- Published on
The Home of Light explores essential themes of hope, memory, love, and the relentless passage of time. It asserts that while the world continues its unyielding march forward, we can lock precious memories within its confines, bridging the crucial gaps between beginnings and endings. The poems command attention by highlighting the transformative forces of light and truth. They depict an urgent desire for refuge in “the land where lilies don’t die,” a realm untainted by despair. In confronting life’s challenges, the verses celebrate the beauty and significance of transient moments while acknowledging their inevitable disappearance. This collection firmly asserts that unexpressed pain does not diminish its potency, nor does speaking the truth fail to heal. The impact of well-chosen words resonates strongly, emphasizing that meaning derives from spoken and unvoiced emotions. The vivid imagery of nature and daily life reinforces the connections that unite individual experiences with the greater human narrative, reminding us that each memory carries the weight of hope and the promise of renewal.
CITIES
The last sequence in the book, titled “Cities,” presents some of the most significant world urban identities, each city encapsulating distinct ideals and cultural significance throughout history. Here are the brief descriptions of some of the cities in the book.
ATHENS: Athens is not merely a city; it is an enduring idea, shaped by countless thoughts and nourished by air, water, sunlight, and life. From earthy stone, it rises—a court of resilience that defies the ravages of time and darkness. This city revels in the light, drawing eternal vitality from it, crafting magnificent temples that withstand emptiness, barbarism, ugliness, and apathy alike, and finding purpose only in beauty. The wings of the Nike of Samothrace soar towards a distant light, a testament to origins predating earthly existence. Thus, Athens sends its brilliance into the void, cultivating earthly gardens of hope.
ROME: Rome stands as one of two eternal cities—the city of God and itself—offering glimpses of the sacred from the Capitol, sending prayers from the Palatine, and birthing new ideas on the Esquiline Hill. Miracles unfold on the Quirinal, where new deities are born on the Viminal Hill, while the Sun halts majestically over the Caelian Hill. The spirit of Rome’s squares journeys toward the Aventine, merging the divine and eternal cities. Rome, the city of all cities, radiates brilliance over land and sea. Its eternal essence transcends time, unphased by the deaths of emperors or the ruins of misguided history. This spirit outlasts empires, shining brightly despite barbarian incursions, which are mere moments in a cycle of rebirth. For the true essence of Rome cannot be destroyed—it is too profound to vanish within a mere century of strife.
CONSTANTINOPLE: Constantinople embodies the duality of alive and dead Byzantium—grand and deceptive. Emerging from fairy tales, it channels the dreams of Byzantium, just as Rome once did. It erects gates on two seas, safeguarding the Eastern and Western empires of a dreamed Europe, a blend of fairy tales and reality. Fed by the richness of the sea air, it preserves the secrets of lost cities, capturing the gaze of European and Turkish horsemen. Home to beauty and pride, this city brims with the seeds of grandeur and decline. Despite their ambitions, Constantine the Great and Justinian could not foresee the city’s fate—timeless and fragile, like the artistry of Hagia Sophia. Constantinople reflects Europe itself—a canvas of boundless opportunities and inherent dangers.
PARIS: As Hemingway aptly called it, Paris shines as the city of light. In Paris, creativity and inspiration flow; it embodies artistic brilliance and the heart of culture, a compelling testament to human expression and enduring beauty.
CITIES
The last sequence in the book, titled “Cities,” presents some of the most significant world urban identities, each city encapsulating distinct ideals and cultural significance throughout history. Here are the brief descriptions of some of the cities in the book.
ATHENS: Athens is not merely a city; it is an enduring idea, shaped by countless thoughts and nourished by air, water, sunlight, and life. From earthy stone, it rises—a court of resilience that defies the ravages of time and darkness. This city revels in the light, drawing eternal vitality from it, crafting magnificent temples that withstand emptiness, barbarism, ugliness, and apathy alike, and finding purpose only in beauty. The wings of the Nike of Samothrace soar towards a distant light, a testament to origins predating earthly existence. Thus, Athens sends its brilliance into the void, cultivating earthly gardens of hope.
ROME: Rome stands as one of two eternal cities—the city of God and itself—offering glimpses of the sacred from the Capitol, sending prayers from the Palatine, and birthing new ideas on the Esquiline Hill. Miracles unfold on the Quirinal, where new deities are born on the Viminal Hill, while the Sun halts majestically over the Caelian Hill. The spirit of Rome’s squares journeys toward the Aventine, merging the divine and eternal cities. Rome, the city of all cities, radiates brilliance over land and sea. Its eternal essence transcends time, unphased by the deaths of emperors or the ruins of misguided history. This spirit outlasts empires, shining brightly despite barbarian incursions, which are mere moments in a cycle of rebirth. For the true essence of Rome cannot be destroyed—it is too profound to vanish within a mere century of strife.
CONSTANTINOPLE: Constantinople embodies the duality of alive and dead Byzantium—grand and deceptive. Emerging from fairy tales, it channels the dreams of Byzantium, just as Rome once did. It erects gates on two seas, safeguarding the Eastern and Western empires of a dreamed Europe, a blend of fairy tales and reality. Fed by the richness of the sea air, it preserves the secrets of lost cities, capturing the gaze of European and Turkish horsemen. Home to beauty and pride, this city brims with the seeds of grandeur and decline. Despite their ambitions, Constantine the Great and Justinian could not foresee the city’s fate—timeless and fragile, like the artistry of Hagia Sophia. Constantinople reflects Europe itself—a canvas of boundless opportunities and inherent dangers.
PARIS: As Hemingway aptly called it, Paris shines as the city of light. In Paris, creativity and inspiration flow; it embodies artistic brilliance and the heart of culture, a compelling testament to human expression and enduring beauty.
- Published on
The World and Humans is a captivating collection of poetic reflections and philosophical insights that delve into the intricate relationship between nature and humanity. This thought-provoking work centers on the essence of being human, exploring profound themes such as thought, language, truth, madness, and the constructs of society. Through a series of reflective pieces, the book invites readers to engage with their own experiences and grapple with existential questions.
Structured into six evocative, poetic sequences—“Meditations,” “Toys and Machines,” “Thought and Touch,” “Traps,” “Paradise in Tales,” and “Time and Value”—each section delivers a unique perspective. The “Meditations” cycle features titles like “The Sun and Sea Stars,” “The Sea and the Sky,” “The Sea and Silence,” “Shores,” “Meditation,” “Stellar Waste,” and “Various Dimensions.” These poems convey a serene, meditative tone, emphasizing the vital relationship between humanity and the natural world and advocating for a balanced way of living.
In striking contrast, the “Traps” cycle presents a biting critique of global injustices through irony and satire. This section challenges readers, particularly those in privileged positions, to confront their responsibilities in addressing these pressing issues. Ultimately, the book constructs a rich tapestry of ideas that compel readers to reflect on the nature of truth, the power of communication, and the inherent paradoxes of human existence. Every section beckons deeper contemplation of how these themes resonate within individual lives and across society, making it an essential read for anyone seeking to understand the complexities of human experience.
Structured into six evocative, poetic sequences—“Meditations,” “Toys and Machines,” “Thought and Touch,” “Traps,” “Paradise in Tales,” and “Time and Value”—each section delivers a unique perspective. The “Meditations” cycle features titles like “The Sun and Sea Stars,” “The Sea and the Sky,” “The Sea and Silence,” “Shores,” “Meditation,” “Stellar Waste,” and “Various Dimensions.” These poems convey a serene, meditative tone, emphasizing the vital relationship between humanity and the natural world and advocating for a balanced way of living.
In striking contrast, the “Traps” cycle presents a biting critique of global injustices through irony and satire. This section challenges readers, particularly those in privileged positions, to confront their responsibilities in addressing these pressing issues. Ultimately, the book constructs a rich tapestry of ideas that compel readers to reflect on the nature of truth, the power of communication, and the inherent paradoxes of human existence. Every section beckons deeper contemplation of how these themes resonate within individual lives and across society, making it an essential read for anyone seeking to understand the complexities of human experience.
- Published on
The World in Nowhereness is a translation of the pentalogy Svet u nigdini, written originally in Serbian. The titles of the individual books of this pentalogy are Ozar, The World and God, The World in Nowhereness, The World and People, The House of Light. The book is in the form of the so-called prosimetrum--a combination of poetry and prose. It contains 19 poetic forms that have never been used in Serbian poetry, four of which have never been used anywhere in the world. (One example: a double sonnet wreath with 29 sonnets appears for the first time in this book, which is unique in the world of poetry from a formal point of view.) The book characterizes epic momentum and various themes, including the Earthly dimension interwoven with extra-terrestrial and otherworldly dimensions embodied by the Cosmos and God. Also, the book contains elements of an epic work, essay, novel, drama, and a dominant line of pure philosophy.
THEY SAID ABOUT THE WORLD IN NOWHERENESS
“When I got my hands on Dejan Stojanović's book The World in Nowhereness, I was amazed and read the book with great pleasure. I did not even believe there was someone today who could write such a long poem, an epic, as if I opened to read the Iliad in our time. I recommend this book to all believers in poetry because faith in poetry is the same as faith in eternity and eternal life.”
— Matija Bećković
“The World in Nowhereness is Dejan Stojanović’s utopian absolute book, a Mallarméan absolute. An absolute story, or an absolute book, according to Borges, is a desert-like book: sandy, grainily unforeseeable, and corpuscularly innumerable. It is simultaneously a vision and a chimera. Isn’t that precisely why we long for an absolute book? The World in Nowhereness by Dejan Stojanović is, in his way, an embodiment of that dream.”
— Srba Ignjatović
“I have always wondered, even about my poetic work, what a total poem is… Can the pentalogy by Dejan Stojanović be called a total poem that every poet of note has dreamed about since Homer? I felt such impulses while reading The World in Nowhereness. This is an absolute poem, of an absolute system of thought that reaches across the totality of our civilizational legacies.”
-- Duško Novaković
“Exactly 17 years ago, in the last year of the 20th century, I came across the work of Dejan Stojanović, and then I wrote a text from which I will extract a few sentences. “Dejan Stojanović, in the last two years, made a real feat; he published six books, except for one, all books of poetry.” This first five-book collection was published in the last year of the 20th century, and here we are now with the five-book collection in the XXI century, nearing the end of the second decade. And then I also wrote the following: “Stojanović is a poet who searches for the perfect poetic form because at the same time he searches for the absolute meaning of human existence.” Whether it was a hunch or not, there is the Pentalogy, and there is that word, that concept – an absolute, an absolute book, an absolute poem that could be sensed even in that first pentalogy, in those poems that he published at that time.”
— Aleksandar Petrov (January 17, 2018)
“(The World in Nowhereness offers) the joy of cognition due to discoveries worthy of the Nobel Prize…”
-- Milan Lukić
“The World in Nowhereness is primarily the result of great literary ambition and faith in literature. It was not only Kiš who said that literature is created by form and that Sartre's quote should be placed at the entrance to the Association of Serbian Writers that “someone does not become a writer to say certain things, but to say them in a certain way.” Dejan Stojanović is one of those who think well about that way and think very sovereignly and broadly. Even in how he approaches the form, we can see the breadth of his education, including the humanities and the natural sciences. However, perhaps more than anything else, he enters into some area of spirituality and, I would even dare say, esoteric. If you read Dejan Stojanović, your life will not be the same – it will be better.”
— Muharem Bazdulj
“It has been quite a while since we had, if at all, a poetic pentalogy in Serbian poetry.”
-- Dušan Stojković
Dejan Stojanović's poetic-philosophical book The World in Nowhereness, both in form and content, is an original and exceptional literary work and can be considered a rare literary event in Serbian poetry and on the world stage.
— Nevena Vitošević
“It is every poet’s dream to write a relevant, unique, comprehensive book in which he will properly present all his thoughts and feelings that have appeared in his long conversations with the world. By the world, I mean everything manifested and abstract in (a) language, what is named, and what can be named. Dejan Stojanović’s extensive pentalogy The World in Nowhereness is an attempt at writing such a book. This pentalogy about the world and light is an ambitious endeavor.”
— Bratislav R. Milanović
“The World in Nowhereness, the pentalogy by Dejan Stojanović, is an unusual endeavor in Serbian literature.”
