. Међутим, овде пева заистински, непрорачунато и некалкулативно, с умишљајем нефункционално, чиста срца, слободно, иновативно, инвентивно, искрено, доживљено и проживљено…
Велико небо у малом се зрцали, велике идеје се у малом отелотворују, до големих се жеља испуњавањем и остваривањем ситних, или наоко ситних, стиже, велике се амбиције мањим корацима и савладавањем невеликих успона остварују, а небитно је да ли ће се гурајући тешки камен поново низ брдо скотрљати, ако попут Камијевог јунака у једном тренутку дођемо до жуђеног исконског задовољства и среће када се са тим и таквим теретом на врх брда успнемо… Такође, не може се то и такво небо ”везати жицом”, да парафразирамо и популарну новоталасну песму с почетка осамдесетих година прошлог века, па се ”парче слободног неба” увек са собом носити може, у складу са знаменитом сентенцом Omnia mea mecum porto. И о томе се овде говори, али не само о томе… Реч је, заправо, о једној мало помереној визури, шекспировском изглобљавању и коришћењу различите оптике илити мерних инструмената, односно примени ренесансних сликарских техника – chiaroscuro и sfumato: напросто, све зависи од угла гледања, светлости која обасјава опредмећено, као и, наравно, са чим се оно самерава. Гладноме ће, ето, комад хлеба бити највећи на свету оброк, босом ће и прости опанци у табанању око куће припомоћи, а од користи ће бити и за путе преко седам гора, уколико се жељан на то одлучи, док жедноме кап воде дурмиторско горско око може бити… Опет, сва блага овога света и читав космос, са својим великим праском приде, нису вредна једног дечјег осмеха, што је одавно опште место литературе и разнежених споменара-форума-блогова постало, а овде је успело остварено редукованим, пречишћеним песничким изразом.
А аутор ће проницљиво приметити да је мало небо довољно пространо да у себе и велико небо прими, и нигдину приде. Зашто нигдину прима? Зато, духовито ће песник одговорити, што и небу може бити досадно пусто чамовање и самовање, па ће ту муку тешку разрешити указујући гостољубље нигдини. Наравно да се овај алегоријски дискурс на различите начине тумачити може – може се говорити о нетом поменутом великом праску и свеопштем постању света и свемира, рађању атома, различитих облика живота и саме људске врсте, може се говорити о основним етичким категоријама и појмовима, врлинама, истини, правди, моралу, добру и злу, слободи (велики је списак врлина којима се тежи, али ни опозита њихових не мањка, дакако! има ли у највећим истинама овога света макар зрнце неискрености и лицемерја, свакако! може ли се уопште говорити о апсолутној правди, ако смо свесни разних и бројних могућности њене релативизације, наравно! оно што се указује као високоморално за једно време, простор, народ, заједницу или појединца можебит крајње неморално у неком другом случају, без поговора! у сваком добру и зло се крије, и обрнуто, неспорно! може ли се икако остварити царство слободе, може и мора, једног дана!), а истовремено се оставља могућност и за приклањање различитим естетским принципима, којима се руководе ствараоци или гонетачи њихови (нису ретке ситуације да мање може значити неупоредиво више, што је била и једна од крилатица минимализма, актуелизована у другој половини XX века), а на кривом трагу нећемо бити ни ако завиримо у традицијско наслеђе и свеукупни наш фолклор (присетимо се, примерице, колико мало зрно бисерово вреди). Исказана бременитост неким од могућих значења најбољи је показатељ необичне инспиративности ове песме…
Попут доживљаја света Васка Попе, изнетом у последњем за живота објављеном циклусу, „Мала кутија“, и овде се преплићу димензије, па за тренут останемо збуњени као дете на сеоском вашару гледајући забленуто у необични калеидоскоп, у коме разиграна огледала непоновљиве и нестварне облике, боје и шаре творе. Из малог расте велико небо, па се опет у мало враћа, као што ће и мала дужина, мала ширина, мала празнина читав свет надрасти, нарцисоидно се у себе заљубити и зачудном самооплодњом нове мале кутије изнова стварати. Интересантна је ова успоредба Мале-Велике Кутије и Малог-Великог Неба. У првом случају се конкретним предметом из свакодневља (кутија, бокс, калуп, модла, посуда, фиока, претинац и сл), са свим ограничењима која поседује и која нам нуди, подразумева нешто потпуно дефинисано, омеђено, ограничено, затворено, ексерима закуцано, укалупљено, формирано, задато, ограничено, закатанчено, али и у том најмањем и најзатворенијем, искри велико, огромно, недостижно, ту су сакупљене и звезде и време и плава/аристократска свемирска крв… Опет, за разлику од Попе, Стојановић не контрастира нареченом малом употребном предмету, већ се непосредно обраћа Небу, које, ето, може бити и Мало и Велико. А није ли Мало Небо заправо оксиморон? Није ли се наш песник мало заплео и помео?! И може ли, уопште, нешто безгранично уједно бити и Велико?! Можемо ли без подсмеха рећи – Велики Космос?! Наравно, као што се и велика кутија крије у малој, тако се и Стојановићево Велико Небо у Малом гнезди, а онај ко не зна и не слути колико мала ствар може бити драгоцена, тај песник бити не може, па ипак и за оне без нарочитог песничког дара или за недовољно упућене наведимо овде бар две потенцијално итекако ’скотне’ кутије – пандорина и црна! Поменимо овде и да је наведени контрастни пар, ’мало-велико’ присутан код овог песника и у ранијим збиркама, па се у његовом песништву често сусрећемо и са великим морем, великом собом, великом истином, великим и малим светом, људима, причом, а велики и мали облик умеју чак и разговоре да воде!
Без намере да приговоримо амбициозном и захтевном пројекту пенталогије, необичног трактата о песништву, а пре свега указујући на врлине ове песме, њених двадесет антологијских стихова, чини нам се, готово одржавају равнотежу на Стојановићевим теразијама, па подсећамо да ће и сам аутор на једном месту, у разговору са Данијелом Арноом, духовито приметити да ”пет страница може имати вредност као пет милиона”, чиме се даје нови шлагворт за причу о већем и мањем… Али треба напоменути и да се обриси ове песме на више места јасно уочавају, као и да се даље мотивски разрађују, а јединство творе са песмом која следи. Наиме, „Црна светлост“ такође почива на опозиту – овде је реч о светлу и тами што се такође сугерише оксиморонским насловом, а бројних антитеза, иначе, има доста у песништву Дејана Стојановића и неретко он инсистира на споју неспојивог, збуњује, интригира и провоцира привидним нескладом. На неки начин се овом песмом појашњавају изнете идеје и натруне слутњи у до сада тумаченој. Да, мрак светло чува, а онеобичена светлост управо тај мрак од себе самог, биће јасно и прецизно изнето у почетним стиховима, а онда долази до већ поменутог великог праска када се ослободи снага тога зрака, када се породи спутана светлост и настане, тј. започне процес настајања/буђења свеукупног свемира и потом галаксија, када се укаже и расцвета простор, материја и енергија (да ли ће се, једном, то велико ослобођено небо које се непрестано шири поново вратити у мало, питање је, тј. констатација с краја песме која овој претходи), а када се у другом делу песник додатно позабави разним маштаријама и сновима те и такве изненада разобручене светлости, којој је било тесно у мраку у ком је пребивала, јасне су алузије и на мисију, жеље и хтења истинског ствараоца, који је, очито, високопозициониран у песниковој хијерархији света – уметник, научник, креатор у свом стваралачком заносу, лудилу, космичкој разуларености чула, фаустовској потреби да се спознају зачудни механизми и истине недоступне обичним смртницима, сећа се и свих ограничења у којима је затомљена идеја некада пребивала, сећа се привлачне удобности конформизма и јаловог склада уобичајеног, нормираног, предодређеног, што је иронично већ наговештено, сећа се те вечно успаване таме и прве искре која се јавила, првог таласа који је нарушио монотону и мирну површину воде, што ће рећи да се сећа и некадашњег малог неба из којег се испилила, како се каже у тој песми којој се директно обраћа и с којом је све време у непрекинутом дијалогу… Овде ће се та светлост духа отиснути упркос ништавилу, принуди, оковима и конвенцијама, изборити се за Кјеркегорову врхунску ”или-или” позицију, и радовати се коначно оствареном путу и кретању, као своме циљу (у уводној песми прве збирке, и читаве пенталогије, она је јасно дефинисана као ”једини извор покрета”, а мало касније, као да то није било довољно јасно, поново ће се беспоговорно устврдити, ”светлост је живот”), чиме се јасно сугерише трајност процеса, јер тај свет и нема свој крај, а са бескрајем чинимо једно исто, јер је у нама! што ће песник појаснити и у „Медитацијама“, у наредној књизи Свет и људи.
Интересантно је, пак, да засвођавање прве анализиране песме, повратак у мало небо, не значи само (тек) окончање једног циклуса, вечно кружење атома, материје, енергије и духа (и велике приче и велике истине враћају се своме извору, пева се у „Малој истини“ у „Трептају празнине“, у последњој књизи пенталогије названој, нимало случајно, Дом светлости), него и накнадну забрану, оличену у бројним друштвеним нормама у којима се слободномислећа јединка налази, и којима се после краткотрајних излета духа наново враћа, па се овде указује и на одувек постојећу супротстављеност и подразумевајуће контрастне позиције појединца и друштва. Наиме, и поред поменутог оптимизма гледе ослобођене извиискре у допунској песми, завршетком ове одјекује резак звук кључаонице која је изнова активирана – мисао, светлост, индивидуа јесте се одвојила и неспутана кренула у даља истраживања и освајања, јесте срећна на том путу, на ком и своје сопство проналази, али се на крају ипак вратила/враћа своме прапочетку, где ће сада бити сурово закатанчена! Дакле, добровољно или неминовно се некад размахане шаке нуде приправне за ново уланчавање, покорно се високо дигнута глава спушта на ниско постављени шалтер свемоћнога свемира, поново се висококреативни домети разним преиспитивањима, сумњама и страховима доводе у питање, а радост спознаје због открића која завређују Нобела сенчи страх од будуће могуће злоупотребе, па пошто очито није довољно велико небо само ушушкати у топло и сигурно мало, велику у малу кутију одложити, него треба, за сваки случај, и кључ на катанцу света окренути и додатно ваздух из амбалаже у коју смо све ставили извући, како би тако спаковано мање места у космосу заузимало и лакшу манипулацију омогућило.
А начинима певања о Свету у нигдини, како је, иначе, пенталогија насловљена, посвећено је доста простора и на трагу су напомена о форми појединих песама датим и у претходној збирци, Плесу времена из 2007. Реч је, између осталог, и о старим песничким облицима, данас поприлично анахроним, бар у нашој савременој поезији, а нагласак је на великим културама у којима аутор своју пажњу усмерава, и при том их изнова актуелизује, на ствараоце који су постављали основе за моделе песничког стварања. Користећи се већ познатим методом да међу њима изабере путовођу с којим ће у маниру дијалошких расправа тумачити и знамените теоријске поставке и књижевно-уметничко дело или у друштву неког астралног бића, односно ољуђене врхунске етичке категорије, понудиће нам и систематична философска промишљања, гарнирана и односом према естетском. Да, необично је што Дејан Стојановић такву грађу често заодева творачким формама којима се сам предано бави, притом даје врло студиозне напомене о стиховној организацији и рими, али не одолева потреби да оде и корак даље – па након упознавања са песничком вештином у прошлости, практичном демонстрацијом да је такво поетско ткање и данас итекако изазовно, креира још компликованије и дуже облике, а на Округлом столу смо обавештени да се покушало и више од оствареног, чак тридесет и шест строфа са по тридесет и шест стихова! Конкретно, у „Могућностима сазнања“, или њиховим варијацијама, али се вероватно и сам аутор уплашио да таково форматирање и онеобичавање могу однети превагу над значењским и поетским, па је од планираног ипак одустао, а истовремено није залазио у забран версификацијских стопа, чак ни у виду успутних напомена, свестан да би се мало добило у додатном теоријском сагледавању туђег и сопственог стваралаштва, а истовремено би се направио непотребан отклон од емотивног доживљаја понуђеним (уколико се томе једнога дана ипак врати, мораће се суочити са могућом подозривошћу тумача и запитаношћу критике о сврсисходности, уколико, наравно, то не буде праћено довољно убедљиво изведеним песничким гласом и неупитном инспирацијом).
Намера овог рада је, ипак, нешто специфичнија, јер се нећемо бавити свеукупношћу и свеобухватношћу теоријских поставки и комплексношћу доживљаја света и живота, уз свеопшту запитаност о пореклу и о томе ко смо, шта смо и куда идемо, него најбоље изведеном поетском творевином у којој се, поред ужитка у матерњој мелодији и наведено може открити илити наслутити, а на први поглед делује непретенциозно и једноставно, и у великој мери је нетипична за ову пенталогију. Реч је о „Малом и великом небу,“ које отвара Прву књигу Света у нигдини, циклус „Двор у нигдини“, где се, не без разлога, налази само још песма „Црна светлост“, са којом готово чини необично јединство и спој.
Наиме, песник Дејан Стојановић по нама је најубедљивији када, као у овом случају, пева без неког формалног ограничења, које неретко сам себи поставља, када се не труди да читаоца засени познавањем разнородних и шароликих поетских форми, из различитих култура, традиција и периода, када аутохтоним песничким гласом не жели да понуди нпр. илустрацију нетом изнетих творачких постулата и односа према организацији стиха, него духовну надградњу на претходно понуђеним и скицираним темељима, када се не користи монотоним професорско-критичким дискурсом нити када се свесрдно препоручује зналцима стиховања, него када од исконске муке-потребе-жеље поред растужене Бистрице, или с њом у мислима, запева неспутан, жељан зрака, слободе, светлости… Светлосни прозраци су, додуше, присутни у овој његовој ниски књига од почетних до завршних страница, од њих полази и њима се враћа, али он има и неодољиву потребу да казано песнички додатно објашњава и појашњава, да се враћа истим синтагмама, играријама, досеткама, обртима и мотивима, да исто или слично тумачи из различитих позиција, често на научничкој разини, па се Бог-Вера-Истина-Време-Сазнање-Светлост-Светост доимају и као помоћна средства да дође до апсолута, иако је, дакако, свестан да се до њега доћи не може, јер тада то не би ни био апсолут, али стално трагање и преиспитивање је оно што га изнова надахњује, држи. Међутим, овде пева заистински, непрорачунато и некалкулативно, с умишљајем нефункционално, чиста срца, слободно, иновативно, инвентивно, искрено, доживљено и проживљено…
Велико небо у малом се зрцали, велике идеје се у малом отелотворују, до големих се жеља испуњавањем и остваривањем ситних, или наоко ситних, стиже, велике се амбиције мањим корацима и савладавањем невеликих успона остварују, а небитно је да ли ће се гурајући тешки камен поново низ брдо скотрљати, ако попут Камијевог јунака у једном тренутку дођемо до жуђеног исконског задовољства и среће када се са тим и таквим теретом на врх брда успнемо… Такође, не може се то и такво небо ”везати жицом”, да парафразирамо и популарну новоталасну песму с почетка осамдесетих година прошлог века, па се ”парче слободног неба” увек са собом носити може, у складу са знаменитом сентенцом Omnia mea mecum porto. И о томе се овде говори, али не само о томе… Реч је, заправо, о једној мало помереној визури, шекспировском изглобљавању и коришћењу различите оптике илити мерних инструмената, односно примени ренесансних сликарских техника – chiaroscuro и sfumato: напросто, све зависи од угла гледања, светлости која обасјава опредмећено, као и, наравно, са чим се оно самерава. Гладноме ће, ето, комад хлеба бити највећи на свету оброк, босом ће и прости опанци у табанању око куће припомоћи, а од користи ће бити и за путе преко седам гора, уколико се жељан на то одлучи, док жедноме кап воде дурмиторско горско око може бити… Опет, сва блага овога света и читав космос, са својим великим праском приде, нису вредна једног дечјег осмеха, што је одавно опште место литературе и разнежених споменара-форума-блогова постало, а овде је успело остварено редукованим, пречишћеним песничким изразом.
А аутор ће проницљиво приметити да је мало небо довољно пространо да у себе и велико небо прими, и нигдину приде. Зашто нигдину прима? Зато, духовито ће песник одговорити, што и небу може бити досадно пусто чамовање и самовање, па ће ту муку тешку разрешити указујући гостољубље нигдини. Наравно да се овај алегоријски дискурс на различите начине тумачити може – може се говорити о нетом поменутом великом праску и свеопштем постању света и свемира, рађању атома, различитих облика живота и саме људске врсте, може се говорити о основним етичким категоријама и појмовима, врлинама, истини, правди, моралу, добру и злу, слободи (велики је списак врлина којима се тежи, али ни опозита њихових не мањка, дакако! има ли у највећим истинама овога света макар зрнце неискрености и лицемерја, свакако! може ли се уопште говорити о апсолутној правди, ако смо свесни разних и бројних могућности њене релативизације, наравно! оно што се указује као високоморално за једно време, простор, народ, заједницу или појединца можебит крајње неморално у неком другом случају, без поговора! у сваком добру и зло се крије, и обрнуто, неспорно! може ли се икако остварити царство слободе, може и мора, једног дана!), а истовремено се оставља могућност и за приклањање различитим естетским принципима, којима се руководе ствараоци или гонетачи њихови (нису ретке ситуације да мање може значити неупоредиво више, што је била и једна од крилатица минимализма, актуелизована у другој половини XX века), а на кривом трагу нећемо бити ни ако завиримо у традицијско наслеђе и свеукупни наш фолклор (присетимо се, примерице, колико мало зрно бисерово вреди). Исказана бременитост неким од могућих значења најбољи је показатељ необичне инспиративности ове песме…
Попут доживљаја света Васка Попе, изнетом у последњем за живота објављеном циклусу, „Мала кутија“, и овде се преплићу димензије, па за тренут останемо збуњени као дете на сеоском вашару гледајући забленуто у необични калеидоскоп, у коме разиграна огледала непоновљиве и нестварне облике, боје и шаре творе. Из малог расте велико небо, па се опет у мало враћа, као што ће и мала дужина, мала ширина, мала празнина читав свет надрасти, нарцисоидно се у себе заљубити и зачудном самооплодњом нове мале кутије изнова стварати. Интересантна је ова успоредба Мале-Велике Кутије и Малог-Великог Неба. У првом случају се конкретним предметом из свакодневља (кутија, бокс, калуп, модла, посуда, фиока, претинац и сл), са свим ограничењима која поседује и која нам нуди, подразумева нешто потпуно дефинисано, омеђено, ограничено, затворено, ексерима закуцано, укалупљено, формирано, задато, ограничено, закатанчено, али и у том најмањем и најзатворенијем, искри велико, огромно, недостижно, ту су сакупљене и звезде и време и плава/аристократска свемирска крв… Опет, за разлику од Попе, Стојановић не контрастира нареченом малом употребном предмету, већ се непосредно обраћа Небу, које, ето, може бити и Мало и Велико. А није ли Мало Небо заправо оксиморон? Није ли се наш песник мало заплео и помео?! И може ли, уопште, нешто безгранично уједно бити и Велико?! Можемо ли без подсмеха рећи – Велики Космос?! Наравно, као што се и велика кутија крије у малој, тако се и Стојановићево Велико Небо у Малом гнезди, а онај ко не зна и не слути колико мала ствар може бити драгоцена, тај песник бити не може, па ипак и за оне без нарочитог песничког дара или за недовољно упућене наведимо овде бар две потенцијално итекако ’скотне’ кутије – пандорина и црна! Поменимо овде и да је наведени контрастни пар, ’мало-велико’ присутан код овог песника и у ранијим збиркама, па се у његовом песништву често сусрећемо и са великим морем, великом собом, великом истином, великим и малим светом, људима, причом, а велики и мали облик умеју чак и разговоре да воде!
Без намере да приговоримо амбициозном и захтевном пројекту пенталогије, необичног трактата о песништву, а пре свега указујући на врлине ове песме, њених двадесет антологијских стихова, чини нам се, готово одржавају равнотежу на Стојановићевим теразијама, па подсећамо да ће и сам аутор на једном месту, у разговору са Данијелом Арноом, духовито приметити да ”пет страница може имати вредност као пет милиона”, чиме се даје нови шлагворт за причу о већем и мањем… Али треба напоменути и да се обриси ове песме на више места јасно уочавају, као и да се даље мотивски разрађују, а јединство творе са песмом која следи. Наиме, „Црна светлост“ такође почива на опозиту – овде је реч о светлу и тами што се такође сугерише оксиморонским насловом, а бројних антитеза, иначе, има доста у песништву Дејана Стојановића и неретко он инсистира на споју неспојивог, збуњује, интригира и провоцира привидним нескладом. На неки начин се овом песмом појашњавају изнете идеје и натруне слутњи у до сада тумаченој. Да, мрак светло чува, а онеобичена светлост управо тај мрак од себе самог, биће јасно и прецизно изнето у почетним стиховима, а онда долази до већ поменутог великог праска када се ослободи снага тога зрака, када се породи спутана светлост и настане, тј. започне процес настајања/буђења свеукупног свемира и потом галаксија, када се укаже и расцвета простор, материја и енергија (да ли ће се, једном, то велико ослобођено небо које се непрестано шири поново вратити у мало, питање је, тј. констатација с краја песме која овој претходи), а када се у другом делу песник додатно позабави разним маштаријама и сновима те и такве изненада разобручене светлости, којој је било тесно у мраку у ком је пребивала, јасне су алузије и на мисију, жеље и хтења истинског ствараоца, који је, очито, високопозициониран у песниковој хијерархији света – уметник, научник, креатор у свом стваралачком заносу, лудилу, космичкој разуларености чула, фаустовској потреби да се спознају зачудни механизми и истине недоступне обичним смртницима, сећа се и свих ограничења у којима је затомљена идеја некада пребивала, сећа се привлачне удобности конформизма и јаловог склада уобичајеног, нормираног, предодређеног, што је иронично већ наговештено, сећа се те вечно успаване таме и прве искре која се јавила, првог таласа који је нарушио монотону и мирну површину воде, што ће рећи да се сећа и некадашњег малог неба из којег се испилила, како се каже у тој песми којој се директно обраћа и с којом је све време у непрекинутом дијалогу… Овде ће се та светлост духа отиснути упркос ништавилу, принуди, оковима и конвенцијама, изборити се за Кјеркегорову врхунску ”или-или” позицију, и радовати се коначно оствареном путу и кретању, као своме циљу (у уводној песми прве збирке, и читаве пенталогије, она је јасно дефинисана као ”једини извор покрета”, а мало касније, као да то није било довољно јасно, поново ће се беспоговорно устврдити, ”светлост је живот”), чиме се јасно сугерише трајност процеса, јер тај свет и нема свој крај, а са бескрајем чинимо једно исто, јер је у нама! што ће песник појаснити и у „Медитацијама“, у наредној књизи Свет и људи.
Интересантно је, пак, да засвођавање прве анализиране песме, повратак у мало небо, не значи само (тек) окончање једног циклуса, вечно кружење атома, материје, енергије и духа (и велике приче и велике истине враћају се своме извору, пева се у „Малој истини“ у „Трептају празнине“, у последњој књизи пенталогије названој, нимало случајно, Дом светлости), него и накнадну забрану, оличену у бројним друштвеним нормама у којима се слободномислећа јединка налази, и којима се после краткотрајних излета духа наново враћа, па се овде указује и на одувек постојећу супротстављеност и подразумевајуће контрастне позиције појединца и друштва. Наиме, и поред поменутог оптимизма гледе ослобођене извиискре у допунској песми, завршетком ове одјекује резак звук кључаонице која је изнова активирана – мисао, светлост, индивидуа јесте се одвојила и неспутана кренула у даља истраживања и освајања, јесте срећна на том путу, на ком и своје сопство проналази, али се на крају ипак вратила/враћа своме прапочетку, где ће сада бити сурово закатанчена! Дакле, добровољно или неминовно се некад размахане шаке нуде приправне за ново уланчавање, покорно се високо дигнута глава спушта на ниско постављени шалтер свемоћнога свемира, поново се висококреативни домети разним преиспитивањима, сумњама и страховима доводе у питање, а радост спознаје због открића која завређују Нобела сенчи страх од будуће могуће злоупотребе, па пошто очито није довољно велико небо само ушушкати у топло и сигурно мало, велику у малу кутију одложити, него треба, за сваки случај, и кључ на катанцу света окренути и додатно ваздух из амбалаже у коју смо све ставили извући, како би тако спаковано мање места у космосу заузимало и лакшу манипулацију омогућило.