-- Nikola Marinković
“The World in Nowhereness, a poetic endeavor by Dejan Stojanović, is an exceptional occurrence in Serbian.”
-- Dragan Kolarević
“There are very few such books in Serbian literature.”
— Ivan Cvetanović
“(The publishing of The World in Nowhereness is) a significant date in contemporary Serbian poetry.”
-- Miljurko Vukadinović
“Steadfast and consistent, with his mapping out of circular trajectories in the realms of poetry and philosophy, and always being something more than the sum of all parts, Dejan Stojanović has proved to be a thinker of continuously inventive thought. He belongs to that creative ilk whose body of work affirms the permanence of the long-established unity of the Mystic and the Magus. On the one hand, he is one of those with extensive knowledge and who, according to Bela Hamvash, are Mystics. Yet, he is also one of the Magi, who also possesses knowledge, but one meant to encourage and reflect the urge to peer into the other, lesser-known or completely unexplored side, which light cannot reach at first glance.”
-- David Kecman Dako
Dejan Stojanović, a sincere devotee of both poetry and philosophy, achieved a real poetic feat in 2017 by publishing an extensive five-volume book titled The World in Nowhereness.
— Aleksandar B. Laković
“The author is deeply immersed in his attempt to decode the essence of
the universe, the meaning of the origin, and the persistence of being therein. He seeks balance and the possibility of introducing harmony into seemingly incompatible, disharmonious phenomena and concepts.”
-- Gordana Vlahović
“Dejan Stojanović offers us The World in Nowhereness, his latest book, as a spiritual anthology. This is an ambitious poetic and essayistic project in a predominantly philosophical, dense, and layered pentalogy about humanity as the source and the final destination of all visible and invisible worlds. The manuscript is presented in innovative, avant-garde form. Dejan Stojanović wisely and expertly intertwines poetry and prose, the epic and the lyrical, and the theoretical-critical.”
-- Zorica Arsić Mandarić
“Stojanović’s pronounced contemplativeness is what makes him stand out in the contemporary world of the poetic invention as one of the few being in no quandary about the equality of poetry and philosophy and the necessity of their proper understanding, as well as a deeper decoding of the meaning behind words. For that reason, I see his search in the book The World in Nowhereness as a quest for the meaning of elemental survival in a time that is alienated, brutally real, and preoccupied with everything and nothing.”
-- Vidak Maslovarić
“Stojanović’s poetic, prosaic, and dramatic approach represents, in a unique sense, an array of basic concepts and elements of human existence, its earthly and cosmic destiny. He tackles the subjects of freedom, the Absolute, God, the Devil, chaos, order, truth, the world, etc. The philosophical, the religious, and the poetic make up the basic core in the interpretation and understanding of the ontology of human survival.”
-- Jovo Cvjetković
THEY SAID ABOUT THE WORLD IN NOWHERENESS
“When I got my hands on Dejan Stojanović's book The World in Nowhereness, I was amazed and read the book with great pleasure. I did not even believe there was someone today who could write such a long poem, an epic, as if I opened to read the Iliad in our time. I recommend this book to all believers in poetry because faith in poetry is the same as faith in eternity and eternal life.”
— Matija Bećković
“The World in Nowhereness is Dejan Stojanović’s utopian absolute book, a Mallarméan absolute. An absolute story, or an absolute book, according to Borges, is a desert-like book: sandy, grainily unforeseeable, and corpuscularly innumerable. It is simultaneously a vision and a chimera. Isn’t that precisely why we long for an absolute book? The World in Nowhereness by Dejan Stojanović is, in his way, an embodiment of that dream.”
— Srba Ignjatović
“I have always wondered, even about my poetic work, what a total poem is… Can the pentalogy by Dejan Stojanović be called a total poem that every poet of note has dreamed about since Homer? I felt such impulses while reading The World in Nowhereness. This is an absolute poem, of an absolute system of thought that reaches across the totality of our civilizational legacies.”
-- Duško Novaković
“Exactly 17 years ago, in the last year of the 20th century, I came across the work of Dejan Stojanović, and then I wrote a text from which I will extract a few sentences. “Dejan Stojanović, in the last two years, made a real feat; he published six books, except for one, all books of poetry.” This first five-book collection was published in the last year of the 20th century, and here we are now with the five-book collection in the XXI century, nearing the end of the second decade. And then I also wrote the following: “Stojanović is a poet who searches for the perfect poetic form because at the same time he searches for the absolute meaning of human existence.” Whether it was a hunch or not, there is the Pentalogy, and there is that word, that concept – an absolute, an absolute book, an absolute poem that could be sensed even in that first pentalogy, in those poems that he published at that time.”
— Aleksandar Petrov (January 17, 2018)
“(The World in Nowhereness offers) the joy of cognition due to discoveries worthy of the Nobel Prize…”
-- Milan Lukić
“The World in Nowhereness is primarily the result of great literary ambition and faith in literature. It was not only Kiš who said that literature is created by form and that Sartre's quote should be placed at the entrance to the Association of Serbian Writers that “someone does not become a writer to say certain things, but to say them in a certain way.” Dejan Stojanović is one of those who think well about that way and think very sovereignly and broadly. Even in how he approaches the form, we can see the breadth of his education, including the humanities and the natural sciences. However, perhaps more than anything else, he enters into some area of spirituality and, I would even dare say, esoteric. If you read Dejan Stojanović, your life will not be the same – it will be better.”
— Muharem Bazdulj
“It has been quite a while since we had, if at all, a poetic pentalogy in Serbian poetry.”
-- Dušan Stojković
Dejan Stojanović's poetic-philosophical book The World in Nowhereness, both in form and content, is an original and exceptional literary work and can be considered a rare literary event in Serbian poetry and on the world stage.
— Nevena Vitošević
“It is every poet’s dream to write a relevant, unique, comprehensive book in which he will properly present all his thoughts and feelings that have appeared in his long conversations with the world. By the world, I mean everything manifested and abstract in (a) language, what is named, and what can be named. Dejan Stojanović’s extensive pentalogy The World in Nowhereness is an attempt at writing such a book. This pentalogy about the world and light is an ambitious endeavor.”
— Bratislav R. Milanović
“The World in Nowhereness, the pentalogy by Dejan Stojanović, is an unusual endeavor in Serbian literature.”
-- Nikola Marinković
“The World in Nowhereness, a poetic endeavor by Dejan Stojanović, is an exceptional occurrence in Serbian.”
-- Dragan Kolarević
“There are very few such books in Serbian literature.”
— Ivan Cvetanović
“(The publishing of The World in Nowhereness is) a significant date in contemporary Serbian poetry.”
-- Miljurko Vukadinović
“Steadfast and consistent, with his mapping out of circular trajectories in the realms of poetry and philosophy, and always being something more than the sum of all parts, Dejan Stojanović has proved to be a thinker of continuously inventive thought. He belongs to that creative ilk whose body of work affirms the permanence of the long-established unity of the Mystic and the Magus. On the one hand, he is one of those with extensive knowledge and who, according to Bela Hamvash, are Mystics. Yet, he is also one of the Magi, who also possesses knowledge, but one meant to encourage and reflect the urge to peer into the other, lesser-known or completely unexplored side, which light cannot reach at first glance.”
-- David Kecman Dako
Dejan Stojanović, a sincere devotee of both poetry and philosophy, achieved a real poetic feat in 2017 by publishing an extensive five-volume book titled The World in Nowhereness.
— Aleksandar B. Laković
“The author is deeply immersed in his attempt to decode the essence of
the universe, the meaning of the origin, and the persistence of being therein. He seeks balance and the possibility of introducing harmony into seemingly incompatible, disharmonious phenomena and concepts.”
-- Gordana Vlahović
“Dejan Stojanović offers us The World in Nowhereness, his latest book, as a spiritual anthology. This is an ambitious poetic and essayistic project in a predominantly philosophical, dense, and layered pentalogy about humanity as the source and the final destination of all visible and invisible worlds. The manuscript is presented in innovative, avant-garde form. Dejan Stojanović wisely and expertly intertwines poetry and prose, the epic and the lyrical, and the theoretical-critical.”
-- Zorica Arsić Mandarić
“Stojanović’s pronounced contemplativeness is what makes him stand out in the contemporary world of the poetic invention as one of the few being in no quandary about the equality of poetry and philosophy and the necessity of their proper understanding, as well as a deeper decoding of the meaning behind words. For that reason, I see his search in the book The World in Nowhereness as a quest for the meaning of elemental survival in a time that is alienated, brutally real, and preoccupied with everything and nothing.”
-- Vidak Maslovarić
“Stojanović’s poetic, prosaic, and dramatic approach represents, in a unique sense, an array of basic concepts and elements of human existence, its earthly and cosmic destiny. He tackles the subjects of freedom, the Absolute, God, the Devil, chaos, order, truth, the world, etc. The philosophical, the religious, and the poetic make up the basic core in the interpretation and understanding of the ontology of human survival.”
-- Jovo Cvjetković
- Published on
Ozar is the first book in the pentalogy, The World in Nowhereness. The book's first part, titled OZAR, is the voyage toward God, but the voyage starts with the journey inward through the mystical traveler himself. After the mystical traveler encounters Homer and speaks to him, Homer advises him to continue his voyage in the direction of Shakespeare. Thus, the book's second part, Shakespeare in Cosmos, continues this voyage. The travelers in a cosmic ship land on Planet Zena, where children of 10 years are more intelligent than the most outstanding geniuses on Earth. Eventually, they meet the Chief of Children, also called Ozar. At one point, Ozar shows them a little box containing all the secrets of the Cosmos they resolved.
- Published on
Upon reading Dejan Stojanović’s philosophical book Absolute, two imposing assertions resonate the most: “Reality is an illusion” and “God is the Universal mind of the Absolute.” In his outstanding book, Stojanović offers a masterful examination of these ideas and concepts from different perspectives. Stojanović’s book, in its scope and complexity, is the pinnacle of achievement in the field of philosophy; it is an overview of historical and philosophical standpoints dating back from ancient philosophers such as Plato and Aristotle to the modern metaphysical thoughts and inquiries, as with Bertrand Russell and Stephen Hawking. Unique in many ways, this book represents an extraordinary approach to philosophical analysis resulting in discoveries that we can consider a scientific and philosophical breakthrough and paradigm shift. The book treats the "physical" and the metaphysical with almost the same plasticity and confidence and discloses hidden, fine underlining of Reality.
--Branko Mikasinovich
ABSOLUTE is the book that answers questions about the nature of Reality, the Universe, God, and the most fundamental questions of contemporary science and philosophy such as the questions of the origin of the universe, the Big Bang, what was before the Big Bang, what is matter, quantum entanglement, double slit experiment, quantum physics, theory of relativity, space, time, Being, Nonbeing, Nothingness, the curvature of space, faith, atheism, freedom and so much more.
Instead of just emphasizing the concept of consciousness and adhering to it without offering a factual basis for that, this book shows in a plastic and almost scientific way that, sooner or later, it can be proven that matter is an illusion and is a program of a Universal Mind. Our whole idea about reality is, in a way, wrong. The system of primary and secondary qualities, as described by John Lock, on which our view of reality is based, is turned upside down in the book. The new, more profound, complete, and integral system is invented.
Although the World is an illusion, it is not less real than if it were not an illusion. This book will be interesting to readers because it shows, among other things, that the problem of God is not so much the problem of faith but the problem of the proper „definition“ of God or the lack of it. Our idea about God is mostly based on the God from the religious books, and that is the stolen God. As described in the book, one of the targets of this book is a “stolen” God, and the book tries to offer a new perspective on God.
This book is a profound exploration of philosophical concepts such as primary and secondary qualities, the nature of reality, the Universal Mind, and the relationship between the Primordial Being and creation. It bridges the theory of relativity and quantum physics, reconciling science, philosophy, and our worldview in one unified theory – The Theory of the Absolute. It delves deeply into the conditioning of perception and the programming of matter, providing a comprehensive understanding of these complex philosophical concepts. In short, the Universe is a program of the Universal Mind. It also discusses the programming of matter and the role of senses in shaping perception and empowering the world through relationships. Reality is an illusion. Matter is the result of this programming and is not matter per se.