- Published on
Свет доиста јесте запућен према нигдини и то јесу апокалиптични сан и несан, то јесте учестали ритам нереда, а све мање решење шифре која отвара врата према Озару, Свемоћнику који обухвата и Бога и празнину, како каже песник Дејан Стојановић. То је, могло би се закључити, и непрестана узалудност целоживотног трагања за оним што не ограничава људску намерност да се лиши и моћи и немоћи и траје у светлости која је, каже песник, „простор и нада“, „искра и обмана“. Извесно је да би смртник у таквим околностима мењао неке ставове о настанку и нестанку и, живот – Божје клупко пажљиво одмотавао како би следио траг до места које нуди потпуно сазнање о бившем и будућем трајању. Јер, и почетак и крај људског трајања земља записује, каже Стојановић, она је највећа прича. Она нас прича, она нас живи, она нас уздиже и ломи у моћној коначности.
Светлост отвара вид, а вид записује простор – онај у којем таворе и наде и обмане, као егзистенцијални усуд од прапочетка. И, ту се неминовно намеће следеће питање: како би се могао дефинисати почетак и колико постојање вере може да помогне добијање сложених одговора, тамо где је, како песник Стојановић записује, знање немо? Такав став упућује на небројене закључке као последице других закључака и једино могуће решење види у целоживотном трагагању за смислом негације моћи, а то би могло да буде дуго и неизвесно путовање кроз сопственост, чији би се коначни исход могао разумети као потонуће у потпуну немоћ. Јер, пре првог искорака ниоткудно се надгорњава питање повратка, без обзира на извесност одговора да повратак на почетак није могућ, тим пре што је на почетку тог трагања најчешће тешко дефинисати шта је коначан циљ.
С друге стране, могло би се разумети, да би без изазова трагања за смислом било обесмишљено отварање и затварање животног круга, који је сваком створу са ове стране неба прирођен чин. Дакле, да би се трагало за било чим, светлост је Озар – нада и спас, без њега би именовање смисла трагања било немогуће. Обесмилила би се и помисао да би тражено однекуд могло да заблиста, будући да је стални, имагинарни и стварни – врховни пратилац – мрак. Живот би могао да значи лапидарност неизмаштане побуне у есенцијалним правцима, јер без ње нема светлости, а без светлости нема живота, без обзира на његову сложеност и разноличје.
У оваквој филозофској дескрипцији могла би се препознати недвосмислена опорука да у непрестаној космогонији света има смисла само оно трагање које уводи у непрекидност живота – у вечност. У њој би, помисао је песника Стојановића, све имало објашњиву пуноћу: мирис, звук, светлост и надсветлост, игра, непрестани лет, освајање простора, сан као успутни, а неизбежни пратилац и, коначно, љубав као неприкосновени покретач свакојаког. Поезијом се не би бавили само они које видимо под божјим знаком, већ би се доступност тог чина белоданила као предсказање о времену када ће поезију сви писати.
Без огреховљења нема рађања, без рађања нема света доступног нашим сазнањима, а то даље значи: нема постојања и нестајања, нема трагања за иним. Све се савија у ништа. Али, ништа не настаје па самим тим и не нестаје, што ће рећи, да елиминише инстинктивни страх од непрестане пратиље – смрти. Но, негирање смрти би подразумевало обесмишљавање постојања Бога и непрестани бег света из сопства, а то би значило, каже песник, да си без себе у другима – ништа.
У песми „Озаров двор“ Стојановић је интроверзан, у непрестаном преистпитивању шта је и ко је, и шта није ако и јесте, сав у студи да би свет у једном тренутку могао да постане скоро непостојећа тачкица у људском уму, па ће се читалац ненадано запитати шта сажима једна таква идеја!? Није ли то својеврсна индигнација према огољености људског опстанка, у којој нема места еуфемији, већ је све приказано у немерљивој суровости у којој са крајњим напором опстаје живот!? У даљем току певања Стојановић наизгледним нихилистичким свесловом са Свемогућим покушава да појасни сопствено одрицање вредности свега ван живота. Јер, инсистира на томе да, ако нема живота – нема ни света, а непостојање света искључује и Озарово постојање.
Суочење са Озаровим двором ваздигнутим из таме, Стојановић доживљава као паперјасти сан, после којег буђење смртника уводи у нирвану, дакле стање вечног блаженог мира, без обзира колико би се рационалном приступу то чинило нестварним, јер га враћа на првобитност запитаности: је ли људски ум у могућности да пројектује Озаров лик и ако јесте како га види – као варку или као истину. Притом, упозорава на могућност да би виђено могло да буде илузија колико и жељени лик. Тако Стојановић читаоца неминовно самосуочава са могућим виђењем сопствене величине пред самим собом и, његове минорности у космичкој бескрајности.
Стојановићева наглашена контемплативност чини га особеним у савременом песничком творењу, једним од ретких који нема дилему око једнакости поезије и филозофије и неопходности њиховог ваљаног разумевања, колико и мудријег одгонетања значења речи, те његово трагање у песничкој књизи Свет у нигдини разумем као трагање за смислом елементарног опстанка у времену отуђеном, сурово стварном, загледаном у све и ништа. Парадоксално, има ли се у виду колико нас је цивилизацијско убрзање примакло, смртнику једва схватљивим постигнућима, која би нас, уколико би се макар и нехотично измакла контроли, могла коштати главе. То би нас, помислиће верујући, примакло Апсолуту – новом Озарју, како каже Дејан Стојановић, макар на небеском листу угледали и другачији лик од овог у коме смо. Можда би се тада између мрака и мрака записала нека нова и мудрија целина.
Одасвудна, али и изузетно видљива су његова промишљања о ономе што јесте, дакле бићу и његовој супротности, не-бићу – црнилу и празнини које поборници Таоизма виде као претходницу свему, при чему универзалност бића види као сламку спаса у супростављању свеопштем – непрекидном ништавилу.
Пажљивог читаоца Стојановићеве књижевности неће мимоићи њен зачудни шум, духовна заветност и непрестана запитаност у ком правцу се креће све постојеће с ове стране трајања и, у којој мери појединац поседује моћ да проникне у суштину божје свемогућности, јер – она се не може преписивити нити дописивати, ако већ јесте савршенство коме се ништа не може порећи.
Насупрот таквој људској заумности у непрестаном приказивању је, неизбежност супротстављености из којих, могуће је, бујају правда и неправда, ништа и нешто, награда и казна, хаос и ред, рађање и смрт, пуноћа и празнина, потврђивање и негирање, покрет и непокрет и у неколиком обазриво сазнање да никад ништа не умире. Речју, потврђивање и негирање, као анахрони збир, као антиподни предложак свему свакојаком што непрекидно може да гори, упечатљивије од било којег огња кога реч описује.
Стојановић је у непрестаној запитаности у којој мери би универзалност могла да бонифицира хронос у коме је предикција догађаја узалудност по којој је у сваком зрну песка могуће видети стену од које је немилосрдним протоком откинуто. У таквом одређењу јавља се, запазиће његови читаоци, чезнуће посматрача велике градње и разградње и, непрекидног описивања отварања и затварања космичког круга. Заправо, то ситно, једва видљиво зрно песка би могло да буде персонификација живота, којег Стојановић види као непрекидно понављање – транспоновање из великог у мало и обрнутим редом. „Мрак је вечност успавана замрзнута ван трајања“, каже Стојановић, описујући црнину светлости те, када дотужи ваљано је запевати, јер песма је будилица, песма је поуздан траг према смислу бивствовања, песма је, каже, спас и нада. Она баштини велике подвиге у свеопштој пометњи и чини суштину бића.
Утисак је да се у оваквом проговору Стојановићу и нехотично отима страх од пролазности и исчезнућа, од губитка наде, те призив светлости доживљава као буђење, као зору, као непрекидни ток - све оно што представља, рекло би се, једино могуће решење за подвајање бића и не-бића и једини могући логичан зазив има ли се у виду одасвудна пустош свега што из неке имагинарне или стварне сенке вреба.
Занимљив је и незаобилазан унутарњи дијалог песника и његова непрестана потреба да га уобличи са неким коме се свемоћ не пориче – помишља, са добром вилом, наравно у потпуној осами, јер је то, ваљда, онај тренутак неминовног утапања у сопственост ирационалног поседовања, незаобилазан у менталном сачињенију сваког мислећег створа. Испод такве сензације могуће је запазити његов став да је вера у поседовање било каквог иметка велика заблуда, јер смо сви у свему те би веровање у поседовање, доиста, могао да буде потпуни апсурд.
У тај дијалошки рам Стојановић, ипак, опрезно уводи и питање могућег власништва над временом, апострофирајући могућност индивидуалног избора – дана у години, занимања, самодовољности, радости, ваздизања моћи, милости и којечега још, јер свет је немерљиво сложенији у нама од оног који нам се на јави приказује.
Инверзијом Стојановић приближава своја сазнања и ставове о неким теоретским дометима у појашњавању извесних филозофских запитаности о уметничком стваралаштву и ономе што му је у том простору најблискије – књижевности, музици и још којекојим доменима драгоценим за спознају могућности света. Особеном дескрипцијом он вешто упреда нити извесних неспорности – живот, рецимо, који би требало примати као дар. Но, каже Стојановић, животни тренутак може означавати и неку врсту епифаније која превазилази задовољство тренутних остварења мерених поређењима са другима.
У бесконачном настајању и нестајању сваки покрет који дефинише намеру могао би да значи истовремену узалудност, јер све проживљено враћа себе на почетак. Дакле, пут у нигдину постоји, могуће је само као људска уобразиља, као непрестани страх, што би се могло разумети и као њено непостојање, као заблуда о растојању између старта и циља. Јер, њих људски ум уобличава и пројектује, одређује им значење и дефинише њихову узалудност, наличну оној која се заподева између штапа и шаргарепе – фактичко стање дела обезљуђеног света данашњице. Ваљда је то онај дефинитивни збир у коме свест и подсвест не успевају да кореспондирају, у коме ловац, неретко, постане ловина и тиме означи величину и значење простора који је уточиште и прогоњеном и прогонитељу, у коме, наглашава Стојановић, оно што је лако ухватљиво нема вредност те најчешће подразумева априорно одрицање.
Људска уобразиља све уобличава те и интензитет светлости која решава небројене дилеме, колико и значење густине таме подно које су упредени усудност и страх, па се однекуд намеће питање: у којој мери би светлост имала значење да није таме, или постављено неким другим редоследом – светлост једнако живот, тама једнако нестајање, ширење у потпуној празнини.
У неким прозним фрагментима Стојановић разлистава свеколикост разумевања тишине, рећи ће – најиздашнијег сабеседника, чија величина се мери вештином њеног призива на дијалог, јер отварање слуха за тишину подразумева свемогућност отварања света каквим људска индивидуалност прижељкује, види и записује. Тишина умнику може бити ваљан сабеседник, али тај дијалог зависи од његове вештине, од разумевања њене моћи и свемогућности њеног значења. Рећи ће, у тишини је могуће трајати, разумети неизговорено, а речено, вратити се у позне часе и видети рамове без ликова или се загледати у свебудуће, које само тврдо изговорена реч може порећи.
Такво разумевање људске осаме, и непрестане потребе за њом, не подразумева удаљавање од света, већ симбиозу чулности којима се обликује његова слика, његово непрестано треперење и чежњу за врхом у било ком смислу. Али, то истовремено подразумева нулту тачку, на коју гледамо као дно, као на почетак после којег следи мукотрпно путовање у неслућеност, у узалудност, јер врх се досеже само у речима. Више је жеља него могућност или априорна потреба, будући да нас на крају пута чека сурови сивкасти пејзаж, од кога нас, разуме то песник Стојановић, дели само неколико имагинарних корачаја. И, најзад, како није могуће учинити поравнање између заблуда и истина, какогод их индивидуално разумевали и тумачили, најпутоводнији правац би могао да се потражи у успостављању равнотеже, како нам осећај кривице у неком пресудном тренутку не би био једини иметак.
Светлост отвара вид, а вид записује простор – онај у којем таворе и наде и обмане, као егзистенцијални усуд од прапочетка. И, ту се неминовно намеће следеће питање: како би се могао дефинисати почетак и колико постојање вере може да помогне добијање сложених одговора, тамо где је, како песник Стојановић записује, знање немо? Такав став упућује на небројене закључке као последице других закључака и једино могуће решење види у целоживотном трагагању за смислом негације моћи, а то би могло да буде дуго и неизвесно путовање кроз сопственост, чији би се коначни исход могао разумети као потонуће у потпуну немоћ. Јер, пре првог искорака ниоткудно се надгорњава питање повратка, без обзира на извесност одговора да повратак на почетак није могућ, тим пре што је на почетку тог трагања најчешће тешко дефинисати шта је коначан циљ.
С друге стране, могло би се разумети, да би без изазова трагања за смислом било обесмишљено отварање и затварање животног круга, који је сваком створу са ове стране неба прирођен чин. Дакле, да би се трагало за било чим, светлост је Озар – нада и спас, без њега би именовање смисла трагања било немогуће. Обесмилила би се и помисао да би тражено однекуд могло да заблиста, будући да је стални, имагинарни и стварни – врховни пратилац – мрак. Живот би могао да значи лапидарност неизмаштане побуне у есенцијалним правцима, јер без ње нема светлости, а без светлости нема живота, без обзира на његову сложеност и разноличје.
У оваквој филозофској дескрипцији могла би се препознати недвосмислена опорука да у непрестаној космогонији света има смисла само оно трагање које уводи у непрекидност живота – у вечност. У њој би, помисао је песника Стојановића, све имало објашњиву пуноћу: мирис, звук, светлост и надсветлост, игра, непрестани лет, освајање простора, сан као успутни, а неизбежни пратилац и, коначно, љубав као неприкосновени покретач свакојаког. Поезијом се не би бавили само они које видимо под божјим знаком, већ би се доступност тог чина белоданила као предсказање о времену када ће поезију сви писати.
Без огреховљења нема рађања, без рађања нема света доступног нашим сазнањима, а то даље значи: нема постојања и нестајања, нема трагања за иним. Све се савија у ништа. Али, ништа не настаје па самим тим и не нестаје, што ће рећи, да елиминише инстинктивни страх од непрестане пратиље – смрти. Но, негирање смрти би подразумевало обесмишљавање постојања Бога и непрестани бег света из сопства, а то би значило, каже песник, да си без себе у другима – ништа.
У песми „Озаров двор“ Стојановић је интроверзан, у непрестаном преистпитивању шта је и ко је, и шта није ако и јесте, сав у студи да би свет у једном тренутку могао да постане скоро непостојећа тачкица у људском уму, па ће се читалац ненадано запитати шта сажима једна таква идеја!? Није ли то својеврсна индигнација према огољености људског опстанка, у којој нема места еуфемији, већ је све приказано у немерљивој суровости у којој са крајњим напором опстаје живот!? У даљем току певања Стојановић наизгледним нихилистичким свесловом са Свемогућим покушава да појасни сопствено одрицање вредности свега ван живота. Јер, инсистира на томе да, ако нема живота – нема ни света, а непостојање света искључује и Озарово постојање.
Суочење са Озаровим двором ваздигнутим из таме, Стојановић доживљава као паперјасти сан, после којег буђење смртника уводи у нирвану, дакле стање вечног блаженог мира, без обзира колико би се рационалном приступу то чинило нестварним, јер га враћа на првобитност запитаности: је ли људски ум у могућности да пројектује Озаров лик и ако јесте како га види – као варку или као истину. Притом, упозорава на могућност да би виђено могло да буде илузија колико и жељени лик. Тако Стојановић читаоца неминовно самосуочава са могућим виђењем сопствене величине пред самим собом и, његове минорности у космичкој бескрајности.
Стојановићева наглашена контемплативност чини га особеним у савременом песничком творењу, једним од ретких који нема дилему око једнакости поезије и филозофије и неопходности њиховог ваљаног разумевања, колико и мудријег одгонетања значења речи, те његово трагање у песничкој књизи Свет у нигдини разумем као трагање за смислом елементарног опстанка у времену отуђеном, сурово стварном, загледаном у све и ништа. Парадоксално, има ли се у виду колико нас је цивилизацијско убрзање примакло, смртнику једва схватљивим постигнућима, која би нас, уколико би се макар и нехотично измакла контроли, могла коштати главе. То би нас, помислиће верујући, примакло Апсолуту – новом Озарју, како каже Дејан Стојановић, макар на небеском листу угледали и другачији лик од овог у коме смо. Можда би се тада између мрака и мрака записала нека нова и мудрија целина.
Одасвудна, али и изузетно видљива су његова промишљања о ономе што јесте, дакле бићу и његовој супротности, не-бићу – црнилу и празнини које поборници Таоизма виде као претходницу свему, при чему универзалност бића види као сламку спаса у супростављању свеопштем – непрекидном ништавилу.
Пажљивог читаоца Стојановићеве књижевности неће мимоићи њен зачудни шум, духовна заветност и непрестана запитаност у ком правцу се креће све постојеће с ове стране трајања и, у којој мери појединац поседује моћ да проникне у суштину божје свемогућности, јер – она се не може преписивити нити дописивати, ако већ јесте савршенство коме се ништа не може порећи.
Насупрот таквој људској заумности у непрестаном приказивању је, неизбежност супротстављености из којих, могуће је, бујају правда и неправда, ништа и нешто, награда и казна, хаос и ред, рађање и смрт, пуноћа и празнина, потврђивање и негирање, покрет и непокрет и у неколиком обазриво сазнање да никад ништа не умире. Речју, потврђивање и негирање, као анахрони збир, као антиподни предложак свему свакојаком што непрекидно може да гори, упечатљивије од било којег огња кога реч описује.
Стојановић је у непрестаној запитаности у којој мери би универзалност могла да бонифицира хронос у коме је предикција догађаја узалудност по којој је у сваком зрну песка могуће видети стену од које је немилосрдним протоком откинуто. У таквом одређењу јавља се, запазиће његови читаоци, чезнуће посматрача велике градње и разградње и, непрекидног описивања отварања и затварања космичког круга. Заправо, то ситно, једва видљиво зрно песка би могло да буде персонификација живота, којег Стојановић види као непрекидно понављање – транспоновање из великог у мало и обрнутим редом. „Мрак је вечност успавана замрзнута ван трајања“, каже Стојановић, описујући црнину светлости те, када дотужи ваљано је запевати, јер песма је будилица, песма је поуздан траг према смислу бивствовања, песма је, каже, спас и нада. Она баштини велике подвиге у свеопштој пометњи и чини суштину бића.
Утисак је да се у оваквом проговору Стојановићу и нехотично отима страх од пролазности и исчезнућа, од губитка наде, те призив светлости доживљава као буђење, као зору, као непрекидни ток - све оно што представља, рекло би се, једино могуће решење за подвајање бића и не-бића и једини могући логичан зазив има ли се у виду одасвудна пустош свега што из неке имагинарне или стварне сенке вреба.
Занимљив је и незаобилазан унутарњи дијалог песника и његова непрестана потреба да га уобличи са неким коме се свемоћ не пориче – помишља, са добром вилом, наравно у потпуној осами, јер је то, ваљда, онај тренутак неминовног утапања у сопственост ирационалног поседовања, незаобилазан у менталном сачињенију сваког мислећег створа. Испод такве сензације могуће је запазити његов став да је вера у поседовање било каквог иметка велика заблуда, јер смо сви у свему те би веровање у поседовање, доиста, могао да буде потпуни апсурд.
У тај дијалошки рам Стојановић, ипак, опрезно уводи и питање могућег власништва над временом, апострофирајући могућност индивидуалног избора – дана у години, занимања, самодовољности, радости, ваздизања моћи, милости и којечега још, јер свет је немерљиво сложенији у нама од оног који нам се на јави приказује.
Инверзијом Стојановић приближава своја сазнања и ставове о неким теоретским дометима у појашњавању извесних филозофских запитаности о уметничком стваралаштву и ономе што му је у том простору најблискије – књижевности, музици и још којекојим доменима драгоценим за спознају могућности света. Особеном дескрипцијом он вешто упреда нити извесних неспорности – живот, рецимо, који би требало примати као дар. Но, каже Стојановић, животни тренутак може означавати и неку врсту епифаније која превазилази задовољство тренутних остварења мерених поређењима са другима.
У бесконачном настајању и нестајању сваки покрет који дефинише намеру могао би да значи истовремену узалудност, јер све проживљено враћа себе на почетак. Дакле, пут у нигдину постоји, могуће је само као људска уобразиља, као непрестани страх, што би се могло разумети и као њено непостојање, као заблуда о растојању између старта и циља. Јер, њих људски ум уобличава и пројектује, одређује им значење и дефинише њихову узалудност, наличну оној која се заподева између штапа и шаргарепе – фактичко стање дела обезљуђеног света данашњице. Ваљда је то онај дефинитивни збир у коме свест и подсвест не успевају да кореспондирају, у коме ловац, неретко, постане ловина и тиме означи величину и значење простора који је уточиште и прогоњеном и прогонитељу, у коме, наглашава Стојановић, оно што је лако ухватљиво нема вредност те најчешће подразумева априорно одрицање.
Људска уобразиља све уобличава те и интензитет светлости која решава небројене дилеме, колико и значење густине таме подно које су упредени усудност и страх, па се однекуд намеће питање: у којој мери би светлост имала значење да није таме, или постављено неким другим редоследом – светлост једнако живот, тама једнако нестајање, ширење у потпуној празнини.
У неким прозним фрагментима Стојановић разлистава свеколикост разумевања тишине, рећи ће – најиздашнијег сабеседника, чија величина се мери вештином њеног призива на дијалог, јер отварање слуха за тишину подразумева свемогућност отварања света каквим људска индивидуалност прижељкује, види и записује. Тишина умнику може бити ваљан сабеседник, али тај дијалог зависи од његове вештине, од разумевања њене моћи и свемогућности њеног значења. Рећи ће, у тишини је могуће трајати, разумети неизговорено, а речено, вратити се у позне часе и видети рамове без ликова или се загледати у свебудуће, које само тврдо изговорена реч може порећи.
Такво разумевање људске осаме, и непрестане потребе за њом, не подразумева удаљавање од света, већ симбиозу чулности којима се обликује његова слика, његово непрестано треперење и чежњу за врхом у било ком смислу. Али, то истовремено подразумева нулту тачку, на коју гледамо као дно, као на почетак после којег следи мукотрпно путовање у неслућеност, у узалудност, јер врх се досеже само у речима. Више је жеља него могућност или априорна потреба, будући да нас на крају пута чека сурови сивкасти пејзаж, од кога нас, разуме то песник Стојановић, дели само неколико имагинарних корачаја. И, најзад, како није могуће учинити поравнање између заблуда и истина, какогод их индивидуално разумевали и тумачили, најпутоводнији правац би могао да се потражи у успостављању равнотеже, како нам осећај кривице у неком пресудном тренутку не би био једини иметак.
- Published on
Свет – светлост. Два појма у српском језику са истом основом. Низ других речи изведен је из те основе. Свет може да значи и мноштво. Оно познаје само оно што је осветљено. Колорит оног што је осветљено одређује природа светлости. Суштину предмета преко боје означава светлост. Предмет је црвен зато што упија све боје из спектра осим црвене – то је принцип. Тако је прозирна светлост неухватљива у својим бојама, тајним, као поезија.
Никада „свет“ (мноштво) није мање размишљало о себи: о свету, о светлости, о суштини. Овде се живи нагонски, елементарно, а не мисаоно. И нагла религиозност је део модних трендова и задовољење нагона да се спере бездушна прошлост, да се забораве греси и злодела...
ДВЕ СВЕМИРСКЕ ЛЕТИЛИЦЕ
Песнички подухват Свет у нигдини, Дејана Стојановића, у овом тренутку је посебна појава у српском језику. Он је на скоро 600 страница посвећен феномену светлости, просветљења, духовности и магији језичког звука. Текст о истраживању светлости почећу једним песничким записом од 6. марта 1986. године.
Десет хиљада трагичних ликова
У представи без патоса
За четири млада песника
И игумана
Десет хиљада ликова
И две свемирске летилице
Лебде у ваздуху
Одлазим и не сачекавши катарзу
Знамо да су Дечани високи
Високи
Лебде у ваздуху
Лебдимо у ваздуху
Висимо
У ваздуху
На стубу ваздушном
Тог дана, 6. марта 1986. године упознао сам у Пећи младог песника Дејана Стојановића. Он је био домаћин младим песницима Ивани Кладарин, Срби Илићу и Драгану Коларевићу. Имали смо низ песничких сусрета и наступа. Памтим сусрет у Пећкој гимназији; млади Срби и Албанци су нас лепо прихватили, као своје. Тада сам веровао да је дух поезије, који нас је окупљао, јачи од Бараба. То верујем и данас, упркос историји.
Наравно, посетили смо Пећку патријаршију и Високе Дечане. Игуман Јустин, висок, упечатљив, говорио нам је о архитектури и фрескама, скренуо нам пажњу да се на живопису, поред 10 хиљада ликова, налазе две летилице, које асоцирају на космичке бродове.
Откуд космички бродови у манастиру чији је живопис завршен 1350. године? Појавили су се неки српски стручњаци који кажу да то нису свемирске летилице, космички бродови, већ симболички прикази Месеца и Сунца... Стручњаци су вероватно у праву, али за песнике су то свемирски бродови у којима ми, ево, од тада, већ више од 30 година, пловимо непознатим пространствима, материјалним и замишљеним световима, истражујемо светлост. Свако на свој начин, из свог искуства, са становишта свог усуда. Док наука ради своје, у месту.
ФОРМУЛА СВЕТЛОСТИ И СВЕТА
А о чему су људи од постања размишљали, шта су желели да сазнају, а нису успели, него о свом светлосном бићу и тајни порекла човека? Постојале су само привлачне претпоставке, успостављан је, и наметнут, логички систем у мишљењу, али прави одговор и данас је веома удаљен и што се више трага све је удаљенији.
Почетна формула је јасна и чини се свима добро знана: реч је светлост, светлост је Бог, Бог је истина.
За песнике и мислеће људе ту почиње авантура тражења суштине светлости. Суштине поезије. А суштина поезије је смисао и циљ овоземаљског живота. Наука има своје законитости и величанствене резултате, али само поезија може да наслути непознато. Наука је поредак, резултат који се може експериментално потврдити, поезија је пустоловина, авантура, која када једном почне, постаје процес који нема краја. Из њеног вртлога се не може испливати. Стојановић доследно следи тај пут.
Ко данас, у овдашњем свету, размишља о суштини светлости? О њеном пореклу, настанку. У свету који ми познајемо, у коме се привремено налазимо, у свемиру који смо у могућности да замислимо, много је мање светлости од таме. А по Дејану, тама је напробуђена светлост.
Светло – тама, добро – зло, смрт – живот, истина – лаж, ставрност – илузија, микро – макро, материја – празнина, овде и тамо... само су неке супротности које су део суштинског размишљања; међутим, данас су потиснуте из масовне комуникације. То су, између осталог, теме овог петокњижја.
И ми пред собом имамо обимну, за српску књижевност неуобичајену, књигу поезије и поетског промишљања која има први стих:
„Певај ми Хомере о историји звезда и о историји Земље“.
Дакле не о гневу, већ о прошлости коју још нико није суштински упознао, а темељно се проучава већ хиљадама година. Наравно, најмање знамо о ономе о чему мислимо да знамо све. Светлост нам је свима позната. Ми смо бића која не могу да преживе без светлости овакве какву је познајемо. Ипак, велике смо незналице.
Постоје ли друге светлости које ми не познајемо? Можда су оне ту, можда управљају нама, нашим мислима, нагонима, осећањима. Оне су око нас, оне су у нама, а ми их не препознајемо, неспособни смо да их схватимо?
Да ли о томе размишља савремени човек?
БРОДСКИ ДНЕВНИК
Песништво Дејана Стојановића обједињено у „Свету нигдине“ доживљавам као дневник путовања, поетски извештај о истраживању оностраног, свемира. И себе наравно. Као и материјалног окружења. Шта је то што је, бар на први поглед, део моје личности, мог истраживачког искуства? Наравно и вашег.
Ево неколико Дејанових мисли о светлости:
„Живот је светлост, Бог је светлост, светлост је небо.“ (стр. 14)
„Бог не може да нестане, па смрти нема;“
(стр. 18)
„Свака промена, или смрт, рађа живот.“ (стр. 18)
Већ смо нагласили да је Бог светлост и да је, у ствари, трагање за светлом, трагање за божаниским облицима у знаном нам свету. Светом означавамо оно што је осветљено, што можемо сагледати. Колико смо мудри да у светлости сазнамо светлост?
ПЕСНИЧКА ПОБУНА
У складу са учењима да су смрт и живот један процес, да прави живот почиње тек после смрти, када се заврши овоземаљски, јесте и промишљање о циклусном кретању, када смрт мења један вид живота и наступа нови. Али тај нови вид постојања човек само наслућује; научних доказа нема, то су у најбољем случају хипотезе. Сва велика дела светске књижевности, сва људска знања, која имају корен још пре шест хиљада година, као основ имала су теме о пореклу и тајни живота, вечности, ништавилу. Свој поетски став Дејан Стојановић градио је у дијалогу са њима. Он је верник поезије, али није слепи послушник. Дејанове симпатије су на страни оних који ће ради истине да се побуне. Послушан не значи бити побожан. Бити бунтовник истине ради, значи бити доследан у тражењу Бога, у трагању за новим светлом. Тама је непробуђена светлост, па ма шта учила нека древна недодирљива догматика.
Зашто човек упознаје светлост? Да ли је то потреба слична нагону? Можда би у одговору могло помоћи мишљење да људски дух потиче из неког другог света.
„Једини начин да откријем светлост јесте ако сам постанем светлост.“ (стр. 20)
Како постати светлост, како постати дух? Тај дух је део Бога, део светлости и он одваја човека од многих бића, ствари, појава... тај дух, који откривамо у себи и ван себе у светлосним појавама. Човекова посебност је у томе што не може да препозна оно што га чини посебним. То би могло бити унутрашње светло, али како га појмити. Да ли је смрт тренутак тог сазнања, промена једног облика другим обликом живота? Ко одређује да једну светлост заменимо другом?
Сам аутор даје шифре и дешифрује појмове помоћу којих можемо створити представу о мотивима и циљевима тог свемирског лета кроз нигдину, кроз празан простор, непробуђену, неоткривену светлост. Са великом жељом креће се на пут спознаје, мада се циљ унапред зна: смисао је тражење смисла.
Друга мишљења кажу да је онострано, коме радознали ум тежи, у ствари у нама. Све што човек тражи, лутајући нигдином, пронаћи ће у себи. Ако жели да упозна космос то ће бити ефикасније, јер тражећи у себи оно што није овоземаљско постоји могућност да се приближимо суштини. Стварне вредности, као и поезија, у нама су, као што би могле да буду и у неком нама непознатом космосу. Тражећи изван себе, откривају се нови простори, за сада мрачни, са минимумом светла, али се удаљавамо од суштине и нема одговора на једно од кључних питања: како смо настали, шта је тајна постања?
Потребно је начинити само неколико десетина, или стотина корака одавде, од места на коме тренутно боравимо, и у материјалном свету, у пуном сјају, схватићемо колико су потиснуте било какве мисли и поетске истине о свету и суштини постојања. Песнички подухват Дејана Стојановића, обимом, тематиком, дубином, техником писања, као да је настао у неком другом простору, мирнијем свету, без хистерије и примитивизма који је обгрлио планету. Дејан иронично закључује да је демократија свој врхунац доживела у робовласништву. Ми живимо у доба демократије и финасијског робовласништва. Свет је окован вулгарним материјализмом.
МАТЕРИЈА И НЕБЕСКА ПРАВИЛА
Међутим, древна учења кажу, а то је и модерна физика показала, материја има огромну снагу ако се користи према божијим правилима и плановима. Они који нису способни да овладају материјом још мање могу да се остваре у свету идеја.
Свет у нигдини јесте покушај сагледавања човека и човечанства и њиховг значаја у бескрају. То је поглед у неслућене даљине, али и у нашу стварност, у нашу садашњост која је прошлост већ оног тренутка када настане. Постоје само будућност и прошлост.
Поимање света, човека, мудрости и поезије Дејан чини кроз призму античке књижевности, грчке и римске митологије, древних мудрости Месопотамије, Сумера, древне Индије, Дантеа и Петрарке, до енглеских песника новог доба... Он се бави формом која изражава суштину. Обједињује форме далеког истока и трубадурске поезије; српским језиком кроти форме које су настале у језицима који немају превише сродности.
У Дејановим стиховима и поетским исказима има математичке тачности и геометријске прецизности. Некада су мудраци говорили да је геометрија наука која служи да премеримо висине и да им се приближимо. Архитектура и геометрија стиха требало би да омогуће да реч досегне висине, добије светлосну димензију, као у настанку света.
У старом веку постојале су традиционалне науке: филозофија, историја, математика, геометрија, граматика, музика... Оне су омогућиле човеку да у себи открије бар делимично дух који не потиче са наше планете. У стиховима су писали и песници и математичари, а тачно се знало шта је поезија, шта математика.
Ова књига је сусрет древне поезије и културе са цивилизацијом савремених мегалополиса. Неопходно је да о њиховој повезаности, сличностима и разликама размишљамо; намеће се као логична синтеза досадашњег искуства и сазнања. Време технолошких, електронских и комуникацијских чуда свело је духовност на маргину. Бар се тако сматра. Убрзани напредак техничких и технолошких изума потпуно је заборавио на могућност да материја има огромну снагу ако се њоме управља по божанским плановима. Агресивни атеисти, са којима су, гле чуда, сагласни и поједини теолози, вулгаризују духовност; материју своде на задовољење чула и нагона.
Оно што се данас зове цивилизација, у многоме је униформисало и деформисало ум. Градитељи новог света то нису желели. Њихова дела требало је да служе човечности, а не свеколикој превари и моралном посрнућу. Ипак постоје песничке енклаве, песничке монаде, микрокосмоси. Један од таквих побуњеника је Дејан Стојановић. Није светлост само оно што видимо. Не заборавимо духовну светлост.
СТРУКТУРА СВЕТЛОСТИ
Када су научници кроз призму пропустили зрак светлости, разложили су га на спектар боја од којих се светлост састоји. Светлост је провидна, а састоји се од богатог колорита. Мноштво боја чини прозирност.
Шта ли ће нам открити неки други изум када кроз њега пропустимо зрак светлости? Или нека друга направа која ће открити досад непознату и незамисливу светлост. Непознатог и незамисливог Бога.
У лето 1460. монах Леонардо да Пистоја на магарцу је дојахао у Фиренцу[1]. Био је одсутан више месеци у опасној мисији у Македонији по налогу свог ученог богатог господара Козима де Медичија, који му је дао задатак да се докопа ретких и веома старих списа. Биле су то књиге које су наводно потицале од Тота, египатског бога мудрости, који је међу Грцима био познат као Хермес Трисмегистос[2]. Ти тајновити „херметички“ текстови настали су у Александрији, у прва три века хришћанства. Тако је херметизам, спознаја која ослобађа душу, преко балканских путева, преко територије која је некада била српска средњовековна држава, стигао у Италију у ренесансну Фиренцу.
Ренесанса је почела 1350, исте године када је завршено сликање фресака манастира Високи Дечани. Ако повежемо то са чињеницом да је на просторима некадашњег Душановог царства, 110 година касније, пронађена литература с којом се упознао Платон, док је боравио у Александрији, и то пренео Аристотелу, учитељу Александра великог, ето везе између две свемирске летелице и херметизма, то јест наше жеље да ослобађањем душе сазнамо сопствену суштину. И да се послужим речима Дејана Стојановића: „Позивам вас на нову планету“.
Дакле није ни важно да ли су то две свемирске летилице, два космичка брода, или симболичка представа Сунца или Месеца, јер су у сваком случају свемирски феномен. Светлост.
Хоћу да кажем да се нисам случајно упознао са Дејаном 6. марта 1986. и да данас говоримо о његовом поетском подухвату Свет у нигдини. Дакле, пловимо. То је једини начин да опстанемо.
Можда се мом тексту може приговорити да је дескриптиван и да би више требало да буде дубински и аналитички, да се на класичан начин бави структуром, прозним записима, версификацијским достигнућима Дејана Стојановића и њеном разноврсношћу. Али о томе ће други писати. Уверен сам да је дескрипција израз дубинског читања, рашчлањивања и синтезе. Ово је књига о којој се мора говорити и писати, али је пре свега ваља читати. Увек из другог угла.
[1] Грејем Хенкок и Роберт Бовал – ТАЛИСМАН: свети градови, тајна вера, Београд: Моћ књиге, 2006: 169
[2] Хермес Три пута највећи
Никада „свет“ (мноштво) није мање размишљало о себи: о свету, о светлости, о суштини. Овде се живи нагонски, елементарно, а не мисаоно. И нагла религиозност је део модних трендова и задовољење нагона да се спере бездушна прошлост, да се забораве греси и злодела...
ДВЕ СВЕМИРСКЕ ЛЕТИЛИЦЕ
Песнички подухват Свет у нигдини, Дејана Стојановића, у овом тренутку је посебна појава у српском језику. Он је на скоро 600 страница посвећен феномену светлости, просветљења, духовности и магији језичког звука. Текст о истраживању светлости почећу једним песничким записом од 6. марта 1986. године.
Десет хиљада трагичних ликова
У представи без патоса
За четири млада песника
И игумана
Десет хиљада ликова
И две свемирске летилице
Лебде у ваздуху
Одлазим и не сачекавши катарзу
Знамо да су Дечани високи
Високи
Лебде у ваздуху
Лебдимо у ваздуху
Висимо
У ваздуху
На стубу ваздушном
Тог дана, 6. марта 1986. године упознао сам у Пећи младог песника Дејана Стојановића. Он је био домаћин младим песницима Ивани Кладарин, Срби Илићу и Драгану Коларевићу. Имали смо низ песничких сусрета и наступа. Памтим сусрет у Пећкој гимназији; млади Срби и Албанци су нас лепо прихватили, као своје. Тада сам веровао да је дух поезије, који нас је окупљао, јачи од Бараба. То верујем и данас, упркос историји.
Наравно, посетили смо Пећку патријаршију и Високе Дечане. Игуман Јустин, висок, упечатљив, говорио нам је о архитектури и фрескама, скренуо нам пажњу да се на живопису, поред 10 хиљада ликова, налазе две летилице, које асоцирају на космичке бродове.
Откуд космички бродови у манастиру чији је живопис завршен 1350. године? Појавили су се неки српски стручњаци који кажу да то нису свемирске летилице, космички бродови, већ симболички прикази Месеца и Сунца... Стручњаци су вероватно у праву, али за песнике су то свемирски бродови у којима ми, ево, од тада, већ више од 30 година, пловимо непознатим пространствима, материјалним и замишљеним световима, истражујемо светлост. Свако на свој начин, из свог искуства, са становишта свог усуда. Док наука ради своје, у месту.
ФОРМУЛА СВЕТЛОСТИ И СВЕТА
А о чему су људи од постања размишљали, шта су желели да сазнају, а нису успели, него о свом светлосном бићу и тајни порекла човека? Постојале су само привлачне претпоставке, успостављан је, и наметнут, логички систем у мишљењу, али прави одговор и данас је веома удаљен и што се више трага све је удаљенији.
Почетна формула је јасна и чини се свима добро знана: реч је светлост, светлост је Бог, Бог је истина.
За песнике и мислеће људе ту почиње авантура тражења суштине светлости. Суштине поезије. А суштина поезије је смисао и циљ овоземаљског живота. Наука има своје законитости и величанствене резултате, али само поезија може да наслути непознато. Наука је поредак, резултат који се може експериментално потврдити, поезија је пустоловина, авантура, која када једном почне, постаје процес који нема краја. Из њеног вртлога се не може испливати. Стојановић доследно следи тај пут.
Ко данас, у овдашњем свету, размишља о суштини светлости? О њеном пореклу, настанку. У свету који ми познајемо, у коме се привремено налазимо, у свемиру који смо у могућности да замислимо, много је мање светлости од таме. А по Дејану, тама је напробуђена светлост.
Светло – тама, добро – зло, смрт – живот, истина – лаж, ставрност – илузија, микро – макро, материја – празнина, овде и тамо... само су неке супротности које су део суштинског размишљања; међутим, данас су потиснуте из масовне комуникације. То су, између осталог, теме овог петокњижја.
И ми пред собом имамо обимну, за српску књижевност неуобичајену, књигу поезије и поетског промишљања која има први стих:
„Певај ми Хомере о историји звезда и о историји Земље“.
Дакле не о гневу, већ о прошлости коју још нико није суштински упознао, а темељно се проучава већ хиљадама година. Наравно, најмање знамо о ономе о чему мислимо да знамо све. Светлост нам је свима позната. Ми смо бића која не могу да преживе без светлости овакве какву је познајемо. Ипак, велике смо незналице.
Постоје ли друге светлости које ми не познајемо? Можда су оне ту, можда управљају нама, нашим мислима, нагонима, осећањима. Оне су око нас, оне су у нама, а ми их не препознајемо, неспособни смо да их схватимо?
Да ли о томе размишља савремени човек?
БРОДСКИ ДНЕВНИК
Песништво Дејана Стојановића обједињено у „Свету нигдине“ доживљавам као дневник путовања, поетски извештај о истраживању оностраног, свемира. И себе наравно. Као и материјалног окружења. Шта је то што је, бар на први поглед, део моје личности, мог истраживачког искуства? Наравно и вашег.
Ево неколико Дејанових мисли о светлости:
„Живот је светлост, Бог је светлост, светлост је небо.“ (стр. 14)
„Бог не може да нестане, па смрти нема;“
(стр. 18)
„Свака промена, или смрт, рађа живот.“ (стр. 18)
Већ смо нагласили да је Бог светлост и да је, у ствари, трагање за светлом, трагање за божаниским облицима у знаном нам свету. Светом означавамо оно што је осветљено, што можемо сагледати. Колико смо мудри да у светлости сазнамо светлост?
ПЕСНИЧКА ПОБУНА
У складу са учењима да су смрт и живот један процес, да прави живот почиње тек после смрти, када се заврши овоземаљски, јесте и промишљање о циклусном кретању, када смрт мења један вид живота и наступа нови. Али тај нови вид постојања човек само наслућује; научних доказа нема, то су у најбољем случају хипотезе. Сва велика дела светске књижевности, сва људска знања, која имају корен још пре шест хиљада година, као основ имала су теме о пореклу и тајни живота, вечности, ништавилу. Свој поетски став Дејан Стојановић градио је у дијалогу са њима. Он је верник поезије, али није слепи послушник. Дејанове симпатије су на страни оних који ће ради истине да се побуне. Послушан не значи бити побожан. Бити бунтовник истине ради, значи бити доследан у тражењу Бога, у трагању за новим светлом. Тама је непробуђена светлост, па ма шта учила нека древна недодирљива догматика.
Зашто човек упознаје светлост? Да ли је то потреба слична нагону? Можда би у одговору могло помоћи мишљење да људски дух потиче из неког другог света.
„Једини начин да откријем светлост јесте ако сам постанем светлост.“ (стр. 20)
Како постати светлост, како постати дух? Тај дух је део Бога, део светлости и он одваја човека од многих бића, ствари, појава... тај дух, који откривамо у себи и ван себе у светлосним појавама. Човекова посебност је у томе што не може да препозна оно што га чини посебним. То би могло бити унутрашње светло, али како га појмити. Да ли је смрт тренутак тог сазнања, промена једног облика другим обликом живота? Ко одређује да једну светлост заменимо другом?
Сам аутор даје шифре и дешифрује појмове помоћу којих можемо створити представу о мотивима и циљевима тог свемирског лета кроз нигдину, кроз празан простор, непробуђену, неоткривену светлост. Са великом жељом креће се на пут спознаје, мада се циљ унапред зна: смисао је тражење смисла.
Друга мишљења кажу да је онострано, коме радознали ум тежи, у ствари у нама. Све што човек тражи, лутајући нигдином, пронаћи ће у себи. Ако жели да упозна космос то ће бити ефикасније, јер тражећи у себи оно што није овоземаљско постоји могућност да се приближимо суштини. Стварне вредности, као и поезија, у нама су, као што би могле да буду и у неком нама непознатом космосу. Тражећи изван себе, откривају се нови простори, за сада мрачни, са минимумом светла, али се удаљавамо од суштине и нема одговора на једно од кључних питања: како смо настали, шта је тајна постања?
Потребно је начинити само неколико десетина, или стотина корака одавде, од места на коме тренутно боравимо, и у материјалном свету, у пуном сјају, схватићемо колико су потиснуте било какве мисли и поетске истине о свету и суштини постојања. Песнички подухват Дејана Стојановића, обимом, тематиком, дубином, техником писања, као да је настао у неком другом простору, мирнијем свету, без хистерије и примитивизма који је обгрлио планету. Дејан иронично закључује да је демократија свој врхунац доживела у робовласништву. Ми живимо у доба демократије и финасијског робовласништва. Свет је окован вулгарним материјализмом.
МАТЕРИЈА И НЕБЕСКА ПРАВИЛА
Међутим, древна учења кажу, а то је и модерна физика показала, материја има огромну снагу ако се користи према божијим правилима и плановима. Они који нису способни да овладају материјом још мање могу да се остваре у свету идеја.
Свет у нигдини јесте покушај сагледавања човека и човечанства и њиховг значаја у бескрају. То је поглед у неслућене даљине, али и у нашу стварност, у нашу садашњост која је прошлост већ оног тренутка када настане. Постоје само будућност и прошлост.
Поимање света, човека, мудрости и поезије Дејан чини кроз призму античке књижевности, грчке и римске митологије, древних мудрости Месопотамије, Сумера, древне Индије, Дантеа и Петрарке, до енглеских песника новог доба... Он се бави формом која изражава суштину. Обједињује форме далеког истока и трубадурске поезије; српским језиком кроти форме које су настале у језицима који немају превише сродности.
У Дејановим стиховима и поетским исказима има математичке тачности и геометријске прецизности. Некада су мудраци говорили да је геометрија наука која служи да премеримо висине и да им се приближимо. Архитектура и геометрија стиха требало би да омогуће да реч досегне висине, добије светлосну димензију, као у настанку света.
У старом веку постојале су традиционалне науке: филозофија, историја, математика, геометрија, граматика, музика... Оне су омогућиле човеку да у себи открије бар делимично дух који не потиче са наше планете. У стиховима су писали и песници и математичари, а тачно се знало шта је поезија, шта математика.
Ова књига је сусрет древне поезије и културе са цивилизацијом савремених мегалополиса. Неопходно је да о њиховој повезаности, сличностима и разликама размишљамо; намеће се као логична синтеза досадашњег искуства и сазнања. Време технолошких, електронских и комуникацијских чуда свело је духовност на маргину. Бар се тако сматра. Убрзани напредак техничких и технолошких изума потпуно је заборавио на могућност да материја има огромну снагу ако се њоме управља по божанским плановима. Агресивни атеисти, са којима су, гле чуда, сагласни и поједини теолози, вулгаризују духовност; материју своде на задовољење чула и нагона.
Оно што се данас зове цивилизација, у многоме је униформисало и деформисало ум. Градитељи новог света то нису желели. Њихова дела требало је да служе човечности, а не свеколикој превари и моралном посрнућу. Ипак постоје песничке енклаве, песничке монаде, микрокосмоси. Један од таквих побуњеника је Дејан Стојановић. Није светлост само оно што видимо. Не заборавимо духовну светлост.
СТРУКТУРА СВЕТЛОСТИ
Када су научници кроз призму пропустили зрак светлости, разложили су га на спектар боја од којих се светлост састоји. Светлост је провидна, а састоји се од богатог колорита. Мноштво боја чини прозирност.
Шта ли ће нам открити неки други изум када кроз њега пропустимо зрак светлости? Или нека друга направа која ће открити досад непознату и незамисливу светлост. Непознатог и незамисливог Бога.
У лето 1460. монах Леонардо да Пистоја на магарцу је дојахао у Фиренцу[1]. Био је одсутан више месеци у опасној мисији у Македонији по налогу свог ученог богатог господара Козима де Медичија, који му је дао задатак да се докопа ретких и веома старих списа. Биле су то књиге које су наводно потицале од Тота, египатског бога мудрости, који је међу Грцима био познат као Хермес Трисмегистос[2]. Ти тајновити „херметички“ текстови настали су у Александрији, у прва три века хришћанства. Тако је херметизам, спознаја која ослобађа душу, преко балканских путева, преко територије која је некада била српска средњовековна држава, стигао у Италију у ренесансну Фиренцу.