The book offers a comprehensive overview of historical and philosophical perspectives, tracing the evolution of thought from ancient philosophers such as Thales, Anaximander, Anaximenes, Heraclitus, Anaxagoras, Plato, Aristotle, Plotinus, and St. Augustine. It explores the different ultimate principles proposed by these ancient thinkers. The book also presents contemporary perspectives—modern interpretations of a Universal unifying force or Absolute—considering the Universal Mind, the ultimate force or creator of the material world. It also highlights the diversity of perspectives on God across different philosophical and religious traditions, showcasing the ongoing philosophical inquiry into the nature of God.
The book is not afraid to challenge and clarify the idea of God. It shows the importance of precise definitions in philosophical inquiry, clarifying the philosophical, logical, and linguistic frame for investigating the idea of God and distinguishing between the idea of God and God itself. It also challenges the idea of God in religious contexts full of logical fallacies and misuse of language. The book also shows different perspectives on God and varied interpretations of God based on religious and philosophical traditions, different conceptions of God in Judeo-Christian, theistic traditions, and beyond, exploring the concept of an undetectable higher Force governing the Universe.
The book discusses the interconnectedness of philosophy, science, and religion, emphasizing knowledge's universal nature and human understanding's limitations. It delves into the concept of God, the evolution of human thought, and the ever-changing nature of scientific concepts and laws. The book also explores the idea that human comprehension is limited when understanding the absolute. It raises thought-provoking questions about the nature of concepts and the evolution of the world.
The book compares the idea of God and hypothetical concepts like Russell's teapot and Carl Sagan's dragon in the garage. It emphasizes that while the teapot and dragon analogies are humorous and absurd, they cannot be used to refute the idea of God. The book also touches on the limitations of human knowledge and understanding, highlighting that our ignorance about the universe does not necessarily negate the existence of phenomena beyond our current comprehension. Additionally, it suggests exploring alternative interpretations of God, questioning why the Creator cannot be considered as One with the creation.
The book provides a detailed reflection on Stephen Hawking's "no-boundary proposal" and its implications regarding the concept of time and the existence of an Eternal Being. The book argues that the proposal is a way to limit the world and scientific understanding to a point where time stops without providing concrete proof. The book also treats the limitations of scientific knowledge and the potential for unjustifiable scientific conceit in claiming to have solved the enigma of existence. Additionally, the book highlights the concept of an Eternal Being, a Universal mind, existing outside the boundaries of time and its creative power as the ultimate force.
--Branko Mikasinovich
ABSOLUTE is the book that answers questions about the nature of Reality, the Universe, God, and the most fundamental questions of contemporary science and philosophy such as the questions of the origin of the universe, the Big Bang, what was before the Big Bang, what is matter, quantum entanglement, double slit experiment, quantum physics, theory of relativity, space, time, Being, Nonbeing, Nothingness, the curvature of space, faith, atheism, freedom and so much more.
Instead of just emphasizing the concept of consciousness and adhering to it without offering a factual basis for that, this book shows in a plastic and almost scientific way that, sooner or later, it can be proven that matter is an illusion and is a program of a Universal Mind. Our whole idea about reality is, in a way, wrong. The system of primary and secondary qualities, as described by John Lock, on which our view of reality is based, is turned upside down in the book. The new, more profound, complete, and integral system is invented.
Although the World is an illusion, it is not less real than if it were not an illusion. This book will be interesting to readers because it shows, among other things, that the problem of God is not so much the problem of faith but the problem of the proper „definition“ of God or the lack of it. Our idea about God is mostly based on the God from the religious books, and that is the stolen God. As described in the book, one of the targets of this book is a “stolen” God, and the book tries to offer a new perspective on God.
This book is a profound exploration of philosophical concepts such as primary and secondary qualities, the nature of reality, the Universal Mind, and the relationship between the Primordial Being and creation. It bridges the theory of relativity and quantum physics, reconciling science, philosophy, and our worldview in one unified theory – The Theory of the Absolute. It delves deeply into the conditioning of perception and the programming of matter, providing a comprehensive understanding of these complex philosophical concepts. In short, the Universe is a program of the Universal Mind. It also discusses the programming of matter and the role of senses in shaping perception and empowering the world through relationships. Reality is an illusion. Matter is the result of this programming and is not matter per se.
The book offers a comprehensive overview of historical and philosophical perspectives, tracing the evolution of thought from ancient philosophers such as Thales, Anaximander, Anaximenes, Heraclitus, Anaxagoras, Plato, Aristotle, Plotinus, and St. Augustine. It explores the different ultimate principles proposed by these ancient thinkers. The book also presents contemporary perspectives—modern interpretations of a Universal unifying force or Absolute—considering the Universal Mind, the ultimate force or creator of the material world. It also highlights the diversity of perspectives on God across different philosophical and religious traditions, showcasing the ongoing philosophical inquiry into the nature of God.
The book is not afraid to challenge and clarify the idea of God. It shows the importance of precise definitions in philosophical inquiry, clarifying the philosophical, logical, and linguistic frame for investigating the idea of God and distinguishing between the idea of God and God itself. It also challenges the idea of God in religious contexts full of logical fallacies and misuse of language. The book also shows different perspectives on God and varied interpretations of God based on religious and philosophical traditions, different conceptions of God in Judeo-Christian, theistic traditions, and beyond, exploring the concept of an undetectable higher Force governing the Universe.
The book discusses the interconnectedness of philosophy, science, and religion, emphasizing knowledge's universal nature and human understanding's limitations. It delves into the concept of God, the evolution of human thought, and the ever-changing nature of scientific concepts and laws. The book also explores the idea that human comprehension is limited when understanding the absolute. It raises thought-provoking questions about the nature of concepts and the evolution of the world.
The book compares the idea of God and hypothetical concepts like Russell's teapot and Carl Sagan's dragon in the garage. It emphasizes that while the teapot and dragon analogies are humorous and absurd, they cannot be used to refute the idea of God. The book also touches on the limitations of human knowledge and understanding, highlighting that our ignorance about the universe does not necessarily negate the existence of phenomena beyond our current comprehension. Additionally, it suggests exploring alternative interpretations of God, questioning why the Creator cannot be considered as One with the creation.
The book provides a detailed reflection on Stephen Hawking's "no-boundary proposal" and its implications regarding the concept of time and the existence of an Eternal Being. The book argues that the proposal is a way to limit the world and scientific understanding to a point where time stops without providing concrete proof. The book also treats the limitations of scientific knowledge and the potential for unjustifiable scientific conceit in claiming to have solved the enigma of existence. Additionally, the book highlights the concept of an Eternal Being, a Universal mind, existing outside the boundaries of time and its creative power as the ultimate force.
- Published on
Shakespeare in Cosmos is the second part of Ozar, the first book in the pentalogy The World in Nowhereness. Shakespeare serves as the guiding light for the mystical traveler embarking on a journey to the enigmatic planet Zena, where they will encounter children possessing intelligence levels surpassing Earth's geniuses. The ruler of this extraordinary realm is a 10-year-old prodigy named Ozar, bearing the same name as the supreme God. Ozar holds countless mysteries of the Universe, safeguarded within a small, enigmatic box. The allure of this extraordinary encounter beckons, promising to unravel the secrets of the Cosmos and stargazing with Shakespeare in a mystical intergalactic theatre, unveiling the mysteries of the Universe through the Elizabethan wisdom of the Earthly playwright with a universal cosmic outlook. Shakespeare's timeless wisdom is a beacon for future cosmic travelers.
- Published on
Сликар Љуба Поповић, рођен је у Тузли 1934. а умро у Београду 2016. Основну школу и Гимназију завршио је у Ваљеву. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду 1959. Од 1963. живео је у Паризу. Један је од оснивача Медијале. Био је члан САНУ.
Љубу Поповића интервјуисао сам у његовом пространом париском атељеу, у непосредној близини булевара Сен Мишел.
СТОЈАНОВИЋ: Почели сте у Београду, наставили у Паризу. Да ли је Ваш мотив био у тражењу погоднијег амбијента за сликарски живот и инспирацију, или у нечем другом?
ПОПОВИЋ: Мој одлазак у Париз био је као скок са стене у морске дубине. Нешто ме је вукло, требало је ризиковати, отићи у авантуру. Можда је политичка тескоба играла неку улогу, али не велику. Комунизам је угрожавао дух, али физички нисмо имали проблема, јер је сликарство визуелни чин. Ја нисам излагао у Југославији, тако да слике које су тавориле у куполи на тавану Карађорђеве и Загребачке, нису никога узнемиравале.
СТОЈАНОВИЋ: Где је стварни уметников завичај?
ПОПОВИЋ: Уметников завичај је као и завичај свих других људи. Можда је цела прича у томе, како се човек осећа у односу на себе и околину. Мени, друштво слика, музеја и галерија помажу – осећам се у фамилији. Ипак, то не искључује да кад се нађем на Медведнику или Повлену, имам то чудно струјање телом, што значи неку вишу везу са завичајем.
СТОЈАНОВИЋ: Од својих почетака носите особену и препознатљиву енергију која зрачи са Ваших слика. Сликар – платно, о каквом се односу ради?
ПОПОВИЋ: Постоји нешто што остаје на платнима после смрти. То је количина наше животне енергије, то што уносимо и износимо из себе. Ако тога има, тада ће се испунити моје жеље, да једнога дана они који се нађу испред тих слика схвате моје дисање, постојање, дах, моје планетарно присуство. Циљ ми је да вам пренесем моје језе, мој пакао, моје кратко присуство на планети. То је прави однос сликар – платно.
СТОЈАНОВИЋ: Колико је дело у стању да изрази уметников свемир и његов доживљај опште судбине?
ПОПОВИЋ: Питање је какво је дело. Мислим да је слика као и жив организам ћелије. На тој бази је је читава моја филозофија прављења слике. Микро део је раван том великом пулсирању космоса. Свака ћелија слике – сваки потез је део великог еха. Настајање слике за мене мора се одвојити у великој тишини и концентрацији. Треба слушати на један специфичан начин, своје сопствено било. На платно се преноси све: љубав, бол, трагичност нашег постојања, делови забетониране подсвести, кич, сузе; измишљени предмети, пејзажи, пукотине, понори… Слика је наша свеукупност, она је отисак једног непоновљивог живљења.
СТОЈАНОВИЋ: Како дефинишете нагон за стварањем и магију стваралачког чина?
ПОПОВИЋ: Нагон за стварањем јесте страх од смрти. Нагон се јавља у тренутку кад схватите да сте добили комад живљења на планети, и никад више. Тада се јавља паника. Отвараш очи, видиш дан, светлост; то је твој дан, осећаш да живиш минуте, сате, хвата те страва од живота и постојања. Шта чинити? Шта сам ја овако састављен? Пред белим платном почињу да се гомилају питања. У вечерњим часовима, када је прохујао дан, хиљаде питања почињу да те опседају. Тада осветљавам слике из угла и контролишем себе. Оне су та тиха прича о постојању. Оне имају свој ритам дисања, и питање је сада да ли оне имају везу са мојим постојањем. Тада их коригујем, исправљам. Слике су тај живот, који ћемо изгубити. На тој усамљеној планети названој Земља, гробници читавог човечанства, остају трагови – храмови, пирамиде, слике… То су једини елементи који остају као наши трагови, до коначног уништења, апокалипсе.
СТОЈАНОВИЋ: У ком моменту у процесу стварања, вештина прераста у дубља значења и праву уметност?
ПОПОВИЋ: Вештина и занат се уче – ако се има мало талента, вештина се продубљује. Ипак, то није довољно за прави стваралачки чин. Потребно је да унутрашња тензија утиче на чин стварања, а не обрнуто. Сликар, да не би муцао, мора запети да научи занат, иначе остаје читавог живота неко ко се упиње а не може да каже.
СТОЈАНОВИЋ: Да ли је срж креативног нагона и сила која покреће ствараоца, трагање за оним вишим принципом, у којем уметник, макар на трен, бива једнак с Богом?
ПОПОВИЋ: Тешко питање. На њега су покушали да одговоре велики мислиоци, пишући романе, есеје, студије. Немојте од мене тражити да препотентно, у неколико речи, одговорим на овакво питање. Скупите све моје слике једног дана, и тражите да ли сам успео да одговорим на то питање.
СТОЈАНОВИЋ: Дар, инспирација, техника, мисаоност – незаобилазне су категорије и појмови кад се говори о стварању. Чини се, ипак, да је тешко образложити истину првог импулса и стваралачког транса – као да се ради о чуду?
ПОПОВИЋ: Стваралачки транс постоји, али он је редак и наилази у току дана, док се ради. То је моменат, чини ми се, кад немаш појма где си и како време пролази. Тада „нешто цури“, о чему не знаш много. Излазе необичне ствари. Рационално је мртво, а скривени, неконтролисани делови човека, можда су најдрагоценији документи наше унутрине, за будућност човечанства.
СТОЈАНОВИЋ: Постоји ли чиста уметност, чисто сликарство?
ПОПОВИЋ: Сликарство је визуелно и намењено очима. Као музика која је упућена чулу слуха. Чисто сликарство је оно које звук боје преноси на очи, и чини да имамо једну сензацију, коју искључиво даје слика.
Питање је колико је човек у стању да прима, колико је способан да преко очију комуницира. Има пуно људи који виде, али ништа се то на њих не одражава. Да би примили нешто од човека који има визуелну културу, морамо имати минимум пријемника.
СТОЈАНОВИЋ: Ренесанса, српско средњовековно фреско сликарство, говоре много о светом ореолу уметности. Модерно доба као да је желело да наруши класични идеал и равнотежу…
ПОПОВИЋ: Свако време, сваки период историје Земље је у исто време рефлекс према ствараоцу. Није се могло некад сликати као данас нити се може сликати данас као што се то некад чинило. Ово је стравично време које разара дух, чини људе нервозним, ствара од њих роботе који се крећу у лименкама названим аутомобилима. Духовни живот је на нули, чак и кад се буди, суочен је са тешкоћама. Сликарство је живот, одраз људског бића, а „модерна“ је наша свакодневица.
СТОЈАНОВИЋ: До које мере се може говорити о уметниковој истини, неодвојивој од народа и простора из ког потиче, односно, до које мере универзално у његовом делу потиче из завичајног?
ПОПОВИЋ: Компликовано питање. У овој фази у којој смо ми данас, такво питање се намеће, оно је неизбежно. Одговорио бих вам једним примером. Када сам 1974. године био у Њујорку, проводио сам дане са покојним Милетом Андрејевићем, сликаром. Гледао сам његове малене формате, у још маленијем атељеу. Милета је сликао сцене из Централ парка. Његови мотиви, свирачи, девојчице са лоптом, шетачи, рефлекси у води, дрвеће – неки стилизовани реализам, никакве везе са домовином… Одједном, гледајући те сензибилне слике, меке у нијансама, танких слојева, оне ме вратише међу наше средњовековне фреске, и читава наша манастирска традиција и сензибилитет се сручише на мене.
Тамо, преко тог великог океана, далеко од свих, Милета је таворио, сликао оно испред себе куда се шетао сваки дан, али из неких подземних извора, неслућених и неиспитаних, избијала је култура, корени на којима се учио – нешто што чак ни у том моћном, џиновском граду није могло да се избрише.
СТОЈАНОВИЋ: Како као уметник доживљавате друштво и његове промене. Колико је важно да се у преломним моментима за један народ чује глас носилаца креативне енергије?
ПОПОВИЋ: Ја не могу о тој теми говорити, сем у своје име. Признајем да код мене постоји нека глувоћа на свакодневне догађаје – политику, друштво и његове промене. Оно што поседујем јесте осећање, инстинкт, суд који није политички суд, који носи хуманизам и жељу да не будем искључиви навијач. У процесу који се дешава на слици и око слике, тешко се ангажовати на плану народ-политика. Гласови уметника, због једног деликатног посла којим се баве, морају бити гласови савести, човечног.
СТОЈАНОВИЋ: Савременик сте времена у коме је лудило идеологије било рецепт за живот, у којем је банална чињеница да неко носи браду, могла бити опасна.
ПОПОВИЋ: Ја сам у годинама ослобођења и доласка комуниста на власт имао већ алергију на ту врсту система. Истина, она није била у почетку политичка. Ми деца, живели смо за време окупације у Ваљеву, на фудбалском стадиону. Немци, нас клинце, нису дирали. Можда се живело чак исувише дивље.
Долазак комуниста учинио је да су хтели да нас доведу у ред – пионирске организације, мараме, политичка предавања, радне акције. Стизао је досадни марксизам. Све то је било атак на мој начин живота на улици. Забрана стрипова, романа авантуре, па се комунизам као такав учинио крајње стерилан, мени у тим годинама. Наравно, доцније, алергија се повећава – долазак у Београд, глад и студентске мензе појачавају отпоре. Студенти не воле никакву власт. Било је то време трагања за духовним, а комунизам то није пружао, већ напротив, сви ти њихови притисци су јачали вољу за сопственом надградњом, одвајање од тог друштва по сваку цену, а ношење браде у оно време било је нека врста визуелне одвојености од свакодневних лица. Данас је незамисливо да неко поставља питање ношења браде.
СТОЈАНОВИЋ: Неке истине и историјске фигуре опет избијају на површину. Шта значи ситуација у којој мртви бране живе?
ПОПОВИЋ: Наша историја је пуна трагичних личности, које су оставиле трагове и легенде у нашем народу.
Комунисти су чак затрли гроб генерала Михаиловића, али су заборавили да је наш народ одувек имао нешто моћно, дубинско, и да када време мало поодмакне, извлачи те трагичне личности на светлост историје. Слабост је одувек била према убијенима у неравноправној борби од давнина. Нама су победници једноставно забранили да сазнамо праве странице историје, показујући нам често „документа“, фабриковане фотосе. Требало је да видим у Паризу и да се освестим, велику изложбу у Музеју модерне уметности, монтираних фотоса кроз историју, које су правили руски комунисти, где сам видео и наше, како им се помно придружују. Такве фотосе је страва гледати. На једном Лењин у друштву Троцког, држи говор. Исто тако, Троцки је нестао, на његовом месту је део паноа. Дубчек нестаје са једне групне фотографије, али на „документу“ који је фабрикован, брисач је заборавио Дубчекове ципеле. Тито са својим компањонима на Вису – иста фотографија, уместо Ђиласа комад стене високог оточја. Шта ли су, питам се, још урадили правећи фотосе као доказе четничког дружења са Немцима?
СТОЈАНОВИЋ: Са дистанце, из Париза, вероватно објективније видите наш друштвени кошмар. Шта је, по Вама, значила и значи Југославија?
ПОПОВИЋ: Југославија је романтични сан наших дедова и прадедова; географски, она је уцртана као најлепша земља на свету. Она има све, од река и планина Србије, до Јадранског мора, црногорског крша, војвођанске равнице, лепоте Загреба, високих белих врхова Словеније, или необичног Охридског језера. Наши стари били су романтичари, волели су природу, и желели свуда где стигну у тим оквирима да кажу – „наша земља“. За ту романтику дао је свој живот и краљ Александар, убијен на дан мог рођења 1934. године. Постепено, од тога дана почиње деградација Југославије. Она се повећава са опадањем културе, повећава са недостатком памети и свести, тако да наша пропаст долази од нас самих. Године рата и окупације то потврђују. Међутим, то искуство рата нам ништа није помогло. Ми настављамо упорно стопама неслоге и раздора, мржње и примитивних страсти. Наш примитивизам је толико јак, да је победила мржња, и ја сам песимиста у односу на будућност Југославије. Мислим да се поезија, љубав, слога, поштовање ближњих, не могу одједном улити у мозгове људи, као што се помоћу левка сипа течност у флаше, јер наш раздор је кован годинама у једном недемократском систему, лишеном културе.
Љубу Поповића интервјуисао сам у његовом пространом париском атељеу, у непосредној близини булевара Сен Мишел.
СТОЈАНОВИЋ: Почели сте у Београду, наставили у Паризу. Да ли је Ваш мотив био у тражењу погоднијег амбијента за сликарски живот и инспирацију, или у нечем другом?
ПОПОВИЋ: Мој одлазак у Париз био је као скок са стене у морске дубине. Нешто ме је вукло, требало је ризиковати, отићи у авантуру. Можда је политичка тескоба играла неку улогу, али не велику. Комунизам је угрожавао дух, али физички нисмо имали проблема, јер је сликарство визуелни чин. Ја нисам излагао у Југославији, тако да слике које су тавориле у куполи на тавану Карађорђеве и Загребачке, нису никога узнемиравале.
СТОЈАНОВИЋ: Где је стварни уметников завичај?
ПОПОВИЋ: Уметников завичај је као и завичај свих других људи. Можда је цела прича у томе, како се човек осећа у односу на себе и околину. Мени, друштво слика, музеја и галерија помажу – осећам се у фамилији. Ипак, то не искључује да кад се нађем на Медведнику или Повлену, имам то чудно струјање телом, што значи неку вишу везу са завичајем.
СТОЈАНОВИЋ: Од својих почетака носите особену и препознатљиву енергију која зрачи са Ваших слика. Сликар – платно, о каквом се односу ради?
ПОПОВИЋ: Постоји нешто што остаје на платнима после смрти. То је количина наше животне енергије, то што уносимо и износимо из себе. Ако тога има, тада ће се испунити моје жеље, да једнога дана они који се нађу испред тих слика схвате моје дисање, постојање, дах, моје планетарно присуство. Циљ ми је да вам пренесем моје језе, мој пакао, моје кратко присуство на планети. То је прави однос сликар – платно.
СТОЈАНОВИЋ: Колико је дело у стању да изрази уметников свемир и његов доживљај опште судбине?
ПОПОВИЋ: Питање је какво је дело. Мислим да је слика као и жив организам ћелије. На тој бази је је читава моја филозофија прављења слике. Микро део је раван том великом пулсирању космоса. Свака ћелија слике – сваки потез је део великог еха. Настајање слике за мене мора се одвојити у великој тишини и концентрацији. Треба слушати на један специфичан начин, своје сопствено било. На платно се преноси све: љубав, бол, трагичност нашег постојања, делови забетониране подсвести, кич, сузе; измишљени предмети, пејзажи, пукотине, понори… Слика је наша свеукупност, она је отисак једног непоновљивог живљења.
СТОЈАНОВИЋ: Како дефинишете нагон за стварањем и магију стваралачког чина?
ПОПОВИЋ: Нагон за стварањем јесте страх од смрти. Нагон се јавља у тренутку кад схватите да сте добили комад живљења на планети, и никад више. Тада се јавља паника. Отвараш очи, видиш дан, светлост; то је твој дан, осећаш да живиш минуте, сате, хвата те страва од живота и постојања. Шта чинити? Шта сам ја овако састављен? Пред белим платном почињу да се гомилају питања. У вечерњим часовима, када је прохујао дан, хиљаде питања почињу да те опседају. Тада осветљавам слике из угла и контролишем себе. Оне су та тиха прича о постојању. Оне имају свој ритам дисања, и питање је сада да ли оне имају везу са мојим постојањем. Тада их коригујем, исправљам. Слике су тај живот, који ћемо изгубити. На тој усамљеној планети названој Земља, гробници читавог човечанства, остају трагови – храмови, пирамиде, слике… То су једини елементи који остају као наши трагови, до коначног уништења, апокалипсе.
СТОЈАНОВИЋ: У ком моменту у процесу стварања, вештина прераста у дубља значења и праву уметност?
ПОПОВИЋ: Вештина и занат се уче – ако се има мало талента, вештина се продубљује. Ипак, то није довољно за прави стваралачки чин. Потребно је да унутрашња тензија утиче на чин стварања, а не обрнуто. Сликар, да не би муцао, мора запети да научи занат, иначе остаје читавог живота неко ко се упиње а не може да каже.
СТОЈАНОВИЋ: Да ли је срж креативног нагона и сила која покреће ствараоца, трагање за оним вишим принципом, у којем уметник, макар на трен, бива једнак с Богом?