Ренесанса је почела 1350, исте године када је завршено сликање фресака манастира Високи Дечани. Ако повежемо то са чињеницом да је на просторима некадашњег Душановог царства, 110 година касније, пронађена литература с којом се упознао Платон, док је боравио у Александрији, и то пренео Аристотелу, учитељу Александра великог, ето везе између две свемирске летелице и херметизма, то јест наше жеље да ослобађањем душе сазнамо сопствену суштину. И да се послужим речима Дејана Стојановића: „Позивам вас на нову планету“.
Дакле није ни важно да ли су то две свемирске летилице, два космичка брода, или симболичка представа Сунца или Месеца, јер су у сваком случају свемирски феномен. Светлост.
Хоћу да кажем да се нисам случајно упознао са Дејаном 6. марта 1986. и да данас говоримо о његовом поетском подухвату Свет у нигдини. Дакле, пловимо. То је једини начин да опстанемо.
Можда се мом тексту може приговорити да је дескриптиван и да би више требало да буде дубински и аналитички, да се на класичан начин бави структуром, прозним записима, версификацијским достигнућима Дејана Стојановића и њеном разноврсношћу. Али о томе ће други писати. Уверен сам да је дескрипција израз дубинског читања, рашчлањивања и синтезе. Ово је књига о којој се мора говорити и писати, али је пре свега ваља читати. Увек из другог угла.
[1] Грејем Хенкок и Роберт Бовал – ТАЛИСМАН: свети градови, тајна вера, Београд: Моћ књиге, 2006: 169
[2] Хермес Три пута највећи
- Published on
При сусрету са лирским првенцима Дејана Стојановића (Пећ, 1959), најпре са збирком Круговање (1993, 1998. и допуњено издање 2000. године), потом и књигама Сунце себе гледа (1999), Творитељ (2000), Знак и његова деца (2000), Облик (2000) и Плес времена (2007) рађа се увек изнова читалачки доживљај и мисао како је пред нама оно што иначе није уобичајено, нити се тако шта уопште очекује изласком првих књига младог аутора: чистота лирског израза у песми са свим одликама модерне, урбане поетике. Овакав лирски израз, у непосредном је дослуху, често и у конфронтацији, у смелој негацији знаног и одавно општеприхваћеног у свету филозофије, теологије понајвише. Смелост при изношењу свог става који је продукт рационалног приступа теми, појави, вјерују, свему оном на чему, по њему, почива свет у чијем је средишту Човек или сам Бог/Знак, као средиште у једном од безброј круговања занавек „омеђен морем, омеђен бескрајем“.
У готово свим поетским књигама, Дејан Стојановић је истовремено и у дослуху и у конфронтацији са оним само врхунским/међашким у српској поезији, а заједничко им је преиспитивање смисла свега оног пред чим ни разум, ни срце не смеју да затаје. Отуд такав стваралачки изазов на који се одазива песмом/мислима које су „на његов начин“, са његовим ставом који има призвук смеле јеретичности.
Главна својства Стојановићевог поетског концепта оствареног у првим књигама јесу безостатна припадност рефлексивном песништву, творење песме лапидарне форме, рационалност, односно инсистирање на логичности мисли/става, једноставност и дубока промишљеност при изношењу погледа из властитог угла, властитог искуства, из дубине самоспознаје унутрашњег, невидног (з)бивања.
Мисаоне нити, које за потку имају дубоке слојеве емотивности, својим уобличењем и потпуним исказом као да не остављају простор за додатну мисао јер у њима постаје скоро очигледна доминација рација који успева да надвлада и умири јаку емоцију.
Знак самосвојности поетике овог, без сумње занимљивог аутора, препознатљив је и у веома изражајној засебности коју бисмо могли окарактерисати као оригиналност у погледу избора трајних тема којима се из књиге у књигу непрестано враћа и шири их садржајношћу, а формом и стилом надограђује.
Све оно што се досадашњим Стојановићевим искуством сабрало у његовој књижевној радионици и у чему види смисаоност свог делања, он врхуни петокњижјем Свет у нигдини (Озар, Свет и бог, Свет у нигдини, Свет и људи, Дом светлости.) Наслов прве Стојановићеве књиге, Круговање: 1978—1987, указује на чињеницу да је он поезијом почео да се бави пре четири деценије, а прво оглашавање управо том књигом уследило је пре нешто више од четврт века. Све до пенталогије Свет у нигдини, у свим претходним књигама провлаче се централне теме, а у њима и трајност знаковља у поезији, лирској прози, медитативним записима, лирским путописним белешкама о градовима, сонетним венцима, и газалима.
У градњи светлосне куле од божанских нити, којима је проткан Бескрај и Вечност, дакако, на начин како их поима сам песник, у њеном средишту је постојаност неизоставних речи-појмова којима Стојановић остаје веран и у веома обимном делу Свет у нигдини. У најновијој књизи очигледна је потреба за елаборацијом не само нових песничких и филозофских тема већ и за елаборацијом и систематизацијом претходних филозофских ставова који су више били у назнакама, између осталог и зато што је то готово немогуће учинити чисто лирским исказом. Тако смо добили дело које нам открива начин како своје централне теме, као и многе нове, промишља песник-мислилац за кога се може рећи да се равна само по себи пређашњем.
Стојановићев стални ослон и мотивска преокупација оним где и како осећа, шта види, о чему и како мисли, са чиме се углавном не мири, што види и што доживљава у друкчијем светлу, са до тад и неслућеним смислом у речима, враћа га старим појмовима и терминима којима додаје нове боје и нијансе у свом стваралачком лавиринту: Бог, небо, свет, сунце, васиона, свемир, море, сан, знак, тишина, бескрај, вечност, нигдина, тајна, круг, камен, реч, истина, игра, ватра, смисао, светлост, тама...
При аналитичком приступу поетском садржају на страницама првих Стојановићевих збирки стиче се утисак да је таква и толика заокупљеност истим темама, истим мотивима (надасве појмови/знаци бог, свет, светлост, тишина), изазвана оним што је од праисконског трена у њима самим тајна недоступна.
Песма често постаје језгровита мисао, тек рефлексија, попут сêва, исказ предочен без околишања, који је, у ствари, достигнути степен више истине и презентовање, обелодањење додатног сазнања. Песник песмом остварује спознају оног суштинског, за нови лирски исказ њему битног, а све са циљем избављења из вртложника заумног трена у коме (и када) настаје слово за песму.
Све ово постиже начином којим презентује свој осећај, свој однос према оном што је вечност и само по себи тајна (бог, сунце, тишина...). Знаковљем, својственим Дејану Стојановићу, са видном оригиналношћу, а што подразумева најпре негацију пређашњег, туђег схватања, оног са чиме није у сагласју, са којим се не мири, он презентује свој доживљај, своја уверења, често и таквим ставом који је мање својствен лирском, а више филозофском приступу свету, времену. У таквом свету, снагом унутрашње светлости, светлости ума посебно, човек увек стоји наспрам таме: „Светлост је својство / Тама је само реч која је описује / Али таму не треба описивати / Незачета / Одувек заувек и посвуда / Светлост се рађа / Узвишенија / Тама бескрајно дубока / Немогуће је пробити се до њеног дна / Тама ћути / Светлост говори / Светлост је новија и свежија / Тама је била ту пре ње / Ипак је млађа / Тама не стари / Ништа је увек ништа („Светлост и мрак“, из збирке Сунце себе гледа).
Карактеристика Стојановићевог песничког, а може се рећи и филозофског, проседеа јесте властитост и оригиналност у приступу вечним темама, вечним мотивима, а са садржајем/мислима, знаковљем у песму утканим речима у виду изричаја (појам Лазе Костића). Константа Стојановићевог певања јесте о оном вечно присутном, надвременом, оном што постојаност обезбеђује изван простора који је „омеђен бескрајем“, чиме се и сам појам вечног, његова постојаност и у њој смисаоност, брани од празнине и опстаје наспрам нигдине: „Омеђен морем омеђен бескрајем / Трајем овај дан и устајем / С морем стопљен бићу / Опет с бескрајем у прабићу“ („Омеђен бескрајем“, из збирке Сунце себе гледа).
Трајним тематским знаковљем Дејан Стојановић истовремено обележава простор на њему својствен начин, надасве у погледу изричитости у откривању и предочавању своје мисли о оном што је од искона, те је с тога и на друкчији начин стављено у само средиште песме, тог лирског изричаја, или извештаја душе (опет Лаза Костић, при речи о томе кад и како настаје песма треном оним кад је у процепу између сна и јаве, у књизи о Змај Јови). И чини то без околишења, директно понирући у само средиште песме и то тако да и почетак, а потом, логично, и цела песма делују као филозофска теза. На пример, „У сржи истине јесте обмана/ Без ње не би било смисла / Био би само лед / Да би себе сачувала / Прва срж употребљава магију / Природни закони су део те магије / Истина је дала облик и ред (из песме „Обмана“).
Као последица таквог начинa презентовања властитог поимања вечних тема и у песништву и у филозофији, својствено овом аутору, следи привидна негација негације. Полазиште је у друкчијем ставу овог песника/мислиоца према оном што затиче и са чиме се не мири у простору пређашњег свезнања. Средиште нове тезе је суштинско у властитом поимању преображаја дознањем другости/супротности („Свет разноврсности хрли у стапање / Обмана је разбијање досаде апсолута (...) / Апсолут је једнак ништавилу / Непокретан и нем“), а завршетак је у мисли којој је тешко противуречити јер је доиста логички епилог у заокружењу исказа.
Једно од знаковља Стојановићевог лирско-филозофског концепта често има и садржај и форму дефиниције или аксиома. Побијати такве исказе значи промислити, сагледати исти мотив на друкчији начин и друкчијим записом поништити вредност и изазовност пређашњег, а песмом обелодањеног, на начин који би од читаоца захтевао ширину у знању, дубину при разумевању песмом дознатог, а не само неслагање са понуђеним исказом или „дефиницијом“.
Занимљивост Стојановићеве поетике лежи, пре свега, у новом приступу оном непрестано тајновитом, изазовном за нову мисао, за нови став, али са друкчијим одстојањем при погледу на стару мету/тему, било да је реч о лирици, филозофији, религији, историји, са чиме се Стојановић не мири, јер такво је, утисак је, да му замрачују видело у било ком правцу да му и срце и рацио/логика теже. Отуд у томе и повод за друкчији поглед, изазов за друкчију реч, али никад уз цитат из пређашњег (са)знања. Често са противством и са призвуком и тежином бескомпромисности, јавља се осећај у поимању значења и тежине при читању песме, посебно из области филозофије и религије, осећање да је и крајње време за нови приступ. Осећај да је нескривеним речима отворен пут за пролаз неосвојеним или замраченим простором до краја недосегнуте, тиме и довољно у мисли слободе са озрачјем што је од праискона. Песмом – побуна, позив на крет којим се стиже до самоосвешћења: „Изађи из себе / Проговори“ / казује Дејан Стојановић у песми под насловом „Не“. „Доста си седео и чекао / Доста си слушао// Не буди мрав / Који се врти у круг // Реци не / Прими терет одмазде“.
У поезији Дејана Стојановића, у погледу самосвојности његовог књижевног али и филозофског концепта то је знаковност више, оно чега или каквог нема у делима песника сродног му сензибилитета, велике истине стоје наспрам старих заблуда, наспрам илузија, залудица, наспрам свега оног што је последица вешто и брижљиво (од)неговане стрепње, страха од неба, од сила, једнако оних с небеских, недосежних висина, као и оних земаљских, чија је основа људски страх од непознатог, вечно неизвесног, од смрти, а све у жељи за блискост са вечним чиме би и човек да се трагом за собом упише у видело иза себе.
Након побуне, постигне ли се макар и тренутни успех у превазилажењу оног што је био разлог за реч, не и за побуну, упозорење без обзира на шта да се оно односи, следи: „Немој се предати сада / кад си већ све издржао / Није важно шта кажу / Јер кажу да преваре себе / Не да помогну теби („Превара“).
Записом, лирским, медитативним, кадикад херметичним, а најчешће отвореним толико да делује изричитим, категоричним ставом а не као упитност, не као чуђење, новом песмом о трајном мотивском изазову, теми и ослобођеношћу од свега онога што му при осветљавању властитог приступа бива празнином, Стојановић плете мрежу једне нове песничке и филозофске парадигме која као да најављује нову парадигму свеколиког друштвеног преображаја. Он се бори против ништавности, против недостатка постојаности у погледу питања смисла, против свега што бива теретно, с таквим (старим) мислима-ставовима за даљи живот и сувишно.
Садржајношћу новог приступа песмом у живот по својој мери, по мери властитих сазнања/искустава и као пресудни изазов противљењу па и негацији пређашњег при изношењу често категоричног па и бескомпромисног става, Стојановићева реч делује као захтев за поништењем свега што магли ум који би да ослушне оно нечујно и оно невидно, а постојано је као и реалност што је само од трена. Постојано је као и слутња, као жеља и као хтење, јер су саставни део те реалности која се немиром у песнику, дамарима, нечујним криком у речи, у знаку сливеном оглашава и бива јава.
Све оно што током/процесом стварања неминовно прати мисао до слова оног „Слова његовог“, одраз је искре ил' само плама на том путу лавиринтом заумља до могућег у речи дослуха с тајном праисконском.
Драма је то за коју зна само онај што је тескобним у себи неспокојем, процепом између две непрозирне таме и само следом спознајне искре у себи, прочишћењем, одбацивањем наслага од туђих (са)знања, једино тако, ипак, до светлосног трена своје Истине стигао, да би потом песмом мирно признао/обзнанио светлост у себи пред којом је најзаштићенији, са којом ни од кога не преза, јер је до ње стигао и са њом је увек кад је „Насамо са собом“: „Не знаш ти ништа / Ја још мање од тебе // Зашто се онда трудиш да докажеш супротно / Када ти то сам признајем.“
Занимљиво је с каквом је лакоћом, с каквом једноставношћу и са тако мало речи још у првим књигама Дејан Стојановић писао о много чему, а за младе песнике поготово несвојствено. О тишини, ал’ оној првотној, о тачки, васиони, о кругу и круговању („Небо и круг“, „Истина круга,“ „Бог и круг“), о апсолуту, вечности, ватри, о моћи речи („Прва реч“, Камен и реч“, „Скривене речи“ и „Речи неказане“...), а посебно о Богу. Готово да и нема књиге без слова о Богу, те је и као знак незаобилазан при указивању на поетско-филозофски концепт целокупног књижевног опуса Дејана Стојановића. „У апсолуту / Све и ништа су исто // Осуђен на непокрет / Мора да се дели // Дељењем спасен / Открива себе и жури назад // Што више издељен / То боље // Храни се облицима / Сфера је његов живот //, казује у песми „Млади старац“. Или о вечности:“ Вечност је лепа реч / Али вечност је лед //; о бескрају, при мисли о коначности, о крају: Бескрај је крај / Ту престаје прича // Крај без бескраја / Само је нови почетак // Нит невидљива / Равнотежу стварности држи // Снага изнутра са снагом споља / Греју нас // Бог светом себе спасава („Бескрај и крај“).
Белином хартије само чиста песма, песма која у самом процесу стварања бива ослобођена свега сувишног, а најпре од оне и онакве речи која ремети равнотежу при споју знаковља од чијих је значења у хармонији од сазвучја у један ток, у један бруј сливена и бива песмом која може да издржи моћ тишине у безречју над бескрајним починком од смирајног (истином досежног) сна.
Привидно једноставна, али увек мисаоно потпуно заокружена, сливена у један кратки ток, песма Дејана Стојановића читањем ствара утисак да је сва од капљи из свемира дозваних. Тако остварене и у првим књигама објављене песме и данас одишу свежином, снагом, свим оним што их чини да су многе и са антологијским вредностима. Попут песме „Огњиште“, која заслужује навођење у целости: „Сунце је огњиште // Вртешка угашених огњишта // На угашеним огњиштима рађају се они / Који ће моћи да гледају светлост // Тако огањ себе гледа / Напаја и продужава // Свемир је Сунце / Које себе гледа“ ( из књиге Сунце себе гледа).
Књигама овог аутора тако видљиво бива да је у њима већ остварено нешто и знатно више од оног уобичајеног за песнике без већег животног и стваралачког искуства. Осим веома израженог стваралачког дара (творење кратке песме, без много речи, с мером, без сувишног у лирском исказу), осим такође очитог теоретског знања и творења у форми која „пристаје“ (као одећа) уз његов ауторски хабитус, као и у погледу одабраног начина/стила да му при творењу властитог лирско-мисаоног ткања лирска нота не буде потиснута знањем и тежином добро примењене филозофске мудрости, а што је и у првих неколико песничких књига такође видљиво, те да се херметичношћу, егзактношћу не потисне, или не изневери и оно што следи синтезом лирског и метафизичког, емотивног и бескомпромисно логичког, оног у чему песник не може без филозофа у себи, или што филозоф/мислилац не може тако једноставно и тако јасно, разумљиво без дослуха са лириком да искаже, Дејан Стојановић је изласком на српску песничку сцену намах показао где му је место, где га ваља тражити, или га новом књигом стрпљиво и убудуће очекивати. Место ка којем се још у младости упутио, или којег је својим самосвојним начином и певања и (про)мишљања достојан, где све са знаковљем личног лирског печата обимним петокњижјем Свет у нигдини, Стојановић можда доиста коначно и пристиже.
Очито богатство књижевног опуса, разноврсношћу тематског изазова за творење, са озбиљношћу, која је, инача, својствена само писцима који певају/творе јер мисле својом главом и увек на своју руку, на свој начин, својствено, односно, достојно песницима-многозналцима, песницима-истраживачима, ерудитама, ствараоцима јеретичког наума, те стога и пристиже на место доступно само ствараоцима богатог и разнородног, енциклопедијског знања и ванредног умећа, умом досежно. У књижевној јавности, на књижевној сцени, иначе пренатрпаној свим и свачим, посебно оним извиканим, лажним вредностима са потписом аутора чије је име звучношћу, одјеком, присутношћу у јавности најчешће изнад вредности која се једино квалитетом дела брани, до таквог места аутентични ствараоци, од знања и умећа, од дугог даха, захтевнији, критичнији према себи него према другима, писци попут Дејана Стојановића, теже стижу. Делом, дакако, стигну, али се на обелодањивање вредности оствареног дуго, предуго чека. Све по оној наопакој логици, у нас (да ли само у нас?) на чију кобност, с разлогом тако непобитним, коначно ваља указати, а постојана је у мисли/правилу: „Ако стигне – добро је дошао. Не стигне ли, није га ни било.“
Разлог таквој неизвесности у погледу најпре разумевања, а потом и признања остварене вредности у свету књижевности, уметности, науке, и њоме (вредношћу дела), заслужено „заузеће“ места на књижевној, уметничкој, научној сцени, у области којој се човек стварањем без остатка сав посветио (а што је апсурд сам по себи) обелодањују други, углавном од неког, нимало случајно, „етаблирани критичари“ иако без довољно ширине у познавању свега оног што се објављивањем књиге пружа свим могућностима да се у право време и на прави начин најпре види, сагледа, те да се, поседује ли у себи такву садржајност, нуди ли озбиљан повод за критичко сагледавање, уз поштовање озбиљних вредносних критеријума, на прави начин и идентификује.
Поновним ишчитавањем ранијих песничких књига, а сада и петокњижја Свет у нигдини, обимног дела с концептом или у форми prosimetrum-a, комбинацијом, увек ризичном, лирског и прозног, у случају Дејана Стојановића и филозофског садржаја, с прилозима који су одраз његовог критичког погледа на стварност, на тешко подношљиву датост у њој, као и читањем и упознавањем са вредностима оног што је до сада било мање приметно, реч ли је о његовој поетској прози и лирски обојеним есејима, путописним записима/опсервацијама о градовима-бисерима-медаљонима на разним меридијанима, најпре је потврда онога што смо одавно запазили и на шта смо као вредност тада младог аутора указали почетком 2000. године, као и вредност оног што сâм аутор овим обимним делом у раскоши нуди, надати се још строжем, још објективнијем погледу, зналачком, тиме и објективнијем критичком сагледавању.
Сажимањем свеколиког досадашњег доживљаја поетике овог аутора, ишчитавањем раних књига и налажења присног дослуха са „свих времена шумом“ (Осип Мандељштам), оним чиме је проткано петокњижје Свет у нигдини, могуће чвршће одреднице оног трајног у погледу знаковља целокупног му књижевног опуса:
Лирски концепт Дејана Стојановића из књиге у књигу непрестано је дограђиван, а при читању Света у нигдини мисао да је кроз све стваралачке мене опстала и она првотна заснованост на космонизму, филозофском погледу на свет који на васиону, заједно са човеком и свим што је човечанско, гледа као на једно велико јединство и целину, нераскидиву целину, а на дух као огледање васионе.
Стојановић нам између осталог пева и прича о постању света; сетимо се само Хипотезе Канта и Лапласа о постанку сунчевог система.
Космогонија, а посебно оно митско и метафизичко у њој што се односи на стварање и постање света који је „целокупност свих појава у простору и у времену“ јесу доминантне карактеристике Стојановићеве поетике али и његове филозофије.
Све је то поетски и веома успешно уткано у след његових раних, као и оних потоњих, скорашњих књига умовања, круговања.
Упркос тенденцији да оно филозофско у његовим књигама поезије, а поготово лирске прозе и есеја надвлада оно лирско, мелодиозност његовог стиха и метафоричност и у лексичком погледу богата поезија Дејана Стојановића, који је две и по деценије живео и стварао у Чикагу, чине га лириком – космофилом који, ваља и на то као вредност указати, наставља поетску нит зачету лирским круговима Момчила Настасијевића и Васка Попе.
Биће, надајмо се, још времена, још могућности за шире сагледавање књижевног опуса овог по много чему необичног ствараоца, а овом приликом, и с непосредним поводом са страница петокњижја Свет у нигдини, рађа се дубока импресија о оном што има снагу озрачја у записма „Градови“. „Атина, један град, једна идеја... напајана животом никлим из камена земаљског... Светлост Атине лети у нигдину градећи земаљске вртове наде.“ „Рим - град свих градова, идеја свих идеја... Вечни град – идеја која не умире с пролазећим даном (…) Варвари нису толико доследни, нити толико вешти, да разруше све оно за што су им један дан, једна година, век, или векови, ипак, недовољни.“ У слову о Константинопољу и ова истина: „Жива и мртва Византија – узвишеност и притворност. Визант из бајке извире, а Константинопољ из снова Византа. Константин, први хришћански цар, није могао предвидети судбину свог града, нити је Јустинијан могао променити историју законом и градњом Аја Софије која уздиже куполу људског умећа и моћи према свемиру, према тајни из које и саме куполе узносе се упркос трошности прегнућа. Константинопољ је огледало Европе – слика могућности и слика опасности, подстицај и опомена.“ При ослушкивању оног што је ехо из свих у њему сабраних даљина у било ком граду макар и мишљу да се дене, и слово о Цетињу, „[г]лавном граду, стицајем несрећних околности, у планинским врховима, близу Ловћена на ком је и Бог ближи. Наизглед заборављен од света, бранио је тај свет вековима чувајући оно што многи други изгубише.“
Уместо епилога: СВОЈУ СТАЗУ У СНУ ВИДЕХ
Дејан Стојановић од Круговања до Света у нигдини потврђује да је Песник – мислилац. Песник истражитељ. Онај који има свој став према свему што ће есенцијалним лирским изразом исказати понирањем у оно заумно, метафизичко, у невидно и нечујно. Као да Стојановић светлосним зраком, храњен брујем у бескрају, трепетом у трену, погледом изнутра, погледом којим из вртложног тек наоко непрозира у светлост допире при (или после) судару са недовидом непрозирне таме, доиста, као да „лети и лебди над немирним морем и сна и јаве “пишући „истину тог истог, свог, сна“.
Стојановић излази као победник из тог страхотног трена, при сучељењу са заслепљујућим блеском сувише јаке светлости истине што нејаке намах и поколеба, спута их, прекрати им пут и реч им тада бива амбисом; сувише широким и дубоким те у нејаким, недоследним изазива одступ, изазива одустајање и од помисли да се и неким другим начином нађе излаз, избављење из духовног, менталног теснаца.
Уз све то, у неких такође у младости јеретички настројених стваралаца, након одустајања од првобитног наума да бар покуша, ако већ не може да мења, да исправља све(т), бивало је покајање. Бивало је окретање на другу, најчешће тамнију страну живота и одлазак у другу област, до друкчијег става. Бивало је одстрањење (у себи самом) од оног човека који увек сумња, до „помирења“ са оним такође човеком у себи, човеком који беспоговорно верује.
Постојан и доследан, Дејан Стојановић се свим својим круговањима у свету песништва као и филозофије и увек нешто више од свега тога, остварио као мислећи човек непрекинуте стваралачке мисли. Од оног је стваралачког соја који делом доказује постојаност давно успостављеног јединства Мистика и Мага. Оног који пуно зна, који је, по Бели Хамвашу, Мистик, и оног другог, са именом Маг, који такође зна, али знање му је у функцији подстицаја, одраз порива да провири и у ону другу, мање знану или потпуно неистражену страну медаље до које првим погледом светлост не допире.
Поглед на страну која је друкчијим словом, по друкчијим захтевима и са друкчијим циљем, мислима и рукописом посве друкчијим исписана/испуњена.
Поглед-мисао - дело оног који зна или само слути да тамо, на тој другој страни, има места да се још понешто исправи и да на себи својствен начин, властитим искуством обогаћен, нешто ново допише и снагом тог новог оно дотадашње у знању можда и оповргне, те да се захваљујући властитом знању и вештини, властитом умећу, захваљујући срећи, или коби стварања, која је својствена Магу, другости Мистика, да се нечим вредним незаборава, само као друкчије мислећи човек, као делатно човек/биће стварањем бар мало, или на трен само, бар привидом творца, делом обоготвори.
„Само пролазно дело вреди објавити; бесмртно дело може остати у рукопису... Што је једном написано бесмртно, његово бивство више не зависи од људског сећања. То дело је негде другде победило, вечно и коначно... Свако дело се негде збива и у сваком делу се нешто збива“, казује Бела Хамваш у делу „Невидљиво збивање“.
А Дејан Стојановић у „Газалима“ своју, да л' само своју, истину казује: „Велике истине долазе полако / (...) Своју стазу у сну видех као дете... И што знаш и што не знаш једнако вреди / Животи у таму одлазе полако... Шта се може рећи о Сунцу? / Живот је химна и Богу и Сунцу.“
Стојановић је песник који и после свега спознатог, дознатог, књигама, белином хартије обзнањеног, ипак верује да „Чуда стварно постоје, / Само се наше око навикло на њих / Па их не примећује. // Сваки нови дан је чудо / Светла тачкица у непролазној ноћи.“
О Петровдану, 2017.
У Сомбору
У готово свим поетским књигама, Дејан Стојановић је истовремено и у дослуху и у конфронтацији са оним само врхунским/међашким у српској поезији, а заједничко им је преиспитивање смисла свега оног пред чим ни разум, ни срце не смеју да затаје. Отуд такав стваралачки изазов на који се одазива песмом/мислима које су „на његов начин“, са његовим ставом који има призвук смеле јеретичности.
Главна својства Стојановићевог поетског концепта оствареног у првим књигама јесу безостатна припадност рефлексивном песништву, творење песме лапидарне форме, рационалност, односно инсистирање на логичности мисли/става, једноставност и дубока промишљеност при изношењу погледа из властитог угла, властитог искуства, из дубине самоспознаје унутрашњег, невидног (з)бивања.
Мисаоне нити, које за потку имају дубоке слојеве емотивности, својим уобличењем и потпуним исказом као да не остављају простор за додатну мисао јер у њима постаје скоро очигледна доминација рација који успева да надвлада и умири јаку емоцију.
Знак самосвојности поетике овог, без сумње занимљивог аутора, препознатљив је и у веома изражајној засебности коју бисмо могли окарактерисати као оригиналност у погледу избора трајних тема којима се из књиге у књигу непрестано враћа и шири их садржајношћу, а формом и стилом надограђује.
Све оно што се досадашњим Стојановићевим искуством сабрало у његовој књижевној радионици и у чему види смисаоност свог делања, он врхуни петокњижјем Свет у нигдини (Озар, Свет и бог, Свет у нигдини, Свет и људи, Дом светлости.) Наслов прве Стојановићеве књиге, Круговање: 1978—1987, указује на чињеницу да је он поезијом почео да се бави пре четири деценије, а прво оглашавање управо том књигом уследило је пре нешто више од четврт века. Све до пенталогије Свет у нигдини, у свим претходним књигама провлаче се централне теме, а у њима и трајност знаковља у поезији, лирској прози, медитативним записима, лирским путописним белешкама о градовима, сонетним венцима, и газалима.
У градњи светлосне куле од божанских нити, којима је проткан Бескрај и Вечност, дакако, на начин како их поима сам песник, у њеном средишту је постојаност неизоставних речи-појмова којима Стојановић остаје веран и у веома обимном делу Свет у нигдини. У најновијој књизи очигледна је потреба за елаборацијом не само нових песничких и филозофских тема већ и за елаборацијом и систематизацијом претходних филозофских ставова који су више били у назнакама, између осталог и зато што је то готово немогуће учинити чисто лирским исказом. Тако смо добили дело које нам открива начин како своје централне теме, као и многе нове, промишља песник-мислилац за кога се може рећи да се равна само по себи пређашњем.
Стојановићев стални ослон и мотивска преокупација оним где и како осећа, шта види, о чему и како мисли, са чиме се углавном не мири, што види и што доживљава у друкчијем светлу, са до тад и неслућеним смислом у речима, враћа га старим појмовима и терминима којима додаје нове боје и нијансе у свом стваралачком лавиринту: Бог, небо, свет, сунце, васиона, свемир, море, сан, знак, тишина, бескрај, вечност, нигдина, тајна, круг, камен, реч, истина, игра, ватра, смисао, светлост, тама...
При аналитичком приступу поетском садржају на страницама првих Стојановићевих збирки стиче се утисак да је таква и толика заокупљеност истим темама, истим мотивима (надасве појмови/знаци бог, свет, светлост, тишина), изазвана оним што је од праисконског трена у њима самим тајна недоступна.
Песма често постаје језгровита мисао, тек рефлексија, попут сêва, исказ предочен без околишања, који је, у ствари, достигнути степен више истине и презентовање, обелодањење додатног сазнања. Песник песмом остварује спознају оног суштинског, за нови лирски исказ њему битног, а све са циљем избављења из вртложника заумног трена у коме (и када) настаје слово за песму.
Све ово постиже начином којим презентује свој осећај, свој однос према оном што је вечност и само по себи тајна (бог, сунце, тишина...). Знаковљем, својственим Дејану Стојановићу, са видном оригиналношћу, а што подразумева најпре негацију пређашњег, туђег схватања, оног са чиме није у сагласју, са којим се не мири, он презентује свој доживљај, своја уверења, често и таквим ставом који је мање својствен лирском, а више филозофском приступу свету, времену. У таквом свету, снагом унутрашње светлости, светлости ума посебно, човек увек стоји наспрам таме: „Светлост је својство / Тама је само реч која је описује / Али таму не треба описивати / Незачета / Одувек заувек и посвуда / Светлост се рађа / Узвишенија / Тама бескрајно дубока / Немогуће је пробити се до њеног дна / Тама ћути / Светлост говори / Светлост је новија и свежија / Тама је била ту пре ње / Ипак је млађа / Тама не стари / Ништа је увек ништа („Светлост и мрак“, из збирке Сунце себе гледа).
Карактеристика Стојановићевог песничког, а може се рећи и филозофског, проседеа јесте властитост и оригиналност у приступу вечним темама, вечним мотивима, а са садржајем/мислима, знаковљем у песму утканим речима у виду изричаја (појам Лазе Костића). Константа Стојановићевог певања јесте о оном вечно присутном, надвременом, оном што постојаност обезбеђује изван простора који је „омеђен бескрајем“, чиме се и сам појам вечног, његова постојаност и у њој смисаоност, брани од празнине и опстаје наспрам нигдине: „Омеђен морем омеђен бескрајем / Трајем овај дан и устајем / С морем стопљен бићу / Опет с бескрајем у прабићу“ („Омеђен бескрајем“, из збирке Сунце себе гледа).
Трајним тематским знаковљем Дејан Стојановић истовремено обележава простор на њему својствен начин, надасве у погледу изричитости у откривању и предочавању своје мисли о оном што је од искона, те је с тога и на друкчији начин стављено у само средиште песме, тог лирског изричаја, или извештаја душе (опет Лаза Костић, при речи о томе кад и како настаје песма треном оним кад је у процепу између сна и јаве, у књизи о Змај Јови). И чини то без околишења, директно понирући у само средиште песме и то тако да и почетак, а потом, логично, и цела песма делују као филозофска теза. На пример, „У сржи истине јесте обмана/ Без ње не би било смисла / Био би само лед / Да би себе сачувала / Прва срж употребљава магију / Природни закони су део те магије / Истина је дала облик и ред (из песме „Обмана“).
Као последица таквог начинa презентовања властитог поимања вечних тема и у песништву и у филозофији, својствено овом аутору, следи привидна негација негације. Полазиште је у друкчијем ставу овог песника/мислиоца према оном што затиче и са чиме се не мири у простору пређашњег свезнања. Средиште нове тезе је суштинско у властитом поимању преображаја дознањем другости/супротности („Свет разноврсности хрли у стапање / Обмана је разбијање досаде апсолута (...) / Апсолут је једнак ништавилу / Непокретан и нем“), а завршетак је у мисли којој је тешко противуречити јер је доиста логички епилог у заокружењу исказа.
Једно од знаковља Стојановићевог лирско-филозофског концепта често има и садржај и форму дефиниције или аксиома. Побијати такве исказе значи промислити, сагледати исти мотив на друкчији начин и друкчијим записом поништити вредност и изазовност пређашњег, а песмом обелодањеног, на начин који би од читаоца захтевао ширину у знању, дубину при разумевању песмом дознатог, а не само неслагање са понуђеним исказом или „дефиницијом“.
Занимљивост Стојановићеве поетике лежи, пре свега, у новом приступу оном непрестано тајновитом, изазовном за нову мисао, за нови став, али са друкчијим одстојањем при погледу на стару мету/тему, било да је реч о лирици, филозофији, религији, историји, са чиме се Стојановић не мири, јер такво је, утисак је, да му замрачују видело у било ком правцу да му и срце и рацио/логика теже. Отуд у томе и повод за друкчији поглед, изазов за друкчију реч, али никад уз цитат из пређашњег (са)знања. Често са противством и са призвуком и тежином бескомпромисности, јавља се осећај у поимању значења и тежине при читању песме, посебно из области филозофије и религије, осећање да је и крајње време за нови приступ. Осећај да је нескривеним речима отворен пут за пролаз неосвојеним или замраченим простором до краја недосегнуте, тиме и довољно у мисли слободе са озрачјем што је од праискона. Песмом – побуна, позив на крет којим се стиже до самоосвешћења: „Изађи из себе / Проговори“ / казује Дејан Стојановић у песми под насловом „Не“. „Доста си седео и чекао / Доста си слушао// Не буди мрав / Који се врти у круг // Реци не / Прими терет одмазде“.
У поезији Дејана Стојановића, у погледу самосвојности његовог књижевног али и филозофског концепта то је знаковност више, оно чега или каквог нема у делима песника сродног му сензибилитета, велике истине стоје наспрам старих заблуда, наспрам илузија, залудица, наспрам свега оног што је последица вешто и брижљиво (од)неговане стрепње, страха од неба, од сила, једнако оних с небеских, недосежних висина, као и оних земаљских, чија је основа људски страх од непознатог, вечно неизвесног, од смрти, а све у жељи за блискост са вечним чиме би и човек да се трагом за собом упише у видело иза себе.
Након побуне, постигне ли се макар и тренутни успех у превазилажењу оног што је био разлог за реч, не и за побуну, упозорење без обзира на шта да се оно односи, следи: „Немој се предати сада / кад си већ све издржао / Није важно шта кажу / Јер кажу да преваре себе / Не да помогну теби („Превара“).
Записом, лирским, медитативним, кадикад херметичним, а најчешће отвореним толико да делује изричитим, категоричним ставом а не као упитност, не као чуђење, новом песмом о трајном мотивском изазову, теми и ослобођеношћу од свега онога што му при осветљавању властитог приступа бива празнином, Стојановић плете мрежу једне нове песничке и филозофске парадигме која као да најављује нову парадигму свеколиког друштвеног преображаја. Он се бори против ништавности, против недостатка постојаности у погледу питања смисла, против свега што бива теретно, с таквим (старим) мислима-ставовима за даљи живот и сувишно.
Садржајношћу новог приступа песмом у живот по својој мери, по мери властитих сазнања/искустава и као пресудни изазов противљењу па и негацији пређашњег при изношењу често категоричног па и бескомпромисног става, Стојановићева реч делује као захтев за поништењем свега што магли ум који би да ослушне оно нечујно и оно невидно, а постојано је као и реалност што је само од трена. Постојано је као и слутња, као жеља и као хтење, јер су саставни део те реалности која се немиром у песнику, дамарима, нечујним криком у речи, у знаку сливеном оглашава и бива јава.
Све оно што током/процесом стварања неминовно прати мисао до слова оног „Слова његовог“, одраз је искре ил' само плама на том путу лавиринтом заумља до могућег у речи дослуха с тајном праисконском.
Драма је то за коју зна само онај што је тескобним у себи неспокојем, процепом између две непрозирне таме и само следом спознајне искре у себи, прочишћењем, одбацивањем наслага од туђих (са)знања, једино тако, ипак, до светлосног трена своје Истине стигао, да би потом песмом мирно признао/обзнанио светлост у себи пред којом је најзаштићенији, са којом ни од кога не преза, јер је до ње стигао и са њом је увек кад је „Насамо са собом“: „Не знаш ти ништа / Ја још мање од тебе // Зашто се онда трудиш да докажеш супротно / Када ти то сам признајем.“
Занимљиво је с каквом је лакоћом, с каквом једноставношћу и са тако мало речи још у првим књигама Дејан Стојановић писао о много чему, а за младе песнике поготово несвојствено. О тишини, ал’ оној првотној, о тачки, васиони, о кругу и круговању („Небо и круг“, „Истина круга,“ „Бог и круг“), о апсолуту, вечности, ватри, о моћи речи („Прва реч“, Камен и реч“, „Скривене речи“ и „Речи неказане“...), а посебно о Богу. Готово да и нема књиге без слова о Богу, те је и као знак незаобилазан при указивању на поетско-филозофски концепт целокупног књижевног опуса Дејана Стојановића. „У апсолуту / Све и ништа су исто // Осуђен на непокрет / Мора да се дели // Дељењем спасен / Открива себе и жури назад // Што више издељен / То боље // Храни се облицима / Сфера је његов живот //, казује у песми „Млади старац“. Или о вечности:“ Вечност је лепа реч / Али вечност је лед //; о бескрају, при мисли о коначности, о крају: Бескрај је крај / Ту престаје прича // Крај без бескраја / Само је нови почетак // Нит невидљива / Равнотежу стварности држи // Снага изнутра са снагом споља / Греју нас // Бог светом себе спасава („Бескрај и крај“).
Белином хартије само чиста песма, песма која у самом процесу стварања бива ослобођена свега сувишног, а најпре од оне и онакве речи која ремети равнотежу при споју знаковља од чијих је значења у хармонији од сазвучја у један ток, у један бруј сливена и бива песмом која може да издржи моћ тишине у безречју над бескрајним починком од смирајног (истином досежног) сна.
Привидно једноставна, али увек мисаоно потпуно заокружена, сливена у један кратки ток, песма Дејана Стојановића читањем ствара утисак да је сва од капљи из свемира дозваних. Тако остварене и у првим књигама објављене песме и данас одишу свежином, снагом, свим оним што их чини да су многе и са антологијским вредностима. Попут песме „Огњиште“, која заслужује навођење у целости: „Сунце је огњиште // Вртешка угашених огњишта // На угашеним огњиштима рађају се они / Који ће моћи да гледају светлост // Тако огањ себе гледа / Напаја и продужава // Свемир је Сунце / Које себе гледа“ ( из књиге Сунце себе гледа).
Књигама овог аутора тако видљиво бива да је у њима већ остварено нешто и знатно више од оног уобичајеног за песнике без већег животног и стваралачког искуства. Осим веома израженог стваралачког дара (творење кратке песме, без много речи, с мером, без сувишног у лирском исказу), осим такође очитог теоретског знања и творења у форми која „пристаје“ (као одећа) уз његов ауторски хабитус, као и у погледу одабраног начина/стила да му при творењу властитог лирско-мисаоног ткања лирска нота не буде потиснута знањем и тежином добро примењене филозофске мудрости, а што је и у првих неколико песничких књига такође видљиво, те да се херметичношћу, егзактношћу не потисне, или не изневери и оно што следи синтезом лирског и метафизичког, емотивног и бескомпромисно логичког, оног у чему песник не може без филозофа у себи, или што филозоф/мислилац не може тако једноставно и тако јасно, разумљиво без дослуха са лириком да искаже, Дејан Стојановић је изласком на српску песничку сцену намах показао где му је место, где га ваља тражити, или га новом књигом стрпљиво и убудуће очекивати. Место ка којем се још у младости упутио, или којег је својим самосвојним начином и певања и (про)мишљања достојан, где све са знаковљем личног лирског печата обимним петокњижјем Свет у нигдини, Стојановић можда доиста коначно и пристиже.
Очито богатство књижевног опуса, разноврсношћу тематског изазова за творење, са озбиљношћу, која је, инача, својствена само писцима који певају/творе јер мисле својом главом и увек на своју руку, на свој начин, својствено, односно, достојно песницима-многозналцима, песницима-истраживачима, ерудитама, ствараоцима јеретичког наума, те стога и пристиже на место доступно само ствараоцима богатог и разнородног, енциклопедијског знања и ванредног умећа, умом досежно. У књижевној јавности, на књижевној сцени, иначе пренатрпаној свим и свачим, посебно оним извиканим, лажним вредностима са потписом аутора чије је име звучношћу, одјеком, присутношћу у јавности најчешће изнад вредности која се једино квалитетом дела брани, до таквог места аутентични ствараоци, од знања и умећа, од дугог даха, захтевнији, критичнији према себи него према другима, писци попут Дејана Стојановића, теже стижу. Делом, дакако, стигну, али се на обелодањивање вредности оствареног дуго, предуго чека. Све по оној наопакој логици, у нас (да ли само у нас?) на чију кобност, с разлогом тако непобитним, коначно ваља указати, а постојана је у мисли/правилу: „Ако стигне – добро је дошао. Не стигне ли, није га ни било.“
Разлог таквој неизвесности у погледу најпре разумевања, а потом и признања остварене вредности у свету књижевности, уметности, науке, и њоме (вредношћу дела), заслужено „заузеће“ места на књижевној, уметничкој, научној сцени, у области којој се човек стварањем без остатка сав посветио (а што је апсурд сам по себи) обелодањују други, углавном од неког, нимало случајно, „етаблирани критичари“ иако без довољно ширине у познавању свега оног што се објављивањем књиге пружа свим могућностима да се у право време и на прави начин најпре види, сагледа, те да се, поседује ли у себи такву садржајност, нуди ли озбиљан повод за критичко сагледавање, уз поштовање озбиљних вредносних критеријума, на прави начин и идентификује.
Поновним ишчитавањем ранијих песничких књига, а сада и петокњижја Свет у нигдини, обимног дела с концептом или у форми prosimetrum-a, комбинацијом, увек ризичном, лирског и прозног, у случају Дејана Стојановића и филозофског садржаја, с прилозима који су одраз његовог критичког погледа на стварност, на тешко подношљиву датост у њој, као и читањем и упознавањем са вредностима оног што је до сада било мање приметно, реч ли је о његовој поетској прози и лирски обојеним есејима, путописним записима/опсервацијама о градовима-бисерима-медаљонима на разним меридијанима, најпре је потврда онога што смо одавно запазили и на шта смо као вредност тада младог аутора указали почетком 2000. године, као и вредност оног што сâм аутор овим обимним делом у раскоши нуди, надати се још строжем, још објективнијем погледу, зналачком, тиме и објективнијем критичком сагледавању.
Сажимањем свеколиког досадашњег доживљаја поетике овог аутора, ишчитавањем раних књига и налажења присног дослуха са „свих времена шумом“ (Осип Мандељштам), оним чиме је проткано петокњижје Свет у нигдини, могуће чвршће одреднице оног трајног у погледу знаковља целокупног му књижевног опуса:
Лирски концепт Дејана Стојановића из књиге у књигу непрестано је дограђиван, а при читању Света у нигдини мисао да је кроз све стваралачке мене опстала и она првотна заснованост на космонизму, филозофском погледу на свет који на васиону, заједно са човеком и свим што је човечанско, гледа као на једно велико јединство и целину, нераскидиву целину, а на дух као огледање васионе.
Стојановић нам између осталог пева и прича о постању света; сетимо се само Хипотезе Канта и Лапласа о постанку сунчевог система.
Космогонија, а посебно оно митско и метафизичко у њој што се односи на стварање и постање света који је „целокупност свих појава у простору и у времену“ јесу доминантне карактеристике Стојановићеве поетике али и његове филозофије.
Све је то поетски и веома успешно уткано у след његових раних, као и оних потоњих, скорашњих књига умовања, круговања.
Упркос тенденцији да оно филозофско у његовим књигама поезије, а поготово лирске прозе и есеја надвлада оно лирско, мелодиозност његовог стиха и метафоричност и у лексичком погледу богата поезија Дејана Стојановића, који је две и по деценије живео и стварао у Чикагу, чине га лириком – космофилом који, ваља и на то као вредност указати, наставља поетску нит зачету лирским круговима Момчила Настасијевића и Васка Попе.
Биће, надајмо се, још времена, још могућности за шире сагледавање књижевног опуса овог по много чему необичног ствараоца, а овом приликом, и с непосредним поводом са страница петокњижја Свет у нигдини, рађа се дубока импресија о оном што има снагу озрачја у записма „Градови“. „Атина, један град, једна идеја... напајана животом никлим из камена земаљског... Светлост Атине лети у нигдину градећи земаљске вртове наде.“ „Рим - град свих градова, идеја свих идеја... Вечни град – идеја која не умире с пролазећим даном (…) Варвари нису толико доследни, нити толико вешти, да разруше све оно за што су им један дан, једна година, век, или векови, ипак, недовољни.“ У слову о Константинопољу и ова истина: „Жива и мртва Византија – узвишеност и притворност. Визант из бајке извире, а Константинопољ из снова Византа. Константин, први хришћански цар, није могао предвидети судбину свог града, нити је Јустинијан могао променити историју законом и градњом Аја Софије која уздиже куполу људског умећа и моћи према свемиру, према тајни из које и саме куполе узносе се упркос трошности прегнућа. Константинопољ је огледало Европе – слика могућности и слика опасности, подстицај и опомена.“ При ослушкивању оног што је ехо из свих у њему сабраних даљина у било ком граду макар и мишљу да се дене, и слово о Цетињу, „[г]лавном граду, стицајем несрећних околности, у планинским врховима, близу Ловћена на ком је и Бог ближи. Наизглед заборављен од света, бранио је тај свет вековима чувајући оно што многи други изгубише.“
Уместо епилога: СВОЈУ СТАЗУ У СНУ ВИДЕХ
Дејан Стојановић од Круговања до Света у нигдини потврђује да је Песник – мислилац. Песник истражитељ. Онај који има свој став према свему што ће есенцијалним лирским изразом исказати понирањем у оно заумно, метафизичко, у невидно и нечујно. Као да Стојановић светлосним зраком, храњен брујем у бескрају, трепетом у трену, погледом изнутра, погледом којим из вртложног тек наоко непрозира у светлост допире при (или после) судару са недовидом непрозирне таме, доиста, као да „лети и лебди над немирним морем и сна и јаве “пишући „истину тог истог, свог, сна“.
Стојановић излази као победник из тог страхотног трена, при сучељењу са заслепљујућим блеском сувише јаке светлости истине што нејаке намах и поколеба, спута их, прекрати им пут и реч им тада бива амбисом; сувише широким и дубоким те у нејаким, недоследним изазива одступ, изазива одустајање и од помисли да се и неким другим начином нађе излаз, избављење из духовног, менталног теснаца.
Уз све то, у неких такође у младости јеретички настројених стваралаца, након одустајања од првобитног наума да бар покуша, ако већ не може да мења, да исправља све(т), бивало је покајање. Бивало је окретање на другу, најчешће тамнију страну живота и одлазак у другу област, до друкчијег става. Бивало је одстрањење (у себи самом) од оног човека који увек сумња, до „помирења“ са оним такође човеком у себи, човеком који беспоговорно верује.