ПОПОВИЋ: Тешко питање. На њега су покушали да одговоре велики мислиоци, пишући романе, есеје, студије. Немојте од мене тражити да препотентно, у неколико речи, одговорим на овакво питање. Скупите све моје слике једног дана, и тражите да ли сам успео да одговорим на то питање.
СТОЈАНОВИЋ: Дар, инспирација, техника, мисаоност – незаобилазне су категорије и појмови кад се говори о стварању. Чини се, ипак, да је тешко образложити истину првог импулса и стваралачког транса – као да се ради о чуду?
ПОПОВИЋ: Стваралачки транс постоји, али он је редак и наилази у току дана, док се ради. То је моменат, чини ми се, кад немаш појма где си и како време пролази. Тада „нешто цури“, о чему не знаш много. Излазе необичне ствари. Рационално је мртво, а скривени, неконтролисани делови човека, можда су најдрагоценији документи наше унутрине, за будућност човечанства.
СТОЈАНОВИЋ: Постоји ли чиста уметност, чисто сликарство?
ПОПОВИЋ: Сликарство је визуелно и намењено очима. Као музика која је упућена чулу слуха. Чисто сликарство је оно које звук боје преноси на очи, и чини да имамо једну сензацију, коју искључиво даје слика.
Питање је колико је човек у стању да прима, колико је способан да преко очију комуницира. Има пуно људи који виде, али ништа се то на њих не одражава. Да би примили нешто од човека који има визуелну културу, морамо имати минимум пријемника.
СТОЈАНОВИЋ: Ренесанса, српско средњовековно фреско сликарство, говоре много о светом ореолу уметности. Модерно доба као да је желело да наруши класични идеал и равнотежу…
ПОПОВИЋ: Свако време, сваки период историје Земље је у исто време рефлекс према ствараоцу. Није се могло некад сликати као данас нити се може сликати данас као што се то некад чинило. Ово је стравично време које разара дух, чини људе нервозним, ствара од њих роботе који се крећу у лименкама названим аутомобилима. Духовни живот је на нули, чак и кад се буди, суочен је са тешкоћама. Сликарство је живот, одраз људског бића, а „модерна“ је наша свакодневица.
СТОЈАНОВИЋ: До које мере се може говорити о уметниковој истини, неодвојивој од народа и простора из ког потиче, односно, до које мере универзално у његовом делу потиче из завичајног?
ПОПОВИЋ: Компликовано питање. У овој фази у којој смо ми данас, такво питање се намеће, оно је неизбежно. Одговорио бих вам једним примером. Када сам 1974. године био у Њујорку, проводио сам дане са покојним Милетом Андрејевићем, сликаром. Гледао сам његове малене формате, у још маленијем атељеу. Милета је сликао сцене из Централ парка. Његови мотиви, свирачи, девојчице са лоптом, шетачи, рефлекси у води, дрвеће – неки стилизовани реализам, никакве везе са домовином… Одједном, гледајући те сензибилне слике, меке у нијансама, танких слојева, оне ме вратише међу наше средњовековне фреске, и читава наша манастирска традиција и сензибилитет се сручише на мене.
Тамо, преко тог великог океана, далеко од свих, Милета је таворио, сликао оно испред себе куда се шетао сваки дан, али из неких подземних извора, неслућених и неиспитаних, избијала је култура, корени на којима се учио – нешто што чак ни у том моћном, џиновском граду није могло да се избрише.
СТОЈАНОВИЋ: Како као уметник доживљавате друштво и његове промене. Колико је важно да се у преломним моментима за један народ чује глас носилаца креативне енергије?
ПОПОВИЋ: Ја не могу о тој теми говорити, сем у своје име. Признајем да код мене постоји нека глувоћа на свакодневне догађаје – политику, друштво и његове промене. Оно што поседујем јесте осећање, инстинкт, суд који није политички суд, који носи хуманизам и жељу да не будем искључиви навијач. У процесу који се дешава на слици и око слике, тешко се ангажовати на плану народ-политика. Гласови уметника, због једног деликатног посла којим се баве, морају бити гласови савести, човечног.
СТОЈАНОВИЋ: Савременик сте времена у коме је лудило идеологије било рецепт за живот, у којем је банална чињеница да неко носи браду, могла бити опасна.
ПОПОВИЋ: Ја сам у годинама ослобођења и доласка комуниста на власт имао већ алергију на ту врсту система. Истина, она није била у почетку политичка. Ми деца, живели смо за време окупације у Ваљеву, на фудбалском стадиону. Немци, нас клинце, нису дирали. Можда се живело чак исувише дивље.
Долазак комуниста учинио је да су хтели да нас доведу у ред – пионирске организације, мараме, политичка предавања, радне акције. Стизао је досадни марксизам. Све то је било атак на мој начин живота на улици. Забрана стрипова, романа авантуре, па се комунизам као такав учинио крајње стерилан, мени у тим годинама. Наравно, доцније, алергија се повећава – долазак у Београд, глад и студентске мензе појачавају отпоре. Студенти не воле никакву власт. Било је то време трагања за духовним, а комунизам то није пружао, већ напротив, сви ти њихови притисци су јачали вољу за сопственом надградњом, одвајање од тог друштва по сваку цену, а ношење браде у оно време било је нека врста визуелне одвојености од свакодневних лица. Данас је незамисливо да неко поставља питање ношења браде.
СТОЈАНОВИЋ: Неке истине и историјске фигуре опет избијају на површину. Шта значи ситуација у којој мртви бране живе?
ПОПОВИЋ: Наша историја је пуна трагичних личности, које су оставиле трагове и легенде у нашем народу.
Комунисти су чак затрли гроб генерала Михаиловића, али су заборавили да је наш народ одувек имао нешто моћно, дубинско, и да када време мало поодмакне, извлачи те трагичне личности на светлост историје. Слабост је одувек била према убијенима у неравноправној борби од давнина. Нама су победници једноставно забранили да сазнамо праве странице историје, показујући нам често „документа“, фабриковане фотосе. Требало је да видим у Паризу и да се освестим, велику изложбу у Музеју модерне уметности, монтираних фотоса кроз историју, које су правили руски комунисти, где сам видео и наше, како им се помно придружују. Такве фотосе је страва гледати. На једном Лењин у друштву Троцког, држи говор. Исто тако, Троцки је нестао, на његовом месту је део паноа. Дубчек нестаје са једне групне фотографије, али на „документу“ који је фабрикован, брисач је заборавио Дубчекове ципеле. Тито са својим компањонима на Вису – иста фотографија, уместо Ђиласа комад стене високог оточја. Шта ли су, питам се, још урадили правећи фотосе као доказе четничког дружења са Немцима?
СТОЈАНОВИЋ: Са дистанце, из Париза, вероватно објективније видите наш друштвени кошмар. Шта је, по Вама, значила и значи Југославија?
ПОПОВИЋ: Југославија је романтични сан наших дедова и прадедова; географски, она је уцртана као најлепша земља на свету. Она има све, од река и планина Србије, до Јадранског мора, црногорског крша, војвођанске равнице, лепоте Загреба, високих белих врхова Словеније, или необичног Охридског језера. Наши стари били су романтичари, волели су природу, и желели свуда где стигну у тим оквирима да кажу – „наша земља“. За ту романтику дао је свој живот и краљ Александар, убијен на дан мог рођења 1934. године. Постепено, од тога дана почиње деградација Југославије. Она се повећава са опадањем културе, повећава са недостатком памети и свести, тако да наша пропаст долази од нас самих. Године рата и окупације то потврђују. Међутим, то искуство рата нам ништа није помогло. Ми настављамо упорно стопама неслоге и раздора, мржње и примитивних страсти. Наш примитивизам је толико јак, да је победила мржња, и ја сам песимиста у односу на будућност Југославије. Мислим да се поезија, љубав, слога, поштовање ближњих, не могу одједном улити у мозгове људи, као што се помоћу левка сипа течност у флаше, јер наш раздор је кован годинама у једном недемократском систему, лишеном културе.
- Published on
Сол Белоу (1915-2005) је рођен у Канади, у породици руских Јевреја из Петрограда. У Чикаго, доселио се са родитељима 1924. године. Студирао је на Чикашком универзитету и на Нортвестерну, где је дипломирао 1937. године. Уз књижевни рад и славу, Белоу је остварио завидну професорску каријеру на више америчких универзитета. Године 1976. добио је Нобелову награду за књижевност.
Наводимо неке од његових романа: Човек у очекивању (1944), Жртва (1947), Пустоловине Оугија Марча (1953), Не пропустите дан (1956), Хендерсон, краљ кише (1959), Херцог (1964), Планета господина Самлера (1970), Хамбултов дар (1975), Деканов децембар (1982), Више их умире од туге (1987), Крађа (1988), Веза Белароса (1989). Објавио је и две књиге приповедака: Мосбијеви мемоари и друге приче (1968), Човек који је киксовао (1984). Драму Последња анализа објавио је 1965. године. Написао је и велики број есеја и путописа.
Разговор са Белоуом вођен је у пролеће 1992. у његовој канцеларији на Чикашком универзитету на којем је предевало близу 100 добитника Нобелове награде..
СТОЈАНОВИЋ: Господине Белоу, какви су, по Вама, место и задатак књижевности у данашњем свету?
БЕЛОУ: Мислим да је први задатак књижевности да опстане у овом времену технолошких трансформација, политичке страсти и великог утицаја јавног живота. Јер, данас су све индивидуалне активности, па и књижевност, врло неомиљене, и у подређеном односу према колективним. Мада и те колективне активности, на известан начин, дају свој допринос књижевности утичући на ствараоце, оне ипак угрожавају књижевност. Роману и песми данас је супротстављена телевизија.
Видим очигледну грешку у писмености и ту не мислим на технолошку писменост већ на функционалну неписменост, која све више осваја модерне земље, где се културне и интелектуалне потребе задовољавају на релацији спорт, политика, филм, телевизија и сл. Не знам колико људи данас, чак и у Француској, седи и чита Пруста. Али знам да ће увек бити оних који су незадовољни популарном културом и популарном уметношћу и који ће развијати и култивисати сопствени укус. Ради се о малом проценту популације, али уколико је земља већа, утолико ће и њих бити више.
СТОЈАНОВИЋ: Колико, у овом времену изванредног технолошког напретка, које прати огромно наслеђе нерешених проблема, преостаје простора за искрени хуманизам?
БЕЛОУ: Не знам, заиста, колико је уопште простора остало за искрени хуманизам, али ми је, као Јеврејину, близак овај феномен и кажем Вам, да колико год тај простор био мали, морате веровати у њега без обзира што та вера изазива отпор; понекад смртни отпор. И то није само питање хуманизма као алтернативе времену, то је питање људске душе.
СТОЈАНОВИЋ: Читаоци Ваших романа изненађени су изузетним познавањем прилика у земљама које описујете, као, на пример, у роману “Деканов децембар”, у којем сте запањујуће верно одсликали стање у комунистичкој Румунији. Шта је инспирисало Ваше интересовање за овај део света?
БЕЛОУ: Да, то је истина. Међутим, ја никад нисам био у Африци, али сам написао “Хендерсона, кишног краља”. Као ни Волтер, ако ми опростите због поређења, који није био у Јужној Америци пре него што је написао “Кандида”. То је нека врста Елдорада и савршено је могуће писати о некој земљи у којој никада нисте ни били. Што се Румуније тиче, ја сам тамо био. Посетио сам још неке комунистичке земље. Пољску, на пример, као и Југославију. Уопште не морате да идете негде да бисте написали своје дело, јер оно што не знате можете увек научити. Можда је тако и боље, јер ће људи увек попреко гледати на ваше напоре да освојите њихове културно-историјске сфере.
Неким руским писцима “Деканов децембар” није се свидео, јер је у њиховим очима то нека врста америчког, ексцентричног погледа на комунизам. Ја сам, наравно, и хтео да то буде амерички поглед на комунизам. Моји родитељи су напустили Петроград 1913. и дошли у Канаду, где сам и рођен. Али, пазите, ја сам рођен у породици у којој се говорио руски језик и ја тај језик нисам учио, јер сам га знао. Учио сам неке друге језике. Мој поглед, значи, није био отуђен.