Постојан и доследан, Дејан Стојановић се свим својим круговањима у свету песништва као и филозофије и увек нешто више од свега тога, остварио као мислећи човек непрекинуте стваралачке мисли. Од оног је стваралачког соја који делом доказује постојаност давно успостављеног јединства Мистика и Мага. Оног који пуно зна, који је, по Бели Хамвашу, Мистик, и оног другог, са именом Маг, који такође зна, али знање му је у функцији подстицаја, одраз порива да провири и у ону другу, мање знану или потпуно неистражену страну медаље до које првим погледом светлост не допире.
Поглед на страну која је друкчијим словом, по друкчијим захтевима и са друкчијим циљем, мислима и рукописом посве друкчијим исписана/испуњена.
Поглед-мисао - дело оног који зна или само слути да тамо, на тој другој страни, има места да се још понешто исправи и да на себи својствен начин, властитим искуством обогаћен, нешто ново допише и снагом тог новог оно дотадашње у знању можда и оповргне, те да се захваљујући властитом знању и вештини, властитом умећу, захваљујући срећи, или коби стварања, која је својствена Магу, другости Мистика, да се нечим вредним незаборава, само као друкчије мислећи човек, као делатно човек/биће стварањем бар мало, или на трен само, бар привидом творца, делом обоготвори.
„Само пролазно дело вреди објавити; бесмртно дело може остати у рукопису... Што је једном написано бесмртно, његово бивство више не зависи од људског сећања. То дело је негде другде победило, вечно и коначно... Свако дело се негде збива и у сваком делу се нешто збива“, казује Бела Хамваш у делу „Невидљиво збивање“.
А Дејан Стојановић у „Газалима“ своју, да л' само своју, истину казује: „Велике истине долазе полако / (...) Своју стазу у сну видех као дете... И што знаш и што не знаш једнако вреди / Животи у таму одлазе полако... Шта се може рећи о Сунцу? / Живот је химна и Богу и Сунцу.“
Стојановић је песник који и после свега спознатог, дознатог, књигама, белином хартије обзнањеног, ипак верује да „Чуда стварно постоје, / Само се наше око навикло на њих / Па их не примећује. // Сваки нови дан је чудо / Светла тачкица у непролазној ноћи.“
О Петровдану, 2017.
У Сомбору
- Published on
На сугестију књижевника и неуморног промотера српске песничке баштине, Миљурка Вукадиновића, прихватио сам да, како ми је Миљурко рекао, „бацим поглед“ на заиста обимну књигу (пенталогију) аутора Дејана Стојановића. Била је тек одштампана, у тридесетак примерака, за потребе Округлог стола, који ће потом и уследити. Прво сам био збуњен односом с којим име Дејан Стојановић, мени и знано и незнано, храбро стоји иза невероватног обиља песничких текстова под њиховим заједничким насловом Свет у нигдини, распоређених у пет, да тако кажем, песничких корпуса-циклуса означених као Озар, Свет и Бог, Свет у нигдини, Свет и људи и Дом светлости. Питао сам се шта је то што је промакло у мом хобију читања савремене српске поезије и онда сам се присетио да је прву књигу Круговње: 1978-1987, Дејан објавио 1993. године у познатој едицији Алфа, Миличкове Народне књиге и да су то биле године не само територијалног раздешавања него и раздешавања приступа у поетике других писаца и спознаје о томе шта други писци раде. Потом је Дејан објавио још неколико књига и, како сам начуо, уследио је подужи песников боравак у Америци, али и тријумфални повратак, барем што се учинка у поезији тиче.
Одмах сам у глави, након ишчитавања књиге, на листи значајних песника са Косова и Метохије који делају у Србији након окупације Покрајине и њеног апсолутног поремећаја етничког састава, придодао и Дејана Стојановића, чак и оном ширем списку имена из савремене српске поезије, кад је реч о њеном гео-политичком простору. Сви учесници Округлог стола, лепим аналитичким проседеима и интересантним детаљима у тумачењу поезије Дејана Стојановића, још више су ме уверили да мишљење које изричем о овом песнику није условљено тренутком пуке конвенције, као неком врстом мартирства које диктира ситуација, када се јавно разговара о нечијем песничком делу и када се, на неки начин, изриче критички суд.
Будући да сам књигу добио у пет до дванаест и будући да сам у последње две недеље био у сталној борби за, како се то каже, хлеб и вино, нисам баш тако приљежно и пажљиво ишчитао овај обиман књижевни пројекат али сам се, у знатижељи песничкој и духовној, задржавао на појединим деловима и откривао овог песника, то морам јавно да признам, пре свега, и био зачуђен како га и раније нисам боље познавао.
Доста сам тога слушао за Округлим столом посвећеном Свету у нигдини и бележио али желим да мој прилог о поетици Дејана Стојановића буде у константама, у аксиомама, узимајући у обзир да већ у првој песми Дејан каже да „све што видиш јесте прича“. То асоцијацијом упућује на један други став о истом проблему, андрићевског типа: „И што погледам, све је песма и чега год се такнем, све је бол“. Реч је, заиста, о једном изненађујуће добром песнику. Жао ми је што нисам имао прилику да раније боље упознам (можда сам и имао прилику али ми је то некако промицало) стваралаштво Дејана Стојановића и оно што желим да нагласим јесте да у њему видим једну велику приљежност и озбиљност у песничком раду.
Са извињењем Дејану, јер сам у мом летимичном ишчитавању схватио да је заиста реч о једном савременом модерном српском песнику који је стицајем околности измакао пажњи читалачке публике, да не кажем критике, мислим да ће ова његова књига, и овај пројекат, Округли сто о поезији Дејана Стојановића, посебно када је реч о темељнијим упливима у његову поезију које су извели Зорица Арсић Мандарић, Гордана Влаховић, Душан Стојковић, а претпостављам и Срба Игњатовић, којима ћемо се и ми придружити са интересантним опсервативним текстовима, као што су Видаков (Масловарић) и Драганов (Коларевић), и учинити да песник Дејан Стојановић, не само добије заслужено место у савременој српској историји или у будућим антологијама, већ да се скрене пажња на озбиљност једног песничког промишљања, песничког исписивања и битисања на овим просторима с обзиром на то да је песник био истргнут из једне природне средине у којој је деловао пре свог одласка у Сједињене Америчке Државе, чиме је прекинуо неку врсту природног пута.
Пећ, град у којем је рођен Дејан Стојановић, није нимало безазлен град и омогућава песнику јак контакт са светлошћу и због климатских услова који владају у њему, као и због свог општег окружења које припада медитеранској територији, што је зачуђујуће иако је дубоко у континенту. Стога је могуће да је и то полазиште у овој Дејановој књизи, отварање Хомером, нека врста асоцијације на светлост. Могуће је то наћи код Хомера када говори о силаску Одисејевом у Хад; отприлике: „Одисеј поче снажно да виче да би другима показао да није мртав.“ Тако се и светлост код Дејана Стојановића прелама у смислу неке њене планетарне добробити, да је Земља још увек жива.
Везивање за градове, што је за мене било веома интересантно, јесте нека врста приклањања медитеранском, светском жагору људи на Земљи са мало необичним односима у опсервацији тих градова – Њујорка, Париза, Сан Франциска, Фиренце посебно, где Дејан уноси необичне реченице, мимо класичних туристичких и путописних бедекера, и даје им једну другу врсту ауре од оне која постоји као класично наслеђе посматрања градова. То исто ради када је реч о значајним историјским личностима. Посебно ме, у медитацијама о градовима, дотакла „Шекспирија“, која је један невероватан, зачудан, веома добар и поетички и прозни део који је осврт на великана драмског стваралаштва; зачуђујуће добар текст.
Иако је Дејан сам по себи, као песник, лавиринт и треба га ишчитавати, његово стваралаштво помало упоређујем и са неким песничким достигнућима Миодрага Павловића по интелектуалној промишљености о којој енглески песник Шејмус Хини говори као о интелектуалној емоцији, када она на један другачији начин раствара предмет певања и очитава га као таквог. С тим у вези, реч је о песнику који управо због такве врсте искуства повремено бива упућен да на свет гледа у његовим разбијеним сликама: „уситњавање емотивних целина као њихово адоптирање у страшном софокловском свету који још траје“ како је то једном рекао енглески песник Роберт Грејвс приликом типологизације песника, у односу на оне друге песнике, који га гледају у његовој једноти, али и једни и други типови не искључују посматрачку, описивачку, учитавачку амбиваленцију тог истог света без обзира на позицију са које говоре о њему. Међутим, уводећи једну врсту апсолута кроз Озара, Дејан тај разбијени свет сажима и скупља у једно. Отуда у прозним записима или прозаидама и долази до једне очекиване песничке идеје о једном новом свету, о једном новом граду у којем се уздиже један храм препун светлости, препун ватре коју одржавају нове весталке, а ка овом храму воде све улице.
Врло се брзо може установити, по темама које доноси песнички опус Дејана Стојановића, по такозваном семантичком знаку његовог песничког интересовања, да је реч о песнику који суверено влада најзначајнијим цивилизацијским одредницама – митопејствима – без којих ни савремена поезија, чак и у мери своје постмодернистичке разуђености не може да нађе сигурније уточиште код било ког читаоца ако их не поседује. Реч је о песнику који поседује историјско искуство поезије и наше и стране.
Дејан Стојановић је песник соларне оријентације; интересује га судбина зрна које ниче у вис, а не оног које остаје запретено на тамним лунарним њивама. По Башларовој поетици прoстора, Стојановић би се без задршке могао наћи у друштву песника који нам машу са неког високог балкона, аполонијски блистав, а не из подрумске јазбине.
Увек сам се питао, и поводом свог песничког стваралаштва, шта је то тотална песма. Како нам се она објављује, који је начин да је препознамо и, у том смислу, одахнемо с уверењем да смо нешто урадили. Може ли се петокњижје Дејана Стојановића назвати тоталном песмом, оном о којој сваки озбиљан песник сања, још од Хомера? Осетио сам неке такве импулсе приликом читања Света у нигдини. Можда је ово идеја о апсолутној песми о којој сам и ја често размишљао и питао се да ли, као таква, може да буде на нивоу једне стране или две и, помало зетечен овом књигом, схватио сам да је апсолутна песма овај обим (Свет у нигдини); нема другог обима. Ово је једна апсолутна песма, једног апсолутног мисаоног система који ради уздуж и попреко свих наших цивилизацијских наслеђа. Али, ко боље о таквом чему може нешто рећи него поштовани колега Срба Игњатовић, или барем мање вичне у тумачењу поезије упутити на додатна разјашњења.
Одмах сам у глави, након ишчитавања књиге, на листи значајних песника са Косова и Метохије који делају у Србији након окупације Покрајине и њеног апсолутног поремећаја етничког састава, придодао и Дејана Стојановића, чак и оном ширем списку имена из савремене српске поезије, кад је реч о њеном гео-политичком простору. Сви учесници Округлог стола, лепим аналитичким проседеима и интересантним детаљима у тумачењу поезије Дејана Стојановића, још више су ме уверили да мишљење које изричем о овом песнику није условљено тренутком пуке конвенције, као неком врстом мартирства које диктира ситуација, када се јавно разговара о нечијем песничком делу и када се, на неки начин, изриче критички суд.
Будући да сам књигу добио у пет до дванаест и будући да сам у последње две недеље био у сталној борби за, како се то каже, хлеб и вино, нисам баш тако приљежно и пажљиво ишчитао овај обиман књижевни пројекат али сам се, у знатижељи песничкој и духовној, задржавао на појединим деловима и откривао овог песника, то морам јавно да признам, пре свега, и био зачуђен како га и раније нисам боље познавао.
Доста сам тога слушао за Округлим столом посвећеном Свету у нигдини и бележио али желим да мој прилог о поетици Дејана Стојановића буде у константама, у аксиомама, узимајући у обзир да већ у првој песми Дејан каже да „све што видиш јесте прича“. То асоцијацијом упућује на један други став о истом проблему, андрићевског типа: „И што погледам, све је песма и чега год се такнем, све је бол“. Реч је, заиста, о једном изненађујуће добром песнику. Жао ми је што нисам имао прилику да раније боље упознам (можда сам и имао прилику али ми је то некако промицало) стваралаштво Дејана Стојановића и оно што желим да нагласим јесте да у њему видим једну велику приљежност и озбиљност у песничком раду.
Са извињењем Дејану, јер сам у мом летимичном ишчитавању схватио да је заиста реч о једном савременом модерном српском песнику који је стицајем околности измакао пажњи читалачке публике, да не кажем критике, мислим да ће ова његова књига, и овај пројекат, Округли сто о поезији Дејана Стојановића, посебно када је реч о темељнијим упливима у његову поезију које су извели Зорица Арсић Мандарић, Гордана Влаховић, Душан Стојковић, а претпостављам и Срба Игњатовић, којима ћемо се и ми придружити са интересантним опсервативним текстовима, као што су Видаков (Масловарић) и Драганов (Коларевић), и учинити да песник Дејан Стојановић, не само добије заслужено место у савременој српској историји или у будућим антологијама, већ да се скрене пажња на озбиљност једног песничког промишљања, песничког исписивања и битисања на овим просторима с обзиром на то да је песник био истргнут из једне природне средине у којој је деловао пре свог одласка у Сједињене Америчке Државе, чиме је прекинуо неку врсту природног пута.
Пећ, град у којем је рођен Дејан Стојановић, није нимало безазлен град и омогућава песнику јак контакт са светлошћу и због климатских услова који владају у њему, као и због свог општег окружења које припада медитеранској територији, што је зачуђујуће иако је дубоко у континенту. Стога је могуће да је и то полазиште у овој Дејановој књизи, отварање Хомером, нека врста асоцијације на светлост. Могуће је то наћи код Хомера када говори о силаску Одисејевом у Хад; отприлике: „Одисеј поче снажно да виче да би другима показао да није мртав.“ Тако се и светлост код Дејана Стојановића прелама у смислу неке њене планетарне добробити, да је Земља још увек жива.
Везивање за градове, што је за мене било веома интересантно, јесте нека врста приклањања медитеранском, светском жагору људи на Земљи са мало необичним односима у опсервацији тих градова – Њујорка, Париза, Сан Франциска, Фиренце посебно, где Дејан уноси необичне реченице, мимо класичних туристичких и путописних бедекера, и даје им једну другу врсту ауре од оне која постоји као класично наслеђе посматрања градова. То исто ради када је реч о значајним историјским личностима. Посебно ме, у медитацијама о градовима, дотакла „Шекспирија“, која је један невероватан, зачудан, веома добар и поетички и прозни део који је осврт на великана драмског стваралаштва; зачуђујуће добар текст.
Иако је Дејан сам по себи, као песник, лавиринт и треба га ишчитавати, његово стваралаштво помало упоређујем и са неким песничким достигнућима Миодрага Павловића по интелектуалној промишљености о којој енглески песник Шејмус Хини говори као о интелектуалној емоцији, када она на један другачији начин раствара предмет певања и очитава га као таквог. С тим у вези, реч је о песнику који управо због такве врсте искуства повремено бива упућен да на свет гледа у његовим разбијеним сликама: „уситњавање емотивних целина као њихово адоптирање у страшном софокловском свету који још траје“ како је то једном рекао енглески песник Роберт Грејвс приликом типологизације песника, у односу на оне друге песнике, који га гледају у његовој једноти, али и једни и други типови не искључују посматрачку, описивачку, учитавачку амбиваленцију тог истог света без обзира на позицију са које говоре о њему. Међутим, уводећи једну врсту апсолута кроз Озара, Дејан тај разбијени свет сажима и скупља у једно. Отуда у прозним записима или прозаидама и долази до једне очекиване песничке идеје о једном новом свету, о једном новом граду у којем се уздиже један храм препун светлости, препун ватре коју одржавају нове весталке, а ка овом храму воде све улице.
Врло се брзо може установити, по темама које доноси песнички опус Дејана Стојановића, по такозваном семантичком знаку његовог песничког интересовања, да је реч о песнику који суверено влада најзначајнијим цивилизацијским одредницама – митопејствима – без којих ни савремена поезија, чак и у мери своје постмодернистичке разуђености не може да нађе сигурније уточиште код било ког читаоца ако их не поседује. Реч је о песнику који поседује историјско искуство поезије и наше и стране.
Дејан Стојановић је песник соларне оријентације; интересује га судбина зрна које ниче у вис, а не оног које остаје запретено на тамним лунарним њивама. По Башларовој поетици прoстора, Стојановић би се без задршке могао наћи у друштву песника који нам машу са неког високог балкона, аполонијски блистав, а не из подрумске јазбине.
Увек сам се питао, и поводом свог песничког стваралаштва, шта је то тотална песма. Како нам се она објављује, који је начин да је препознамо и, у том смислу, одахнемо с уверењем да смо нешто урадили. Може ли се петокњижје Дејана Стојановића назвати тоталном песмом, оном о којој сваки озбиљан песник сања, још од Хомера? Осетио сам неке такве импулсе приликом читања Света у нигдини. Можда је ово идеја о апсолутној песми о којој сам и ја често размишљао и питао се да ли, као таква, може да буде на нивоу једне стране или две и, помало зетечен овом књигом, схватио сам да је апсолутна песма овај обим (Свет у нигдини); нема другог обима. Ово је једна апсолутна песма, једног апсолутног мисаоног система који ради уздуж и попреко свих наших цивилизацијских наслеђа. Али, ко боље о таквом чему може нешто рећи него поштовани колега Срба Игњатовић, или барем мање вичне у тумачењу поезије упутити на додатна разјашњења.
- Published on
Дејана Стојановића сам с времена на време сретао у Чикагу у неким српским кафанама које нису пристајале његовом изгледу и држању. Неколико пута смо се срели и на слави код његовог ујака, Саве Ракочевића, српског сликара, који је крстио мог сина Александра. Било је у његовој природи нечега честитог, а у његовом погледу ненавикнутост још на свет у коме живи, иако је већ увелико прешао тридесету. Увек је био беспрекорно обучен и срдачан, али мало притајен и уздржан. Иако сам и ја био веома усамљен тих првих година у Америци, осећао сам да он у ствари не жели да се зближава и да се већ у Америци, у тој огромној земљи велике усамљености, како је говорио Чеслав Милош, изборио за свој стил живота и рада. Пословно је, колико се сећам, био успешан, али је, имао сам утисак, то био само предуслов да са зарађеним новцем може да се у зрелим годинама посвети књижевности.
Волео је да говори само о великим темама. Као да је мислио да је свакодневни живот сам по себи већ прилично баналан и да би још и у ретким моментима дружења са познаницима и родбином било превише прозаично и досадно говорити о свакодневним баналностима. Према женама је неговао посебан однос. Није се слагао са нашим мачо коментарима о њима. Некако је, на његов посебан начин, покушавао да их заштити од нас Балканаца.
Последњи пут смо седели у Скадарлији, ако се добро сећам, у Чикагу, са његовим пријатељем Ђорђем који се тек био оженио у својим касним педесетим. Говорио је да то није хтео да уради док не разуме жену у потпуности јер, по његовом мишљењу, мушкарац мора да има само један брак. Мушкарцу је потребно три пута дуже времена да преболи жену коју воли, говорио је, зато што нема искуство прекидања пупчане врпце као жене. Дубоко у себи сам знао да је то што је говорио истина. Дејан се није слагао са тим закључком. Ништа ви не знате о женама, говорио је вртећи главом.
То је био наш последњи сусрет. Пре отприлике двадесетак година, или више, а може бити и мање. Од тада ништа више нисам чуо о Дејану до пре неколико недеља када ми је Миљурко Вукадиновић рекао да је срео Дејана Стојановића у Београду, после много година. И после првог читања Света у нигдини схватио сам да је Дејан другачије сазревао од писаца који су дозревали у Србији.
Искрено сам се обрадовао што ћу сада, кроз књижевност, боље упознати човека, кога сам само површно познавао. И одмах, после неколико страница читања, видео сам да његов матерњи језик није много трпео под усвојеним језиком. Његова стална унутрашња медитација над језиком је сачувала посебну тајновитост која је изнедрила једну ЧАРОБНУ КЊИГУ. Многи добри писци нису у томе успели док су, заробљени у туђим језицима, покушавали да превазиђу себе. Замјатин у Паризу није ништа значајно написао, одвојен од свог језика. Чеслав Милош је целог живота проведеног у Америци писао на пољском, а његова асистенкиња и један пријатељ преводили на енглески; Кундера и после много година у Француској није успео да свој матерњи језик успешно замени усвојеним језиком и да не идемо даље јер је листа подугачка.
У свом обрачуну са сувишним стварима и људима око себе, Дејан је одлучио да се не привикава на било шта што не одговара његовим високим стандардима које је поставио пред собом. И остао је доследан својој животној поезији и класичном приступу књижевности. Његово формално образовање га је водило у једном правцу, живот и егзистенција у другом, а он је највише веровао у правац ка којем га је водила његова узвишена жеља да речју осветли живот изнутра. Отуда и та, донекле наивна и претерана вера у моћ књижевне речи. Чак и код оних који су прилично лепо и лагодно живели од књижевности, не може да се пронађе та изворна светлост привржености.
СВЕТЛОСТ ИЗ СРЦА РАЈА
На самом почетку своје врло комплексне пенталогије, у Озару, он нам и сам широко и искрено отвара врата свог књижевног поступка „Пут унутра (земља коју тражим)“:
Већ сам на путу, али ово је пут унутра.
Пут налази мене и увлачи у вртлог
У којем ја постајем мој пут,
Постајем земља коју тражим
[...]
Пут који тражим постаје истина која ме налази.
На том путу који је одабрао, да ли баш својом вољом, где нема повратка из себе, већ само постоји дијалог са собом, он наилази на Јунону и на светлост. У истом моменту постаје само вид. А то је ваљда за све истинске писце правило. Пишу, јер на тај начин могу да виде све и о томе воде најдубљи дијалог са собом, гласно, а да нико не може да им каже да су луди. У сусрету са Јуноном, она му каже да је његово око довољно јако да је препозна и да наслути тајну. Даје му наду, не присиљавајући га да прихвати њену тајну. Таква врста слободе га охрабрује, јер он не верује у унапред довршене концепте. Њему је то довољан путоказ да је на правом путу. Тајне писања су и даље препуштене на милост и немилост критичара и теоретичара књижевности.
Наш писац је први сусрет са вишим бићима доживео „у свету у којем видим боље, али у којем као да ништа није материјално. Мисао је све. Идеја чини основу стварности. А наша идеја је само идеја заточених бића.“
Зар не погађа Дејан (или неко ко му шапуће) ону суштинску нит која писца издваја и ставља га на пут насупрот свету који познајемо и у коме живимо. Он не жели да буде заточено биће које рађа идеје. Не задовољава се Јунониним одговором и креће даље ка „планети Зени на којој деца од десет година поседују веће знање и умну моћ и од најгенијалнијих људи на земљи.“ На тој планети он сазнаје да
''И анђели и ми смо идеје
Свемоћног ума који нас храни
Собом на путу и не нестаје.
Ти летиш бурних ветрова наспрам
Ти примаш ово знање најстарије
Које смо и ми на начин исти
Примили, пре рођења историје
Коју смо скрајали сасвим чисти,
Знањем и светлошћу против мрака,
Против смрти и вечног одласка,
Јер праве смрти нема, ни правог,
Упркос пролазности, нестанка.
Из тог врло заводљивог и привлачног света Озара и наслућених тајни, писац нас уводи у један нови Универзум који је назвао Свет и Бог, где нам одмах негде на почетку каже да је страх од пакла бесмислица, а да у рају осим заробљене светлости нема ничега, и да је у ствари СВЕТ цена светлости. У песми “Божији пут”, открива нам да је „само хладан Бог апсолутно праведан и да Бог грми и пали ватре да би издржао и победио вечно ништа у себи“, а да је „једина снага Ђавола реч коју су људи измислили”. Дејан каже да „Бог стварањем нарушава првобитни мир“. То је начин како будистички монаси промишљају однос човека према свету сматрајући да је једини пут ка слободи човеково невезивање ни за шта и ни за кога. Зар и Дејанов хладни Бог не одговара тој промисли? Једино Бог без емоција, али моралан и праведан, може да вечито живи да би некако осмислио то вечно ништа са којим је човек суочен. А ђаво је само какав-такав повод да људи верују да је то вечно ништа у ствари зло које може неким чудом да се замени добром.