СТОЈАНОВИЋ: Ви сте писац предговора за књигу “Сумрак америчког ума”, у којој је Алан Блум дао слику америчког друштва са свим његовим пороцима и недостацима. Какво је Ваше виђење главних токова у америчком друштву?
БЕЛОУ: То је веома сложено питање. Америка је, као што је Фројд рекао, један велики експеримент који неће успети. Фројд је то рекао 1910. године када је посетио Америку. Једном другом приликом он је увредио Америку – и био је потпуно у праву. Она не може успети, али то је најинтересантнији политички експеримент у историји, јер је базиран на уговорној демократији која је понуђена толико различитим људима, припадницима готово свих светских нација, а све под претпоставком да они поседују „фундаменталну рационалност“ да закључе да је то поштен друштвени поредак. Ова земља је утопија и људи који живе у њој су утописти. Кажем утопија, јер је у питању дугогодишњи сан људске врсте, који се у Америци може остварити, сан о благостању. Не кажем да се то више нигде није десило; очигледно да се то десило и у Западној Европи, али не са истим успехом и не без ратова, посебно ратова двадесетог века, који би се веома лоше завршили без америчког учешћа.
Питање је, међутим, да ли ово изобиље може бити претворено у стабилну реалност или ће оно угрозити опстанак нације.
Поента Блумове књиге јесте у томе да је пресушио првобитни политички интерес ове земље. То је политички интерес који је рођен после грађанског рата и који је доминирао америчком политиком кроз XIX и XX век. Али данас, на крају XX века, тај се интерес губи и сав се интерес усредсређује на тип појединца односно друштвеног живота који се жели створити. Данас се ствара нека врста синтетичке Америке, чији је циљ да прати ову неограничену продуктивност. Слажем се са Блумом да су неке од главних снага америчког живота концентрисане на производњу модела човека, а то је, сигуран сам, веома озбиљан и опасан пут који доводи до лоших резултата.
Када сам био млад, подсмевао сам се Фројдовим изјавама о Америци из 1910. године, сматрајући их сликом типичног европског снобизма. Међутим, сада се и ја двоумим када је у питању успех овог великог експеримента. Мислим да у овој земљи има још увек довољно здравог разума и чврстине који ће јој помоћи да опстане, али, ко зна…
СТОЈАНОВИЋ: Код ликова у Вашим романима – можемо навести случај универзитетског професора Мозеса Херцога – присутна је одређена доза промашености. Да ли је то феномен метафизичке угрожености човека уопште, или је реч о специфичним случајевима?
БЕЛОУ: Не смете ову промашеност посматрати као ону код Золе или Драјзера, где се све претвара у пепео. Овде постоји извесна доза ироније, јер су ти ликови поставили себи врло високе циљеве. Није, дакле, ту реч о реалном промашају, већ о, рекао бих, донкихотском промашају.
СТОЈАНОВИЋ: Колико ово време, у којем је економија врховни господар, даје довољно услова и материјала за врхунску уметност?
БЕЛОУ: Да је економија у питању, било би много једноставније одговорити, али овде се ради о технологији. Технологија је највећа револуција овог времена; толико моћна да ми нисмо ни свесни њене снаге над нама. Технологија је део сна о крају оскудице и благостања, сна у рају на земљи. И тај рај је омогућен технолошким чудима. Тако људи верују, а да нису свесни да се ради о вери и служе, а да нису ни свесни да су слуге.
Чак ни интелектуалци који се поносе својом способношћу да схвате време у коме живе, не могу да разумеју што се то у ствари догађа. Они који су у позицији дивљака када се ради о сијалици или вентилатору, лету авиона или вожњи лифтом, неспособни су пред овим проблемом. Пре много година читао сам Ортегу и Гасета који је одредио разлику између маскираног човека и интелектуалца, рекавши да маскирани човек све ове изуме не третира као природне појаве. То је тачно, али за интелектуалца оне су само речи којима их он објашњава. Када се, рецимо, говори о атомској физици, ви изговарате много речи, а да стварно не разумете о чему се ту ради.
СТОЈАНОВИЋ: Како гледате на Ортегину визију европског уједињења?
БЕЛОУ: Надам се да је у праву, јер оно што се данас догађа у Европи заиста је ужасно. Сведоци смо буђења национализма који разара Европу, сведоци смо моћи национализма који се тренутно манифестује у једном малом делу Европе. Али, замислите да се све то догодило на територији бившег СССР! Ужасно је и помислити.
На другој страни, ЕЕЗ која покушава да буде јединствена, крије у себи нетрпељивости и нерасположења међу појединим својим чланицама. Верујем да је Ортега истински просвећен човек који се надао тријумфу разума над ирационалним, али ми се чини да у овом времену ирационално има много више успеха. Свакако да не мислим да је националистичко осећање ирационално, али је ирационално вођење рата на изузетно малом простору на коме ће погинути хиљаде невиних људи. Треба тражити рационална решења и не дозволити Западу да се меша признавањем различитих фракција које се боре за наводни легитимитет, јер је то лош пут.
Сећам се разговора, да се вратимо на Ортегину дефиницију маскираног човека, са мојим покојним пријатељем Харолдом Розенбергом који ми је рекао: „Нико, у ствари, ништа не разуме“. Размишљао сам о овој његовој дефиницији дуго времена и закључио да је био у праву. Ми не разумемо чак ни сопствени метаболизам. Питајте неког образованог човека о метаболизму и он ће вам дати одговор из уџбеника. То је то – познавање ствари које се не разумеју. На томе је и заснован мит о владавини разума који се делимично базира на тријумфу примењене науке која у овом времену има улогу чудотворца. Јер, то и јесу чуда. Чудо је када оно што помислиш може да буде и остварено. Помислите, рецимо: „Желео бих да сутра идем у Панго-Панго“ – и све што треба да урадите јесте куповина карте. И бићете тамо захваљујући машинама које је створио људски ум. Данас се тако, чини ми се, налазимо у неком стању варварства артикулисаног научним прогресом који користимо са превеликим поверењем.
СТОЈАНОВИЋ: Да ли је интелектуални свет у Америци концентрисан искључиво у оазама насупрот мору меркантилних захтева овог континента?
БЕЛОУ: Пре свега, оазе више нису оазе јер су исполитизоване до необично високог степена и претворене у имитацију ширег друштва. Универзитети нису више толико заинтересовани за традицију мисли колико за друштвену еволуцију и благостање и то субвенционисано благостање.
Марксизам, који је у Европи на лошем гласу, сада је код нас на власти, јер ће вам многи професори рећи да више нема сврхе читати литературу, да она представља хегемонију белих стараца, мртвих белих мушкараца, да је империјалистичка, да је колонијалистичка, експлоататорска, да је хомофобична… Тако, ако покушате да о универзитетима размишљате као о оазама, имаћете доста тешкоћа да то и докажете…
То нису оазе, то су сиротињске четврти. И то менталне сиротињске четврти. Не кажем да на универзитетима нема дивних људи који часно извршавају своју мисију, али они нису ти који контролишу јавни живот ових „оаза“.
СТОЈАНОВИЋ: Узимајући у обзир чињеницу да одлично познајете прилике на истоку Европе, какво је Ваше мишљење о актуелном стању у овим земљама и каква су Ваша предвиђања?
БЕЛОУ: Знате шта, ја нисам могао да предвидим да ће Совјетски Савез да се распадне. То скоро нико није могао да предвиди, осим Андреја Алмерига, који је то предвидео у књизи “Хоће ли Совјетски Савез опстати”? и можда још неколико њих, ту и тамо, али се, углавном, чинило невероватним да ће ова структура, која је опстајала 70 година, тако лако доживети свој крај. Не знам шта ће се догодити у Источној Европи. Неке од земаља имају приличне изгледе за стабилност, а неке немају. Све што могу јесте да држим палчеве и да се надам да неће бити толико лоше колико може бити.
СТОЈАНОВИЋ: Како Ви гледате на идеју новог светског поретка?
БЕЛОУ: Постоје два става о новом светском поретку. По Достојевском, то је општи мравињак и то не бисмо требали занемаривати, а по другом то је нека врста Уједињених нација.
Када говоримо о новом светском поретку, ми говоримо о друштвима која нису показала ни најмању способност да створе уистину слободне демократске системе. Погледајте само исламске земље које, такође, траже своје место у новом светском поретку – па тамо су слобода и демократија историјски и хијерархијално забрањене. Ко ће у том новом поретку представљати стотине милиона муслимана који у Курану виде једини закон. Не знам. Заиста не знам.
СТОЈАНОВИЋ: Немачка се ујединила. Руше се стара савезништва и стварају нова. Постоји ли опасност од јачања фашистичких тенденција?
БЕЛОУ: Ту има доста разлога за бригу и верујте ми да су због тога многи забринути. Многи су, заиста, били срећни када је пао Берлински зид. И сâм сам био међу њима, јер то је био крај Источне Немачке и бољшевичке тираније. Али, с друге стране, немачко демократско искуство је врло ограничено. Прва немачка демократија је трајала од Версајског мира до Хитлера. То је Аденауерова република која није имала већег успеха. Други период се развијао под западним покровитељством и чинило се да ће он бити кудикамо успешнији. Немачка је, опет, на почетку и опет је прва европска сила. Било би ужасно да јој се понови оно што се некада десило. Остаје нам да се надамо да се ништа крупно неће изродити из овог поновног оживљавања старе немачке идеје и да покрети младих фашиста неће далеко догурати.
Али, с друге стране, Немачка је земља која је дала своју сагласност свему што се догађало, али не зато што је на то била приморана, већ зато што је то хтела. Надајмо се да ће искуство из Аденауеровог периода помоћи реконструисаној Немачкој да развије нови тип јавног менталитета. Али ни мени самом, као Јеврејину, понекад није уверљиво ово што говорим, када видим да се јеврејско питање поново појављује у самом врху немачког политичког система. То је лош знак, то је увек лош знак.
Немам симпатија према јеврејским политичким организацијама, које знају да буду веома задрте и непријатне и не одобравам увек начин на који се оне понашају, али сам се потпуно сложио са њима када је у питању био Кол и гадости које је он подржао из политичких разлога.
СТОЈАНОВИЋ: Може ли, по Вашем мишљењу, у најновијим светским процесима виднију улогу да одигра глас интелектуалне елите, а не само економске и политичке?
БЕЛОУ: Постоје два главна типа интелектуалне елите, односно постоји их више, али ја разликујем два главна тренда. Једна је она која је у XIX и XX веку донела просвећење, а чине је Монтескије, Лок, Хјум, Русо итд. Друга је она чији је циљ био промена света. То је анархистичка, марксистичка, фашистичка елита. И ако је она просветитељска и имала некаквог умереног успеха, ова друга, превратничка, баш и није.
Због тога говорим о два типа елите, иако их има више и међу њима су границе много суптилније него када се изврши овако груба подела. Понекад се чак двоумим око Русоа, кога веома ценим и који је био сматран политичким генијем. Када размислим до чега је у XX веку довела његова препорука за љубав међу половима, оградио бих се од њега.
Сматрам да би интелектуалци, пре него што почну са пропагирањем својих идеја, требало да претпоставе у шта ће се те идеје извргнути, ако нешто пође лоше. Није реч о томе да треба предвидети најбољу могућност реализације идеје, већ најгору. То је дужност сваког интелектуалца.
Што се Вашег питања тиче, мислим да би први задатак интелектуалне елите био да пречисти саму себе. Други задатак би био да прочита преглед утицаја интелектуалаца на историју XX века. Мислим да би морала да постоји нека врста јавног прегледа ефеката одређених главних интелектуалних пројеката у XX веку и мислим да та књига не би била баш пријатна за читање.
То не значи да сам ја против интелектуалаца. Напротив. Мислим да су они у савременом друштву незаменљиви и да оно не би могло да функционише без њих, посебно ако ту убрајамо технолошку интелигенцију. Али, ако покушамо да идемо дубље у анализу, сусрешћемо интелектуалце као педагоге, урбанисте, друштвене планере и њихово допринос постаје одмах сумњив. Ужасавам се када, на пример, видим шта су интелектуалци урадили са средњошколским образовањем у Америци.
У неким земљама интелектуалци имају статус националних хероја, славних личности које имају чак и своје фан клубове. Сећам се, када сам 1948. године дошао у Париз, као типичан производ америчког универзитета, имао сам врло високо мишљење о француској цивилизацији. Био сам у прилици да две године посматрам Жан Пол Сартра и морам Вам рећи да то на мене уопште није деловало надахњујуће. Напротив.
СТОЈАНОВИЋ: Чини се да је традиција присутна у Вашем стваралаштву али да сте Ви истовремено модеран писац par excellence. Како бисте прокоментарисали релацију између традиције и модерне?
БЕЛОУ: Мислим да не желим да одговорим на ваше питање о релацији измећу традиционалног и савременог. Не бих се превише у то мешао.
Наравно увек су постојале две тенденције. Једна од тих тенденција је она раног романтизма која се на такав начин бавила традицијом да је могла бити исто толико блиска класичној Грчкој као и било чему другоме, као и медијавелизму. А онда је наступио рембоовски романтични стил у поезији. То су модерне тенденције са којима смо ми до сада живели. Оне више нису модерне, али истовремено постале су традиционалне из простог разлога што нас од времена њиховог дешавања дели 150 година.
СТОЈАНОВИЋ: У свом говору у Стокхолму, 1976, за време церемонијала доделе Нобелове награде, говорили сте о централним људским снагама које су у жижи уметничког интересовања. Шта се данас догађа са централним људским енергијама?
БЕЛОУ: Постоје две водећа става о томе. Један је ум, што подразумева идеју да се свако од нас рађа као одређени тип особе са душом, а други подразумева да то уопште не важи и да смо ми нека врста психолошких апарата која се сасвим случајно нашла у предњим редовима еволуционог ланца развоја, што се догодило стицајем околности баш у том тренутку јер је већ сутрадан могао да наступи неки други распоред.
Случајно мислим да сам ја тип особе која има једну врсту обавезе према свему томе. Ја знам да морам да будем одан тој обавези. Други људи ће вероватно да кажу да је све то чиста фикција и да сам и ја сам фикција која пише фикције. Па ипак, ја верујем да сам стварна особа.
Или, у најмању руку, ја желим да будем стварна особа која се бави различитим стварима.
СТОЈАНОВИЋ: Колики је, по Вама, значај интуиције у књижевности?
БЕЛОУ: Немогуће је за кратко време одговорити на то питање, али допустите ми да ово повежем са оним што сам мало пре рекао о интелектуалцима. Мислим да је важно за уметнике да, на неки начин, себе одвоје од интелектуалаца. Не мислим да треба да их игноришу; не могу то. Било бо лоше да то ураде, али у себи, за себе, они морају да прате другачији пут јер они имају одговоре на питања које интелектуалци не могу имати.
Тако постоји интуиција која је карактеристична за уметнике, за њихов осећај о људском животу, о људској егзистенцији, али која не мора бити иста код интелектуалаца. Ово је други начин да се каже да постоји значајна разлика између спознаје и маште, да сте на врло опасном терену и да ту може доћи до промене опште представе о уметности.
Сартр је, рекао бих, прилично добар пример за то. Био је генијалан и надарен човек, врло талентован писац, али када је почињао био је више заинтересованији за рационалну него за интинуитивну страну сваког питања. Све док је раздвајао те две стране био је неуспешан као писац – управо онолико колико су интуитивни писци више доприносили од спознајних. Питање доприноса је, закључимо, управо у балансу између рационалног и интуитивног.
Наводимо неке од његових романа: Човек у очекивању (1944), Жртва (1947), Пустоловине Оугија Марча (1953), Не пропустите дан (1956), Хендерсон, краљ кише (1959), Херцог (1964), Планета господина Самлера (1970), Хамбултов дар (1975), Деканов децембар (1982), Више их умире од туге (1987), Крађа (1988), Веза Белароса (1989). Објавио је и две књиге приповедака: Мосбијеви мемоари и друге приче (1968), Човек који је киксовао (1984). Драму Последња анализа објавио је 1965. године. Написао је и велики број есеја и путописа.
Разговор са Белоуом вођен је у пролеће 1992. у његовој канцеларији на Чикашком универзитету на којем је предевало близу 100 добитника Нобелове награде..
СТОЈАНОВИЋ: Господине Белоу, какви су, по Вама, место и задатак књижевности у данашњем свету?
БЕЛОУ: Мислим да је први задатак књижевности да опстане у овом времену технолошких трансформација, политичке страсти и великог утицаја јавног живота. Јер, данас су све индивидуалне активности, па и књижевност, врло неомиљене, и у подређеном односу према колективним. Мада и те колективне активности, на известан начин, дају свој допринос књижевности утичући на ствараоце, оне ипак угрожавају књижевност. Роману и песми данас је супротстављена телевизија.
Видим очигледну грешку у писмености и ту не мислим на технолошку писменост већ на функционалну неписменост, која све више осваја модерне земље, где се културне и интелектуалне потребе задовољавају на релацији спорт, политика, филм, телевизија и сл. Не знам колико људи данас, чак и у Француској, седи и чита Пруста. Али знам да ће увек бити оних који су незадовољни популарном културом и популарном уметношћу и који ће развијати и култивисати сопствени укус. Ради се о малом проценту популације, али уколико је земља већа, утолико ће и њих бити више.
СТОЈАНОВИЋ: Колико, у овом времену изванредног технолошког напретка, које прати огромно наслеђе нерешених проблема, преостаје простора за искрени хуманизам?
БЕЛОУ: Не знам, заиста, колико је уопште простора остало за искрени хуманизам, али ми је, као Јеврејину, близак овај феномен и кажем Вам, да колико год тај простор био мали, морате веровати у њега без обзира што та вера изазива отпор; понекад смртни отпор. И то није само питање хуманизма као алтернативе времену, то је питање људске душе.
СТОЈАНОВИЋ: Читаоци Ваших романа изненађени су изузетним познавањем прилика у земљама које описујете, као, на пример, у роману “Деканов децембар”, у којем сте запањујуће верно одсликали стање у комунистичкој Румунији. Шта је инспирисало Ваше интересовање за овај део света?
БЕЛОУ: Да, то је истина. Међутим, ја никад нисам био у Африци, али сам написао “Хендерсона, кишног краља”. Као ни Волтер, ако ми опростите због поређења, који није био у Јужној Америци пре него што је написао “Кандида”. То је нека врста Елдорада и савршено је могуће писати о некој земљи у којој никада нисте ни били. Што се Румуније тиче, ја сам тамо био. Посетио сам још неке комунистичке земље. Пољску, на пример, као и Југославију. Уопште не морате да идете негде да бисте написали своје дело, јер оно што не знате можете увек научити. Можда је тако и боље, јер ће људи увек попреко гледати на ваше напоре да освојите њихове културно-историјске сфере.
Неким руским писцима “Деканов децембар” није се свидео, јер је у њиховим очима то нека врста америчког, ексцентричног погледа на комунизам. Ја сам, наравно, и хтео да то буде амерички поглед на комунизам. Моји родитељи су напустили Петроград 1913. и дошли у Канаду, где сам и рођен. Али, пазите, ја сам рођен у породици у којој се говорио руски језик и ја тај језик нисам учио, јер сам га знао. Учио сам неке друге језике. Мој поглед, значи, није био отуђен.
СТОЈАНОВИЋ: Ви сте писац предговора за књигу “Сумрак америчког ума”, у којој је Алан Блум дао слику америчког друштва са свим његовим пороцима и недостацима. Какво је Ваше виђење главних токова у америчком друштву?
БЕЛОУ: То је веома сложено питање. Америка је, као што је Фројд рекао, један велики експеримент који неће успети. Фројд је то рекао 1910. године када је посетио Америку. Једном другом приликом он је увредио Америку – и био је потпуно у праву. Она не може успети, али то је најинтересантнији политички експеримент у историји, јер је базиран на уговорној демократији која је понуђена толико различитим људима, припадницима готово свих светских нација, а све под претпоставком да они поседују „фундаменталну рационалност“ да закључе да је то поштен друштвени поредак. Ова земља је утопија и људи који живе у њој су утописти. Кажем утопија, јер је у питању дугогодишњи сан људске врсте, који се у Америци може остварити, сан о благостању. Не кажем да се то више нигде није десило; очигледно да се то десило и у Западној Европи, али не са истим успехом и не без ратова, посебно ратова двадесетог века, који би се веома лоше завршили без америчког учешћа.
Питање је, међутим, да ли ово изобиље може бити претворено у стабилну реалност или ће оно угрозити опстанак нације.
Поента Блумове књиге јесте у томе да је пресушио првобитни политички интерес ове земље. То је политички интерес који је рођен после грађанског рата и који је доминирао америчком политиком кроз XIX и XX век. Али данас, на крају XX века, тај се интерес губи и сав се интерес усредсређује на тип појединца односно друштвеног живота који се жели створити. Данас се ствара нека врста синтетичке Америке, чији је циљ да прати ову неограничену продуктивност. Слажем се са Блумом да су неке од главних снага америчког живота концентрисане на производњу модела човека, а то је, сигуран сам, веома озбиљан и опасан пут који доводи до лоших резултата.
Када сам био млад, подсмевао сам се Фројдовим изјавама о Америци из 1910. године, сматрајући их сликом типичног европског снобизма. Међутим, сада се и ја двоумим када је у питању успех овог великог експеримента. Мислим да у овој земљи има још увек довољно здравог разума и чврстине који ће јој помоћи да опстане, али, ко зна…
СТОЈАНОВИЋ: Код ликова у Вашим романима – можемо навести случај универзитетског професора Мозеса Херцога – присутна је одређена доза промашености. Да ли је то феномен метафизичке угрожености човека уопште, или је реч о специфичним случајевима?
БЕЛОУ: Не смете ову промашеност посматрати као ону код Золе или Драјзера, где се све претвара у пепео. Овде постоји извесна доза ироније, јер су ти ликови поставили себи врло високе циљеве. Није, дакле, ту реч о реалном промашају, већ о, рекао бих, донкихотском промашају.
СТОЈАНОВИЋ: Колико ово време, у којем је економија врховни господар, даје довољно услова и материјала за врхунску уметност?
БЕЛОУ: Да је економија у питању, било би много једноставније одговорити, али овде се ради о технологији. Технологија је највећа револуција овог времена; толико моћна да ми нисмо ни свесни њене снаге над нама. Технологија је део сна о крају оскудице и благостања, сна у рају на земљи. И тај рај је омогућен технолошким чудима. Тако људи верују, а да нису свесни да се ради о вери и служе, а да нису ни свесни да су слуге.
Чак ни интелектуалци који се поносе својом способношћу да схвате време у коме живе, не могу да разумеју што се то у ствари догађа. Они који су у позицији дивљака када се ради о сијалици или вентилатору, лету авиона или вожњи лифтом, неспособни су пред овим проблемом. Пре много година читао сам Ортегу и Гасета који је одредио разлику између маскираног човека и интелектуалца, рекавши да маскирани човек све ове изуме не третира као природне појаве. То је тачно, али за интелектуалца оне су само речи којима их он објашњава. Када се, рецимо, говори о атомској физици, ви изговарате много речи, а да стварно не разумете о чему се ту ради.
СТОЈАНОВИЋ: Како гледате на Ортегину визију европског уједињења?
БЕЛОУ: Надам се да је у праву, јер оно што се данас догађа у Европи заиста је ужасно. Сведоци смо буђења национализма који разара Европу, сведоци смо моћи национализма који се тренутно манифестује у једном малом делу Европе. Али, замислите да се све то догодило на територији бившег СССР! Ужасно је и помислити.
На другој страни, ЕЕЗ која покушава да буде јединствена, крије у себи нетрпељивости и нерасположења међу појединим својим чланицама. Верујем да је Ортега истински просвећен човек који се надао тријумфу разума над ирационалним, али ми се чини да у овом времену ирационално има много више успеха. Свакако да не мислим да је националистичко осећање ирационално, али је ирационално вођење рата на изузетно малом простору на коме ће погинути хиљаде невиних људи. Треба тражити рационална решења и не дозволити Западу да се меша признавањем различитих фракција које се боре за наводни легитимитет, јер је то лош пут.