НИШТА СЕ НИКАДА НИЈЕ ДЕСИЛО
У тој вечитој игри одлагања бесмисла у себи, писац се осећа сигурним. Макар му се тако чини. Зато не престаје да се пита и пише и даље, јер не уме другачије. Дејан Стојановић, не само што налази ту нову земљу, са другачијим мирисима и укусима, он се усуђује да каже да „Нико никуд није кренуо / Ништа се никада није десило / Само је сан нас чекао / Да се у њега уселимо...“
Срећан је писац који у сну сретне жену, у хаљини од магле, која успева да својом нежном руком ухвати пљоснати каменчић којим је он правио жабице на површини воде подсећајући га на детињство и одвезе се на пусто острво где среће жену одевену у светлост, а не маглу, како му се учинило издалека. Била је то вила којој је са усхићењем признао да је одувек маштао да је сретне. Она му је, пошто је схватила да он живи за поезију, на питања понекад одговарала песмом.
Од ње сазнаје да „оно што сањамо постаје стварност. Али и ако остваримо оно што сањамо, све губи вредност ако то не осећамо дубоко изнутра.“ То је већ довољно да схватимо да наш писац добија знања из сна и његових становника. Тако и читалац постаје привилегован да посредно добија вилинска знања. Од виле сазнајемо да човек треба да стекне власништво над временом. Идеја већ присутна у литератури, али овде је спроведена посебним стилским поступком. Вила му кроз песму преноси знање о једноставном поступку долажења до суштине човековог пута:
Изабери један дан у години
Посвети га себи у потпуности
Заборави журбу и све послове
Преслишај самог себе у самоћи...
Видећеш да ти си сам и једини
Одговоран за своје радости
Сва надања , летове и падове
Да цео твој пут је у твојој моћи...
Зар није такво упутство требало да на време прими Толстојев Иван Илич, пре него што је неколико дана пред смрт спознао да му је читав живот био промашен. Завршио је права мимо своје праве љубави да буде писац, радио као судија, оженио се из интереса да би брже напредовао у својој каријери. Да је у ранијим годинама урадио оно што је вила саветовала нашег песника, живот би му вероватно добио другачији ток.
У другом сну признаје да га и даље прогони мисао о идеалној жени. Та иста мисао која га прогања од младости. И у том бајковитом врту он види змију која је „некако необично грациоозно за змију, отпузала према обали. Тек што је ускочила у воду змија се претворила у жену. Лепша него икада – право божанство. У исто време се појавила олуја, потоп, над којим је она мирно лебдела и посматрала, благо-охоло, као неку позоришну представу. Излуђивао ме је тај нејасни и недокучиви израз лица – нешто од блуднице и мадоне истовремено.“ У трећем сну суочавамо се суштинским питањем у песми “Љубав”:
Шта љубав значи?Да ли је права?
А о суштинској, безусловној љубави да ли треба водити расправе или је о томе већ и превише страница написано?
РЕКА КОЈА ЈЕ И ВОДА И СВЕТЛОСТ
На свом унутрашњем путу наш писац долази до граничне ивице смисла и бесмисла. У страху да не дође до истине за којом трага, јер му и даље оно што је њему највредније некако као песак клизи између прстију, он пита Арноа, трубадура-вилењака, да ли постоји могућност сазнања, на шта му овај одговара:
„О томе ти ништа не могу рећи, осим да ти предложим нешто што ће задовољити твоју жељу. Постоји једна река, која није као друге реке, него је и вода и светлост. Ја понекад пливам у њој, а нарочито када ми је нешто нејасно. Пливајући тако насупрот светлости ове реке, ја често добијем одговор на оно што тражим. Али мораш бити искрен. Ову реку нико не може преварити и не бих никоме ко није потпуно искрен предложио да скочи у њу. Светлост ове реке води у друге димензије и отвара врата сазнању...“
Поставља се питање да ли је својом одлуком да скочи у овакву воду, као у сан, он заиста добио оно што је тражио, моћ да сазна?
У циклусу Свет и људи он говори о води као о „флуиду који повезује светове и помаже тишини да се отвори. И та тишина износи свет на површину. Тишина која је невидљиви радар света, његова библиотека и кинотека. Из тишине свет извире и у њу улива се.“ А онда се наједном, као када вас неко пробуди из најдубље медитације, онако рздражен и неумољив, устремљује на оне који му нису дозволили да пронађе тишину у својој земљи, већ је морао да оде преко океана да је пронађе и сазна. А због тих ''књижевних дисидената, књижевних бирократа, такозваних писаца, који се тако зову само зато што пишу, он је морао да напусти свој језик да би у другом неком свету сакупљао грађу за своју Чаробну књигу. На неки начин им је и дубоко захвалан. Јер да није било њих, не би спознао ни лепоте градова о којима пише мини есеје: Атина, Рим, Константинопољ, Фиренца, Венеција, Париз, Москва, Цетиње, Сан Франциско, Лос Анђелос...
То нагомилано искуство силажења у себе и покушаја да се пронађе прави кључ за однос према спољашњем свету, морало је да изроди овакву књижевност, медитативну, лирску, где речи служе, не да се повинују стварности, не да објасне, већ да превазиђу своју ограниченост о којој је још де-Сосир говорио и писао.
„А онда се питаш да ли су речи тужне. Да ли им је тесно и суморно у свету озбиљних идеја и угледаш понеки иронични зрак како се помаља крадом, и питаш се откуд ова иронија којој ниси тежио, а речи ти одговарају да су се оне саме побринуле за овај део посла, јер ипак мисле да је смех важнији од свега, подсећајући те да си одлутао и враћају те назад на мало веселији и сигурнији пут.“
Мало је оваквих књига у српској књижевности. Ако се пробуди критичка злонамерност и код оних најпитомијих, књига ће кренути на неизвестан пут. А такав пут је, у ствари, за добру књигу и најбољи, јер ће онда критичари који су отворени за иновативне, стилски другачије интониране књижевне текстове, притећи у помоћ и одбранити је од свакодневног насиља у српској књижевности.
Волео је да говори само о великим темама. Као да је мислио да је свакодневни живот сам по себи већ прилично баналан и да би још и у ретким моментима дружења са познаницима и родбином било превише прозаично и досадно говорити о свакодневним баналностима. Према женама је неговао посебан однос. Није се слагао са нашим мачо коментарима о њима. Некако је, на његов посебан начин, покушавао да их заштити од нас Балканаца.
Последњи пут смо седели у Скадарлији, ако се добро сећам, у Чикагу, са његовим пријатељем Ђорђем који се тек био оженио у својим касним педесетим. Говорио је да то није хтео да уради док не разуме жену у потпуности јер, по његовом мишљењу, мушкарац мора да има само један брак. Мушкарцу је потребно три пута дуже времена да преболи жену коју воли, говорио је, зато што нема искуство прекидања пупчане врпце као жене. Дубоко у себи сам знао да је то што је говорио истина. Дејан се није слагао са тим закључком. Ништа ви не знате о женама, говорио је вртећи главом.
То је био наш последњи сусрет. Пре отприлике двадесетак година, или више, а може бити и мање. Од тада ништа више нисам чуо о Дејану до пре неколико недеља када ми је Миљурко Вукадиновић рекао да је срео Дејана Стојановића у Београду, после много година. И после првог читања Света у нигдини схватио сам да је Дејан другачије сазревао од писаца који су дозревали у Србији.
Искрено сам се обрадовао што ћу сада, кроз књижевност, боље упознати човека, кога сам само површно познавао. И одмах, после неколико страница читања, видео сам да његов матерњи језик није много трпео под усвојеним језиком. Његова стална унутрашња медитација над језиком је сачувала посебну тајновитост која је изнедрила једну ЧАРОБНУ КЊИГУ. Многи добри писци нису у томе успели док су, заробљени у туђим језицима, покушавали да превазиђу себе. Замјатин у Паризу није ништа значајно написао, одвојен од свог језика. Чеслав Милош је целог живота проведеног у Америци писао на пољском, а његова асистенкиња и један пријатељ преводили на енглески; Кундера и после много година у Француској није успео да свој матерњи језик успешно замени усвојеним језиком и да не идемо даље јер је листа подугачка.
У свом обрачуну са сувишним стварима и људима око себе, Дејан је одлучио да се не привикава на било шта што не одговара његовим високим стандардима које је поставио пред собом. И остао је доследан својој животној поезији и класичном приступу књижевности. Његово формално образовање га је водило у једном правцу, живот и егзистенција у другом, а он је највише веровао у правац ка којем га је водила његова узвишена жеља да речју осветли живот изнутра. Отуда и та, донекле наивна и претерана вера у моћ књижевне речи. Чак и код оних који су прилично лепо и лагодно живели од књижевности, не може да се пронађе та изворна светлост привржености.
СВЕТЛОСТ ИЗ СРЦА РАЈА
На самом почетку своје врло комплексне пенталогије, у Озару, он нам и сам широко и искрено отвара врата свог књижевног поступка „Пут унутра (земља коју тражим)“:
Већ сам на путу, али ово је пут унутра.
Пут налази мене и увлачи у вртлог
У којем ја постајем мој пут,
Постајем земља коју тражим
[...]
Пут који тражим постаје истина која ме налази.
На том путу који је одабрао, да ли баш својом вољом, где нема повратка из себе, већ само постоји дијалог са собом, он наилази на Јунону и на светлост. У истом моменту постаје само вид. А то је ваљда за све истинске писце правило. Пишу, јер на тај начин могу да виде све и о томе воде најдубљи дијалог са собом, гласно, а да нико не може да им каже да су луди. У сусрету са Јуноном, она му каже да је његово око довољно јако да је препозна и да наслути тајну. Даје му наду, не присиљавајући га да прихвати њену тајну. Таква врста слободе га охрабрује, јер он не верује у унапред довршене концепте. Њему је то довољан путоказ да је на правом путу. Тајне писања су и даље препуштене на милост и немилост критичара и теоретичара књижевности.
Наш писац је први сусрет са вишим бићима доживео „у свету у којем видим боље, али у којем као да ништа није материјално. Мисао је све. Идеја чини основу стварности. А наша идеја је само идеја заточених бића.“
Зар не погађа Дејан (или неко ко му шапуће) ону суштинску нит која писца издваја и ставља га на пут насупрот свету који познајемо и у коме живимо. Он не жели да буде заточено биће које рађа идеје. Не задовољава се Јунониним одговором и креће даље ка „планети Зени на којој деца од десет година поседују веће знање и умну моћ и од најгенијалнијих људи на земљи.“ На тој планети он сазнаје да
''И анђели и ми смо идеје
Свемоћног ума који нас храни
Собом на путу и не нестаје.
Ти летиш бурних ветрова наспрам
Ти примаш ово знање најстарије
Које смо и ми на начин исти
Примили, пре рођења историје
Коју смо скрајали сасвим чисти,
Знањем и светлошћу против мрака,
Против смрти и вечног одласка,
Јер праве смрти нема, ни правог,
Упркос пролазности, нестанка.
Из тог врло заводљивог и привлачног света Озара и наслућених тајни, писац нас уводи у један нови Универзум који је назвао Свет и Бог, где нам одмах негде на почетку каже да је страх од пакла бесмислица, а да у рају осим заробљене светлости нема ничега, и да је у ствари СВЕТ цена светлости. У песми “Божији пут”, открива нам да је „само хладан Бог апсолутно праведан и да Бог грми и пали ватре да би издржао и победио вечно ништа у себи“, а да је „једина снага Ђавола реч коју су људи измислили”. Дејан каже да „Бог стварањем нарушава првобитни мир“. То је начин како будистички монаси промишљају однос човека према свету сматрајући да је једини пут ка слободи човеково невезивање ни за шта и ни за кога. Зар и Дејанов хладни Бог не одговара тој промисли? Једино Бог без емоција, али моралан и праведан, може да вечито живи да би некако осмислио то вечно ништа са којим је човек суочен. А ђаво је само какав-такав повод да људи верују да је то вечно ништа у ствари зло које може неким чудом да се замени добром.
НИШТА СЕ НИКАДА НИЈЕ ДЕСИЛО
У тој вечитој игри одлагања бесмисла у себи, писац се осећа сигурним. Макар му се тако чини. Зато не престаје да се пита и пише и даље, јер не уме другачије. Дејан Стојановић, не само што налази ту нову земљу, са другачијим мирисима и укусима, он се усуђује да каже да „Нико никуд није кренуо / Ништа се никада није десило / Само је сан нас чекао / Да се у њега уселимо...“
Срећан је писац који у сну сретне жену, у хаљини од магле, која успева да својом нежном руком ухвати пљоснати каменчић којим је он правио жабице на површини воде подсећајући га на детињство и одвезе се на пусто острво где среће жену одевену у светлост, а не маглу, како му се учинило издалека. Била је то вила којој је са усхићењем признао да је одувек маштао да је сретне. Она му је, пошто је схватила да он живи за поезију, на питања понекад одговарала песмом.
Од ње сазнаје да „оно што сањамо постаје стварност. Али и ако остваримо оно што сањамо, све губи вредност ако то не осећамо дубоко изнутра.“ То је већ довољно да схватимо да наш писац добија знања из сна и његових становника. Тако и читалац постаје привилегован да посредно добија вилинска знања. Од виле сазнајемо да човек треба да стекне власништво над временом. Идеја већ присутна у литератури, али овде је спроведена посебним стилским поступком. Вила му кроз песму преноси знање о једноставном поступку долажења до суштине човековог пута:
Изабери један дан у години
Посвети га себи у потпуности
Заборави журбу и све послове
Преслишај самог себе у самоћи...
Видећеш да ти си сам и једини
Одговоран за своје радости
Сва надања , летове и падове
Да цео твој пут је у твојој моћи...
Зар није такво упутство требало да на време прими Толстојев Иван Илич, пре него што је неколико дана пред смрт спознао да му је читав живот био промашен. Завршио је права мимо своје праве љубави да буде писац, радио као судија, оженио се из интереса да би брже напредовао у својој каријери. Да је у ранијим годинама урадио оно што је вила саветовала нашег песника, живот би му вероватно добио другачији ток.
У другом сну признаје да га и даље прогони мисао о идеалној жени. Та иста мисао која га прогања од младости. И у том бајковитом врту он види змију која је „некако необично грациоозно за змију, отпузала према обали. Тек што је ускочила у воду змија се претворила у жену. Лепша него икада – право божанство. У исто време се појавила олуја, потоп, над којим је она мирно лебдела и посматрала, благо-охоло, као неку позоришну представу. Излуђивао ме је тај нејасни и недокучиви израз лица – нешто од блуднице и мадоне истовремено.“ У трећем сну суочавамо се суштинским питањем у песми “Љубав”:
Шта љубав значи?Да ли је права?
А о суштинској, безусловној љубави да ли треба водити расправе или је о томе већ и превише страница написано?
РЕКА КОЈА ЈЕ И ВОДА И СВЕТЛОСТ
На свом унутрашњем путу наш писац долази до граничне ивице смисла и бесмисла. У страху да не дође до истине за којом трага, јер му и даље оно што је њему највредније некако као песак клизи између прстију, он пита Арноа, трубадура-вилењака, да ли постоји могућност сазнања, на шта му овај одговара:
„О томе ти ништа не могу рећи, осим да ти предложим нешто што ће задовољити твоју жељу. Постоји једна река, која није као друге реке, него је и вода и светлост. Ја понекад пливам у њој, а нарочито када ми је нешто нејасно. Пливајући тако насупрот светлости ове реке, ја често добијем одговор на оно што тражим. Али мораш бити искрен. Ову реку нико не може преварити и не бих никоме ко није потпуно искрен предложио да скочи у њу. Светлост ове реке води у друге димензије и отвара врата сазнању...“
Поставља се питање да ли је својом одлуком да скочи у овакву воду, као у сан, он заиста добио оно што је тражио, моћ да сазна?
У циклусу Свет и људи он говори о води као о „флуиду који повезује светове и помаже тишини да се отвори. И та тишина износи свет на површину. Тишина која је невидљиви радар света, његова библиотека и кинотека. Из тишине свет извире и у њу улива се.“ А онда се наједном, као када вас неко пробуди из најдубље медитације, онако рздражен и неумољив, устремљује на оне који му нису дозволили да пронађе тишину у својој земљи, већ је морао да оде преко океана да је пронађе и сазна. А због тих ''књижевних дисидената, књижевних бирократа, такозваних писаца, који се тако зову само зато што пишу, он је морао да напусти свој језик да би у другом неком свету сакупљао грађу за своју Чаробну књигу. На неки начин им је и дубоко захвалан. Јер да није било њих, не би спознао ни лепоте градова о којима пише мини есеје: Атина, Рим, Константинопољ, Фиренца, Венеција, Париз, Москва, Цетиње, Сан Франциско, Лос Анђелос...
То нагомилано искуство силажења у себе и покушаја да се пронађе прави кључ за однос према спољашњем свету, морало је да изроди овакву књижевност, медитативну, лирску, где речи служе, не да се повинују стварности, не да објасне, већ да превазиђу своју ограниченост о којој је још де-Сосир говорио и писао.
„А онда се питаш да ли су речи тужне. Да ли им је тесно и суморно у свету озбиљних идеја и угледаш понеки иронични зрак како се помаља крадом, и питаш се откуд ова иронија којој ниси тежио, а речи ти одговарају да су се оне саме побринуле за овај део посла, јер ипак мисле да је смех важнији од свега, подсећајући те да си одлутао и враћају те назад на мало веселији и сигурнији пут.“
Мало је оваквих књига у српској књижевности. Ако се пробуди критичка злонамерност и код оних најпитомијих, књига ће кренути на неизвестан пут. А такав пут је, у ствари, за добру књигу и најбољи, јер ће онда критичари који су отворени за иновативне, стилски другачије интониране књижевне текстове, притећи у помоћ и одбранити је од свакодневног насиља у српској књижевности.
- Published on
Један од најславнијих, најутицајнијих, али и не мање контроверзних мислилаца двадесетог века, Мартин Хајдегер, давно је установио да нихилизам у западној цивилизацији није никакав случајан догађај већ да је реч о основној унутрашњој логици готово доминантно присутној у историјским токовима Запада. Најсажетије речено, традиционални ум се у најбољем смислу те речи нашао у раљама техничке рацоналности која је остала без основног егзистенцијалног постулата у трагању за властитим смислом, остајући притом „трагичан јунак" бесциљне рационалности.
У ауторском петокњижју Свет у нигдини Дејан Стојановић својим особеним поетско-филозофским поступком пропитује епохални пораз духовности у нашем времену, разматра свакидашњу феноменологију привида као и трагично повлачење критичког мишљења из света живота. Пропагандна реторика обећане будућности призвала је первертирану будућност страхова и претњи, „нихилистичку звер" која у дневној агенди пориче истину и њен смисао, док на опустошеном хоризонту наде господари планетарна агентура хаоса или какo рече савремени италијански филозоф Умберто Галимберти „да се и сунце повлачи пред месецом јер окончава дан у којем је рад био јалов".
Стојановићев песнички, прозни и драмски проседе представља у еминентном смислу дефиле основних појмова и егзистенцијалија човековог бивствовања, његове земаљске и космичке судбине. Реч је о слободи, Апсолуту, Богу, Ђаволу, хаосу, реду, истини, свету итд. Филозофско, религијско и песничко чине основно језгро у тумачењу и разумевању онтологије људског опстајања. Књига Дејана Стојановића припада оној врсти дела у којима долази до изражаја најскровитији и најинтимнији део његовог духовног и интелектуалног хабитуса, тај творачки унутрашњи немир који подстиче на рефлексију света и времена у коме се писац овог дела нашао. Разуме се, пишчево упориште је у античкој и класичној књижевности. Она је делатан предложак његовог ауторског експеримента да одгонета питања чији одговори су крајње неизвесни или још чешће – празна хартија гарантованог бесмисла. Управо то је тај тегобан пут у „нигдину" где се потиру све разлике слободне воље, ривалства поретка и хаоса, добра и зла, коначног и бесконачног...
У дијалошком, односно драмском делу свог петокњижја Дејан Стојановић кроз лик Арноа демонстрира зачуђеност и упитност пред светом, Богом, религијом, стварањем као карактерном особином човековог мишљења и његове сталне упућености ка трагању за егзистенцијалним истинама. Његова је мисао антитетичка; тешко доспева у регистар епистемолошког разрешења или „коначног одговора". Напросто, у људским стварима ништа вечито није.
Разуме се, у Стојановићевој интелектуалној прози има исказа који нису довољно прецизни, односно који немају алиби логичке извесности. Kао да се ради о егзалтацији заумног? Наравно, реч је о песничком мишљењу које не трпи обрасце дискурзивног дисциплиновања. Трагови старогрчке филозофије и античке мудрости присутни су на безмало свакој страници Стојановићевог списа, а међу њима знаменито хераклитовско начело сталне мене, почетка и коначности, смрти и рађања. Аутор с правом помиње утопијски пројект апсолутне правде. Разложно закључује да би залагање за екстремна становишта некаквог неупитног савршенства свих кључних саставница човековог постојања водило ка великој несрећи, поретку беспримерне нелагоде и неподношљивих илузија. Наизглед парадоксално, али само наизглед: човек уколико није у оковима тешко може да буде слободан. Предмодерне заједнице су биле препуштене разорном слогану Homo homini lupus или још упечатљивије Bellum omnia contra omnes. Дакле, требало је погледати истини у очи када се ради о самој суштини људске природе. Хобс нам је заветовао да је она мрачна, разобрученог егоизма и да је само строге и претеће норме, моралне и правне, друштвени уговор као велика коалиција осмишљених институција у лику државе могу обуздати и држати под контролом распојасану саможивост појединаца и друштвених група.
Дејан Стојановић добро запажа да је данашњи тренутак човечанства у рукама страшних механизама манипулације. На нивоу симбола, односно значења, одвија се процес сатирања свега оног што се одупире или пркоси интересима корпоративне моћи, тих „наднаравних" световних сила којима је човек као појединац статистичка чињеница и ништа више од тога.
На једном месту, између осталог, наш аутор каже: „Нада је нада ако се неко нада нечему извесном". Овде је, у основи, Дејан Стојановић нехотични следбеник Ернста Блоха и његове docta spes. Наиме, ми се морамо учити надати под окриљем основаног оптимизма; мислимо на најбоље, јер када нас обузима она друга крајност – осећање апсолутне резигнације, наше невоље су неизбежне.
Пролазећи кроз беспућа овоземаљског и трансцедентног, писац овог петокњижја слави живот, његове „звездане тренутке" који се стидљиво искрадају испред оног упечатљивог и вишеструко индикативног закључка из Андрићеве литературе када његов контроверзни јунак, Мустафа Маџар, једног тренутка усплахирен рече: „Овај свет је препун гада."
Волети живот и пригрлити љубав као најсветлији императив наше душе и неспутано је давати/даривати ближњем и другом – није само порука Господа и хришћанске цивилизације уколико је од ње бар нешто остало већ и интелектуална авантура писца овог Петокњижја које нам је посведочило о једном немирном али дубоко интимно проживљеном духовном искуству чијих је сведока све мање у нашем времену.
У ауторском петокњижју Свет у нигдини Дејан Стојановић својим особеним поетско-филозофским поступком пропитује епохални пораз духовности у нашем времену, разматра свакидашњу феноменологију привида као и трагично повлачење критичког мишљења из света живота. Пропагандна реторика обећане будућности призвала је первертирану будућност страхова и претњи, „нихилистичку звер" која у дневној агенди пориче истину и њен смисао, док на опустошеном хоризонту наде господари планетарна агентура хаоса или какo рече савремени италијански филозоф Умберто Галимберти „да се и сунце повлачи пред месецом јер окончава дан у којем је рад био јалов".
Стојановићев песнички, прозни и драмски проседе представља у еминентном смислу дефиле основних појмова и егзистенцијалија човековог бивствовања, његове земаљске и космичке судбине. Реч је о слободи, Апсолуту, Богу, Ђаволу, хаосу, реду, истини, свету итд. Филозофско, религијско и песничко чине основно језгро у тумачењу и разумевању онтологије људског опстајања. Књига Дејана Стојановића припада оној врсти дела у којима долази до изражаја најскровитији и најинтимнији део његовог духовног и интелектуалног хабитуса, тај творачки унутрашњи немир који подстиче на рефлексију света и времена у коме се писац овог дела нашао. Разуме се, пишчево упориште је у античкој и класичној књижевности. Она је делатан предложак његовог ауторског експеримента да одгонета питања чији одговори су крајње неизвесни или још чешће – празна хартија гарантованог бесмисла. Управо то је тај тегобан пут у „нигдину" где се потиру све разлике слободне воље, ривалства поретка и хаоса, добра и зла, коначног и бесконачног...
У дијалошком, односно драмском делу свог петокњижја Дејан Стојановић кроз лик Арноа демонстрира зачуђеност и упитност пред светом, Богом, религијом, стварањем као карактерном особином човековог мишљења и његове сталне упућености ка трагању за егзистенцијалним истинама. Његова је мисао антитетичка; тешко доспева у регистар епистемолошког разрешења или „коначног одговора". Напросто, у људским стварима ништа вечито није.
Разуме се, у Стојановићевој интелектуалној прози има исказа који нису довољно прецизни, односно који немају алиби логичке извесности. Kао да се ради о егзалтацији заумног? Наравно, реч је о песничком мишљењу које не трпи обрасце дискурзивног дисциплиновања. Трагови старогрчке филозофије и античке мудрости присутни су на безмало свакој страници Стојановићевог списа, а међу њима знаменито хераклитовско начело сталне мене, почетка и коначности, смрти и рађања. Аутор с правом помиње утопијски пројект апсолутне правде. Разложно закључује да би залагање за екстремна становишта некаквог неупитног савршенства свих кључних саставница човековог постојања водило ка великој несрећи, поретку беспримерне нелагоде и неподношљивих илузија. Наизглед парадоксално, али само наизглед: човек уколико није у оковима тешко може да буде слободан. Предмодерне заједнице су биле препуштене разорном слогану Homo homini lupus или још упечатљивије Bellum omnia contra omnes. Дакле, требало је погледати истини у очи када се ради о самој суштини људске природе. Хобс нам је заветовао да је она мрачна, разобрученог егоизма и да је само строге и претеће норме, моралне и правне, друштвени уговор као велика коалиција осмишљених институција у лику државе могу обуздати и држати под контролом распојасану саможивост појединаца и друштвених група.
Дејан Стојановић добро запажа да је данашњи тренутак човечанства у рукама страшних механизама манипулације. На нивоу симбола, односно значења, одвија се процес сатирања свега оног што се одупире или пркоси интересима корпоративне моћи, тих „наднаравних" световних сила којима је човек као појединац статистичка чињеница и ништа више од тога.
На једном месту, између осталог, наш аутор каже: „Нада је нада ако се неко нада нечему извесном". Овде је, у основи, Дејан Стојановић нехотични следбеник Ернста Блоха и његове docta spes. Наиме, ми се морамо учити надати под окриљем основаног оптимизма; мислимо на најбоље, јер када нас обузима она друга крајност – осећање апсолутне резигнације, наше невоље су неизбежне.
Пролазећи кроз беспућа овоземаљског и трансцедентног, писац овог петокњижја слави живот, његове „звездане тренутке" који се стидљиво искрадају испред оног упечатљивог и вишеструко индикативног закључка из Андрићеве литературе када његов контроверзни јунак, Мустафа Маџар, једног тренутка усплахирен рече: „Овај свет је препун гада."
Волети живот и пригрлити љубав као најсветлији императив наше душе и неспутано је давати/даривати ближњем и другом – није само порука Господа и хришћанске цивилизације уколико је од ње бар нешто остало већ и интелектуална авантура писца овог Петокњижја које нам је посведочило о једном немирном али дубоко интимно проживљеном духовном искуству чијих је сведока све мање у нашем времену.
- Published on
Сан сваког песника јесте да напише своју велику, јединствену, свеобухватну књигу у којој ће на прави начин изнети све своје мисли и осећања што се јављају у дугим разговорима са светом. Под оним свет подразумевам све појавно и апстрактно што у језику постоји. Што је именовано и што се може именовати. Oбимом замашна пенталогија Дејана Стојановића Свет у нигдини је покушај да се напише таква књига. Ово петокњижје о свету и светлости – амбициозан је подухват.
Дејан Стојановић се подухватио сложеног и тешког посла да нам изнесе своје схватање света, његовог настанка и смисла, главних његових манифестација, а које не би ни постојале изван нашег појмовног система и језика. Да би у овом послу успео, Дејан Стојановић се служи прерађеним, сажетим и синтетисаним облицима древних космогонија, понајпре асирско-вавилонске, египатске и старогрчке, римске и јудео-хришћанске.
Тих пет космогонија, тачније њихови делови, биће употребљени у изградњи једне нове, друкчије космогоније која се више осврће на библијско наслеђе него на достигнућа савремене науке. Отуд се у тој космогонији као главна божанства појављују Озар, Зевс, Јунона. Озар је у тој космогонији бог-праотац, онај који је створио све из првобитног хаоса, па и самог Зевса. Озар понајвише има особине древног бога Озириса. У њему је све садржано: и светлост и тама, и живот, и смрт и васкрсење; он има дружбеницу која му је и жена, и ћерка, и љубавница... Она има све особине богиње Изиде и овде се појављује као Зора. Стојановићу је битан Озар. Он је оличење свеукупности која влада под знаком хармоније. Са њим све почиње и све се завршава.
Нешто касније у свој пантеон Стојановић уводи и Бога, Ђавола и анђеле који радозналом лирском субјекту објашњавају основне принципе устројства света.
Најчешће речи које се помињу у петокњижју Дејана Стојановића Свет у нигдини jeсу светлост, мрак, тама, свет, Бог, ђаво (Стојановић ђавола пише малим словом), нешто, ништа, ништавило, празнина, живот, смрт, простор, космос, реч, ватра, пакао, рај, истина, вид, разум, знање. Све ове речи су теме његових песама у Пенталогији, обимној песничкој расправи о постанку света и човека, о историји, религији, моралу, вери, добру и злу, језику...
Прва књига Пенталогије, Озар, започиње као свима добро познати еп Илијада: стиховима у којима се лирски субјект обраћа неком моћном (у случају старогрчког епа богињи) да отпочне песму о славном догађају. Стојановић се у свом петокњижју не обраћа ни Озару, ни Зевсу ни Јунони, нити Вили (са којом иначе раправља и о принципима песничке уметности). Он се обраћа некоме ко се увелико опробао у песничком занату, оцу свих песника, Хомеру. Дакле, уместо музе он призива песника. И то најбољег међу најбољима. И, тражи од њега да му исприча причу о најважнијем од свих догађаја – причу о стварању света:
„Певај ми Хомере о историји звезда и историји Земље,
О тамној звезди која Зевса из пене мрака рађа,
О његовој деци и другим боговима мрака и светла,
О зори која својим руменим прстом открива порекло дана,
О путевима светлости и путу памћења, разума и знања,
О прошлој и будућој слави; о изворима надахнућа,
О мудрости покопаној древне Атлантиде; о вулканима,
О прастарим громовима и муњама; о срећи и несрећи;
О првим орканима и тајфунима, метеорима и кометама
Што оплодише планету Земљу пре рођења Балкана;
О морима и бурама и најмагичнијем од свих мора,
О Медитерану који је и тебе научио да певаш.“ („Proemium“)
Списак жеља упућен Хомеру у овом прологу заправо је списак тема које је Стојановић себи задао и на које има намере да одговори, надаље, у петокњижју. Да ли је на све одговорио, велико је питање, али их је све, и још низ подтема које оне повлаче за собом, узео у разматрање.
Кажем „узео у разматрање“ као да је реч о неком сувопарном трактату у стиховима, а не о песничком тексту. Насупрот. Реч је о песничком бављењу проблемима који су одувек заокупљали и филозофе. Његов језик је почесто и есејистички, скоро филозофски. За Стојановића је поезија начин размишљања, исто као и филозофија. Поезија је друкчији начин саопштавања филозофских идеја... Потврду за то можемо добити у драмолету, „Сан први, Вила“, у књизи Свет у нигдини (ако је та дијалошка теоријска расправа о уметничким изражајним формама – написана што у прози што у стиху – уопште драмолет). Ту се између лирског субјекта и Виле одвија овакав разговор:
„ – Парменид и Емпедокле саопштавали су своје философске идеје путем стиха.
ВИЛА: Да. Функционална разлика између стиха и прозе није била толико велика као данас. Зато је Лукреције могао тако лако да саопштава идеје стоика у стиху, а да при том створи дело изузетне песничке вредности“.
Нешто даље Вила проширује своје објашњење:
ВИЛА: (...) „ Први облик артикулисаног израза идеја морала је бити нека врста молитве или инкантације, песме. Чак и уколико је била религиозна, начин је био уметнички. Религиозну свест, или религиозни утицај, није могуће остварити без магијског дејства речи. Магијско дејство речи могуће је остварити само уз помоћ уметности. Тако је настала поезија. А то је била основа за развој религије и философије. (Зато је Библија пре свега песнички текст.)
Оваква врста артикулације говора доводила је човека у додир с природом и свемиром. Тражећи одговоре, песник је магијском или песничком употребом језика изоштравао своју мисао. То је била база философије. А онда су се науке издвојиле“.
Ето зашто лирски субјекат на почетку Стојановићеве Пенталогије уместо музе, уместо богиње, призива Хомера. Он тражи помоћ и подршку од некога коме је дато да сазна све тајне света, па и тајне богова, па и тајне вулкана, муња и громова којима ће се, у дубинама постхомеровског доба, бавити егзактне науке.
Хомер, који се јавља већ у следећој песми, не обећава да ће објаснити свет, већ да ће испричати причу о човеку, јер „Цела историја је прича о човеку; она човека прича“. То је сасвим у складу са Стојановићевим ставом да свет изван човека и његових представа о њему, изван језика који именује све чулно и појмљиво, не постоји. За њега свет изван нас не постоји.
У другој књизи Свет и Бог Стојановић разрешава, на свој начин, нека од битних питања, која одвајкада муче човека: о свету, ништавилу, животу, смрти, љубави, мржњи, паклу, рају, Богу и ђаволу.
Свет је светлост, подједнако као и тама. И све што постоји има своје друго лице, своју супротност: наспрам света је ништавило, наспрам живота је смрт, наспрам љубави је мржња. Тек спојени, заокружени они чине целину: свет без ништавила не постоји, нема живота без смрти и обрнуто, нема љубави без мржње нити мржње без љубави. Свет за чијом истином трага лирски јунак Дејана Стојановића сав је у антиномијама.
Интересантно је да у том свету, како тврди Стојановић, ђаво не постоји јер je он сам Бог. Једини Ђаво је Бог, јер само Бог може да има такву моћ.
Тако не постоји ни пакао, јер пошто је све Бог, он самог себе не може да ставља на муке. Пакао је овоземаљски. Он је производ света, а не божје дело. Њега је, тврди Стојановић, измислио сам човек.
У складу с тим, ни рај није некакво посебно место. Једини рај је живот са свим својим слабостима. Безгрешни рај припада леду и ништавилу јер нешто значи овоземаљско и не може бити безгрешно. Само је ништа безгрешно. Нема, дакле безгрешног раја. Уколико би постојао сам по себи, а не као производ људског ума, рај би био ништавило. А представа о њему је врло сликовита и жива. Људска.
Једино Бог је самодовољан, јер све произилази из њега.
Стојановић у Пенталогији врло брзо напушта антички терен, свет хексаметара и псеудохексаметара, и актере који су играли главне улоге у старом свету. Он се пребацује у свет Библије чије загонетке се распетљавају и данас. Али и овде он свој пут ка сазнавању истине не може да започне без песника.
У намери да пропутује кроз пакао, чистилиште и рај, Данте је као вођу и тумача основних моралних правила изабрао Вергилија. Стојановић бира Шекспира. Сходно Стојановићевом схватању устројства хришћанског света, по коме пакао не постоји, што се знатно разликује од официјелног, Шекспир његовог лирског субјекта води само кроз рај. Вергилије је Дантеа кроз пакао, чистилиште и рај провео пешице. Шекспир нашег лирског субјекта води кроз рај „свемирском лађом“. Шекспир је дакле, не само код Јана Кота, наш савременик.
Рај кроз који Шекспир води Стојановићевог лирског јунака нема димензија. У њему је све изједначено, све је смештено у једну димензију, као на средњовековним фрескама и иконама:
„Гледам и лево и десно да
Нађем правац ал'правца нема;
Једна димензија обухвата
Све. Безброј у ком разлике нема
Између праваца и кретања,
Између коначног и бескрајног,
Између успеха и надања
Света и сна у коме живи Бог.“
За своју изражајну форму у овом делу књиге, чији је наслов Шекспир у свемиру, Стојановић је изабрао један од песничких облика којима се Шекспир веома успешно служио – сонет.
На свом имагинарном путовању кроз историју цивилизације, а у трагању за истином, лирски субјект Дејана Стојановића се сусреће са још једним песником, нашим савремеником рођеним у маглама прошлости, средњевековним трубадуром Арноом. И са њим лирски субјект улази у расправу о могућностима и дометима песничке уметности и уметности уопште, језику, нелогичностима у хришћанској религији, проблемима савремених комуникација и теорија, закључујући да је данас много више „произвођача ветра“, него твораца правих речи. Стојановићев лирски субјект закључује, уз Арноову помоћ, да до правих сазнања може доћи само ако се без зазора баци у реку светлости, а у Стојановићевој симбологији светлост је живот сам:
„АРНО: (...) Светлост ове реке води у друге димензије и отвара врата сазнању. Скочи сада, без размишљања и страха, и вришти, певај, моли. Ради све што је потребно да дођеш до сазнања.
И тако ја скочим у реку.“
Од те реченице, па до краја књиге, лирски субјект не разговара ни са ким. Стојановић само исписује стихове...
Као што користи сонет, Стојановић користи и друге песничке форме које, као што то чини са познатим космогонијама, прилагођава својим потребама. Које је све песничке облике користио, аутор наводи на крају Пенталогије. Тако ће се у служби његове песничке идеје наћи катрени, баладе, терца рима, правилне, римоване и прилагођене сестине, дупле римоване сестине, домино риме, краљевска песма, сонетна корона, терцанела корона, трубадурска песма, рубаија и газал, песме у прози, есеји... Дакле, Стојановић се служио свим песничким облицима који су му погодовали да оствари своју идеју. Увођење појединих форми несумњиво је обогатило српску поезију, јер неке од њих уопште нису коришћене у српском песничком реквизитаријуму. Важно је да се Стојановић није служио старим песничким облицима тек да би вратио употребу давнашње изражајне форме, већ их је прилагођавао и својим потребама и потребама времена, не нарушивши њихове најважније законитости.
Дејан Стојановић се подухватио сложеног и тешког посла да нам изнесе своје схватање света, његовог настанка и смисла, главних његових манифестација, а које не би ни постојале изван нашег појмовног система и језика. Да би у овом послу успео, Дејан Стојановић се служи прерађеним, сажетим и синтетисаним облицима древних космогонија, понајпре асирско-вавилонске, египатске и старогрчке, римске и јудео-хришћанске.
Тих пет космогонија, тачније њихови делови, биће употребљени у изградњи једне нове, друкчије космогоније која се више осврће на библијско наслеђе него на достигнућа савремене науке. Отуд се у тој космогонији као главна божанства појављују Озар, Зевс, Јунона. Озар је у тој космогонији бог-праотац, онај који је створио све из првобитног хаоса, па и самог Зевса. Озар понајвише има особине древног бога Озириса. У њему је све садржано: и светлост и тама, и живот, и смрт и васкрсење; он има дружбеницу која му је и жена, и ћерка, и љубавница... Она има све особине богиње Изиде и овде се појављује као Зора. Стојановићу је битан Озар. Он је оличење свеукупности која влада под знаком хармоније. Са њим све почиње и све се завршава.
Нешто касније у свој пантеон Стојановић уводи и Бога, Ђавола и анђеле који радозналом лирском субјекту објашњавају основне принципе устројства света.
Најчешће речи које се помињу у петокњижју Дејана Стојановића Свет у нигдини jeсу светлост, мрак, тама, свет, Бог, ђаво (Стојановић ђавола пише малим словом), нешто, ништа, ништавило, празнина, живот, смрт, простор, космос, реч, ватра, пакао, рај, истина, вид, разум, знање. Све ове речи су теме његових песама у Пенталогији, обимној песничкој расправи о постанку света и човека, о историји, религији, моралу, вери, добру и злу, језику...
Прва књига Пенталогије, Озар, започиње као свима добро познати еп Илијада: стиховима у којима се лирски субјект обраћа неком моћном (у случају старогрчког епа богињи) да отпочне песму о славном догађају. Стојановић се у свом петокњижју не обраћа ни Озару, ни Зевсу ни Јунони, нити Вили (са којом иначе раправља и о принципима песничке уметности). Он се обраћа некоме ко се увелико опробао у песничком занату, оцу свих песника, Хомеру. Дакле, уместо музе он призива песника. И то најбољег међу најбољима. И, тражи од њега да му исприча причу о најважнијем од свих догађаја – причу о стварању света:
„Певај ми Хомере о историји звезда и историји Земље,
О тамној звезди која Зевса из пене мрака рађа,
О његовој деци и другим боговима мрака и светла,
О зори која својим руменим прстом открива порекло дана,
О путевима светлости и путу памћења, разума и знања,
О прошлој и будућој слави; о изворима надахнућа,
О мудрости покопаној древне Атлантиде; о вулканима,
О прастарим громовима и муњама; о срећи и несрећи;
О првим орканима и тајфунима, метеорима и кометама
Што оплодише планету Земљу пре рођења Балкана;
О морима и бурама и најмагичнијем од свих мора,
О Медитерану који је и тебе научио да певаш.“ („Proemium“)
Списак жеља упућен Хомеру у овом прологу заправо је списак тема које је Стојановић себи задао и на које има намере да одговори, надаље, у петокњижју. Да ли је на све одговорио, велико је питање, али их је све, и још низ подтема које оне повлаче за собом, узео у разматрање.
Кажем „узео у разматрање“ као да је реч о неком сувопарном трактату у стиховима, а не о песничком тексту. Насупрот. Реч је о песничком бављењу проблемима који су одувек заокупљали и филозофе. Његов језик је почесто и есејистички, скоро филозофски. За Стојановића је поезија начин размишљања, исто као и филозофија. Поезија је друкчији начин саопштавања филозофских идеја... Потврду за то можемо добити у драмолету, „Сан први, Вила“, у књизи Свет у нигдини (ако је та дијалошка теоријска расправа о уметничким изражајним формама – написана што у прози што у стиху – уопште драмолет). Ту се између лирског субјекта и Виле одвија овакав разговор:
„ – Парменид и Емпедокле саопштавали су своје философске идеје путем стиха.
ВИЛА: Да. Функционална разлика између стиха и прозе није била толико велика као данас. Зато је Лукреције могао тако лако да саопштава идеје стоика у стиху, а да при том створи дело изузетне песничке вредности“.
Нешто даље Вила проширује своје објашњење:
ВИЛА: (...) „ Први облик артикулисаног израза идеја морала је бити нека врста молитве или инкантације, песме. Чак и уколико је била религиозна, начин је био уметнички. Религиозну свест, или религиозни утицај, није могуће остварити без магијског дејства речи. Магијско дејство речи могуће је остварити само уз помоћ уметности. Тако је настала поезија. А то је била основа за развој религије и философије. (Зато је Библија пре свега песнички текст.)
Оваква врста артикулације говора доводила је човека у додир с природом и свемиром. Тражећи одговоре, песник је магијском или песничком употребом језика изоштравао своју мисао. То је била база философије. А онда су се науке издвојиле“.
Ето зашто лирски субјекат на почетку Стојановићеве Пенталогије уместо музе, уместо богиње, призива Хомера. Он тражи помоћ и подршку од некога коме је дато да сазна све тајне света, па и тајне богова, па и тајне вулкана, муња и громова којима ће се, у дубинама постхомеровског доба, бавити егзактне науке.
Хомер, који се јавља већ у следећој песми, не обећава да ће објаснити свет, већ да ће испричати причу о човеку, јер „Цела историја је прича о човеку; она човека прича“. То је сасвим у складу са Стојановићевим ставом да свет изван човека и његових представа о њему, изван језика који именује све чулно и појмљиво, не постоји. За њега свет изван нас не постоји.
У другој књизи Свет и Бог Стојановић разрешава, на свој начин, нека од битних питања, која одвајкада муче човека: о свету, ништавилу, животу, смрти, љубави, мржњи, паклу, рају, Богу и ђаволу.
Свет је светлост, подједнако као и тама. И све што постоји има своје друго лице, своју супротност: наспрам света је ништавило, наспрам живота је смрт, наспрам љубави је мржња. Тек спојени, заокружени они чине целину: свет без ништавила не постоји, нема живота без смрти и обрнуто, нема љубави без мржње нити мржње без љубави. Свет за чијом истином трага лирски јунак Дејана Стојановића сав је у антиномијама.
Интересантно је да у том свету, како тврди Стојановић, ђаво не постоји јер je он сам Бог. Једини Ђаво је Бог, јер само Бог може да има такву моћ.
Тако не постоји ни пакао, јер пошто је све Бог, он самог себе не може да ставља на муке. Пакао је овоземаљски. Он је производ света, а не божје дело. Њега је, тврди Стојановић, измислио сам човек.
У складу с тим, ни рај није некакво посебно место. Једини рај је живот са свим својим слабостима. Безгрешни рај припада леду и ништавилу јер нешто значи овоземаљско и не може бити безгрешно. Само је ништа безгрешно. Нема, дакле безгрешног раја. Уколико би постојао сам по себи, а не као производ људског ума, рај би био ништавило. А представа о њему је врло сликовита и жива. Људска.
Једино Бог је самодовољан, јер све произилази из њега.
Стојановић у Пенталогији врло брзо напушта антички терен, свет хексаметара и псеудохексаметара, и актере који су играли главне улоге у старом свету. Он се пребацује у свет Библије чије загонетке се распетљавају и данас. Али и овде он свој пут ка сазнавању истине не може да започне без песника.
У намери да пропутује кроз пакао, чистилиште и рај, Данте је као вођу и тумача основних моралних правила изабрао Вергилија. Стојановић бира Шекспира. Сходно Стојановићевом схватању устројства хришћанског света, по коме пакао не постоји, што се знатно разликује од официјелног, Шекспир његовог лирског субјекта води само кроз рај. Вергилије је Дантеа кроз пакао, чистилиште и рај провео пешице. Шекспир нашег лирског субјекта води кроз рај „свемирском лађом“. Шекспир је дакле, не само код Јана Кота, наш савременик.
Рај кроз који Шекспир води Стојановићевог лирског јунака нема димензија. У њему је све изједначено, све је смештено у једну димензију, као на средњовековним фрескама и иконама:
„Гледам и лево и десно да
Нађем правац ал'правца нема;
Једна димензија обухвата
Све. Безброј у ком разлике нема
Између праваца и кретања,
Између коначног и бескрајног,
Између успеха и надања
Света и сна у коме живи Бог.“
За своју изражајну форму у овом делу књиге, чији је наслов Шекспир у свемиру, Стојановић је изабрао један од песничких облика којима се Шекспир веома успешно служио – сонет.
На свом имагинарном путовању кроз историју цивилизације, а у трагању за истином, лирски субјект Дејана Стојановића се сусреће са још једним песником, нашим савремеником рођеним у маглама прошлости, средњевековним трубадуром Арноом. И са њим лирски субјект улази у расправу о могућностима и дометима песничке уметности и уметности уопште, језику, нелогичностима у хришћанској религији, проблемима савремених комуникација и теорија, закључујући да је данас много више „произвођача ветра“, него твораца правих речи. Стојановићев лирски субјект закључује, уз Арноову помоћ, да до правих сазнања може доћи само ако се без зазора баци у реку светлости, а у Стојановићевој симбологији светлост је живот сам:
„АРНО: (...) Светлост ове реке води у друге димензије и отвара врата сазнању. Скочи сада, без размишљања и страха, и вришти, певај, моли. Ради све што је потребно да дођеш до сазнања.
И тако ја скочим у реку.“
Од те реченице, па до краја књиге, лирски субјект не разговара ни са ким. Стојановић само исписује стихове...
Као што користи сонет, Стојановић користи и друге песничке форме које, као што то чини са познатим космогонијама, прилагођава својим потребама. Које је све песничке облике користио, аутор наводи на крају Пенталогије. Тако ће се у служби његове песничке идеје наћи катрени, баладе, терца рима, правилне, римоване и прилагођене сестине, дупле римоване сестине, домино риме, краљевска песма, сонетна корона, терцанела корона, трубадурска песма, рубаија и газал, песме у прози, есеји... Дакле, Стојановић се служио свим песничким облицима који су му погодовали да оствари своју идеју. Увођење појединих форми несумњиво је обогатило српску поезију, јер неке од њих уопште нису коришћене у српском песничком реквизитаријуму. Важно је да се Стојановић није служио старим песничким облицима тек да би вратио употребу давнашње изражајне форме, већ их је прилагођавао и својим потребама и потребама времена, не нарушивши њихове најважније законитости.