Сећам се разговора, да се вратимо на Ортегину дефиницију маскираног човека, са мојим покојним пријатељем Харолдом Розенбергом који ми је рекао: „Нико, у ствари, ништа не разуме“. Размишљао сам о овој његовој дефиницији дуго времена и закључио да је био у праву. Ми не разумемо чак ни сопствени метаболизам. Питајте неког образованог човека о метаболизму и он ће вам дати одговор из уџбеника. То је то – познавање ствари које се не разумеју. На томе је и заснован мит о владавини разума који се делимично базира на тријумфу примењене науке која у овом времену има улогу чудотворца. Јер, то и јесу чуда. Чудо је када оно што помислиш може да буде и остварено. Помислите, рецимо: „Желео бих да сутра идем у Панго-Панго“ – и све што треба да урадите јесте куповина карте. И бићете тамо захваљујући машинама које је створио људски ум. Данас се тако, чини ми се, налазимо у неком стању варварства артикулисаног научним прогресом који користимо са превеликим поверењем.
СТОЈАНОВИЋ: Да ли је интелектуални свет у Америци концентрисан искључиво у оазама насупрот мору меркантилних захтева овог континента?
БЕЛОУ: Пре свега, оазе више нису оазе јер су исполитизоване до необично високог степена и претворене у имитацију ширег друштва. Универзитети нису више толико заинтересовани за традицију мисли колико за друштвену еволуцију и благостање и то субвенционисано благостање.
Марксизам, који је у Европи на лошем гласу, сада је код нас на власти, јер ће вам многи професори рећи да више нема сврхе читати литературу, да она представља хегемонију белих стараца, мртвих белих мушкараца, да је империјалистичка, да је колонијалистичка, експлоататорска, да је хомофобична… Тако, ако покушате да о универзитетима размишљате као о оазама, имаћете доста тешкоћа да то и докажете…
То нису оазе, то су сиротињске четврти. И то менталне сиротињске четврти. Не кажем да на универзитетима нема дивних људи који часно извршавају своју мисију, али они нису ти који контролишу јавни живот ових „оаза“.
СТОЈАНОВИЋ: Узимајући у обзир чињеницу да одлично познајете прилике на истоку Европе, какво је Ваше мишљење о актуелном стању у овим земљама и каква су Ваша предвиђања?
БЕЛОУ: Знате шта, ја нисам могао да предвидим да ће Совјетски Савез да се распадне. То скоро нико није могао да предвиди, осим Андреја Алмерига, који је то предвидео у књизи “Хоће ли Совјетски Савез опстати”? и можда још неколико њих, ту и тамо, али се, углавном, чинило невероватним да ће ова структура, која је опстајала 70 година, тако лако доживети свој крај. Не знам шта ће се догодити у Источној Европи. Неке од земаља имају приличне изгледе за стабилност, а неке немају. Све што могу јесте да држим палчеве и да се надам да неће бити толико лоше колико може бити.
СТОЈАНОВИЋ: Како Ви гледате на идеју новог светског поретка?
БЕЛОУ: Постоје два става о новом светском поретку. По Достојевском, то је општи мравињак и то не бисмо требали занемаривати, а по другом то је нека врста Уједињених нација.
Када говоримо о новом светском поретку, ми говоримо о друштвима која нису показала ни најмању способност да створе уистину слободне демократске системе. Погледајте само исламске земље које, такође, траже своје место у новом светском поретку – па тамо су слобода и демократија историјски и хијерархијално забрањене. Ко ће у том новом поретку представљати стотине милиона муслимана који у Курану виде једини закон. Не знам. Заиста не знам.
СТОЈАНОВИЋ: Немачка се ујединила. Руше се стара савезништва и стварају нова. Постоји ли опасност од јачања фашистичких тенденција?
БЕЛОУ: Ту има доста разлога за бригу и верујте ми да су због тога многи забринути. Многи су, заиста, били срећни када је пао Берлински зид. И сâм сам био међу њима, јер то је био крај Источне Немачке и бољшевичке тираније. Али, с друге стране, немачко демократско искуство је врло ограничено. Прва немачка демократија је трајала од Версајског мира до Хитлера. То је Аденауерова република која није имала већег успеха. Други период се развијао под западним покровитељством и чинило се да ће он бити кудикамо успешнији. Немачка је, опет, на почетку и опет је прва европска сила. Било би ужасно да јој се понови оно што се некада десило. Остаје нам да се надамо да се ништа крупно неће изродити из овог поновног оживљавања старе немачке идеје и да покрети младих фашиста неће далеко догурати.
Али, с друге стране, Немачка је земља која је дала своју сагласност свему што се догађало, али не зато што је на то била приморана, већ зато што је то хтела. Надајмо се да ће искуство из Аденауеровог периода помоћи реконструисаној Немачкој да развије нови тип јавног менталитета. Али ни мени самом, као Јеврејину, понекад није уверљиво ово што говорим, када видим да се јеврејско питање поново појављује у самом врху немачког политичког система. То је лош знак, то је увек лош знак.
Немам симпатија према јеврејским политичким организацијама, које знају да буду веома задрте и непријатне и не одобравам увек начин на који се оне понашају, али сам се потпуно сложио са њима када је у питању био Кол и гадости које је он подржао из политичких разлога.
СТОЈАНОВИЋ: Може ли, по Вашем мишљењу, у најновијим светским процесима виднију улогу да одигра глас интелектуалне елите, а не само економске и политичке?
БЕЛОУ: Постоје два главна типа интелектуалне елите, односно постоји их више, али ја разликујем два главна тренда. Једна је она која је у XIX и XX веку донела просвећење, а чине је Монтескије, Лок, Хјум, Русо итд. Друга је она чији је циљ био промена света. То је анархистичка, марксистичка, фашистичка елита. И ако је она просветитељска и имала некаквог умереног успеха, ова друга, превратничка, баш и није.
Због тога говорим о два типа елите, иако их има више и међу њима су границе много суптилније него када се изврши овако груба подела. Понекад се чак двоумим око Русоа, кога веома ценим и који је био сматран политичким генијем. Када размислим до чега је у XX веку довела његова препорука за љубав међу половима, оградио бих се од њега.
Сматрам да би интелектуалци, пре него што почну са пропагирањем својих идеја, требало да претпоставе у шта ће се те идеје извргнути, ако нешто пође лоше. Није реч о томе да треба предвидети најбољу могућност реализације идеје, већ најгору. То је дужност сваког интелектуалца.
Што се Вашег питања тиче, мислим да би први задатак интелектуалне елите био да пречисти саму себе. Други задатак би био да прочита преглед утицаја интелектуалаца на историју XX века. Мислим да би морала да постоји нека врста јавног прегледа ефеката одређених главних интелектуалних пројеката у XX веку и мислим да та књига не би била баш пријатна за читање.
То не значи да сам ја против интелектуалаца. Напротив. Мислим да су они у савременом друштву незаменљиви и да оно не би могло да функционише без њих, посебно ако ту убрајамо технолошку интелигенцију. Али, ако покушамо да идемо дубље у анализу, сусрешћемо интелектуалце као педагоге, урбанисте, друштвене планере и њихово допринос постаје одмах сумњив. Ужасавам се када, на пример, видим шта су интелектуалци урадили са средњошколским образовањем у Америци.
У неким земљама интелектуалци имају статус националних хероја, славних личности које имају чак и своје фан клубове. Сећам се, када сам 1948. године дошао у Париз, као типичан производ америчког универзитета, имао сам врло високо мишљење о француској цивилизацији. Био сам у прилици да две године посматрам Жан Пол Сартра и морам Вам рећи да то на мене уопште није деловало надахњујуће. Напротив.
СТОЈАНОВИЋ: Чини се да је традиција присутна у Вашем стваралаштву али да сте Ви истовремено модеран писац par excellence. Како бисте прокоментарисали релацију између традиције и модерне?
БЕЛОУ: Мислим да не желим да одговорим на ваше питање о релацији измећу традиционалног и савременог. Не бих се превише у то мешао.
Наравно увек су постојале две тенденције. Једна од тих тенденција је она раног романтизма која се на такав начин бавила традицијом да је могла бити исто толико блиска класичној Грчкој као и било чему другоме, као и медијавелизму. А онда је наступио рембоовски романтични стил у поезији. То су модерне тенденције са којима смо ми до сада живели. Оне више нису модерне, али истовремено постале су традиционалне из простог разлога што нас од времена њиховог дешавања дели 150 година.
СТОЈАНОВИЋ: У свом говору у Стокхолму, 1976, за време церемонијала доделе Нобелове награде, говорили сте о централним људским снагама које су у жижи уметничког интересовања. Шта се данас догађа са централним људским енергијама?
БЕЛОУ: Постоје две водећа става о томе. Један је ум, што подразумева идеју да се свако од нас рађа као одређени тип особе са душом, а други подразумева да то уопште не важи и да смо ми нека врста психолошких апарата која се сасвим случајно нашла у предњим редовима еволуционог ланца развоја, што се догодило стицајем околности баш у том тренутку јер је већ сутрадан могао да наступи неки други распоред.
Случајно мислим да сам ја тип особе која има једну врсту обавезе према свему томе. Ја знам да морам да будем одан тој обавези. Други људи ће вероватно да кажу да је све то чиста фикција и да сам и ја сам фикција која пише фикције. Па ипак, ја верујем да сам стварна особа.
Или, у најмању руку, ја желим да будем стварна особа која се бави различитим стварима.
СТОЈАНОВИЋ: Колики је, по Вама, значај интуиције у књижевности?
БЕЛОУ: Немогуће је за кратко време одговорити на то питање, али допустите ми да ово повежем са оним што сам мало пре рекао о интелектуалцима. Мислим да је важно за уметнике да, на неки начин, себе одвоје од интелектуалаца. Не мислим да треба да их игноришу; не могу то. Било бо лоше да то ураде, али у себи, за себе, они морају да прате другачији пут јер они имају одговоре на питања које интелектуалци не могу имати.
Тако постоји интуиција која је карактеристична за уметнике, за њихов осећај о људском животу, о људској егзистенцији, али која не мора бити иста код интелектуалаца. Ово је други начин да се каже да постоји значајна разлика између спознаје и маште, да сте на врло опасном терену и да ту може доћи до промене опште представе о уметности.
Сартр је, рекао бих, прилично добар пример за то. Био је генијалан и надарен човек, врло талентован писац, али када је почињао био је више заинтересованији за рационалну него за интинуитивну страну сваког питања. Све док је раздвајао те две стране био је неуспешан као писац – управо онолико колико су интуитивни писци више доприносили од спознајних. Питање доприноса је, закључимо, управо у балансу између рационалног и интуитивног.
- Published on
Шетајући булеваром Сен Мишел присећао сам се, како је много година раније, истим булеваром шетајући, Габријел Гарсија Маркес на другој страни угледао Ернеста Хемингвеја. Тада непознати Маркес, у недоумици како да поступи, само је махнуо руком и викнуо: „Адиос маестро“. Хемингвеј је узвратио, одмахнувши руком.
Драж овог огромног града јесте и у томе што је небројено много кутака, улица, кафана (да не говоримо о храмовима културе) натопљено енергијом знаменитих људи. Све што се каже о Паризу може да личи на опште место. Све осим угођаја да се у њему нађете и напросто живите, крећете се. Све друго је прича која може бити мање или више лепа. Али оно непоновљиво што се не може превести јесте доживљај.
Ако је неко сам, ако нема новаца, или је из ко зна ког разлога несрећан и незадовољан, засигурно би разложно могао говорити о тамној страни овога града. Нас интересују лепше ствари.
Музеји, институције настале у деветнаестом веку, незаобилазна су културна сабиралишта. Читав овај град је, међутим, један велики амфитеатар – музеј. Зато се, иако можда парадоксално звучи, не могу заобићи ни кафане; тим пре, што су неке од њих установљене и пре самих музеја као таквих. У њима су се кретали уметници чија ће дела касније заузети значајно место у поменутим институцијама. Таква је кафана Procope, најстарија кафана на свету („Procopio dei Dolitelli“, 1686). Посећивали су је: Лафонтен, Дантон, Мара, Наполеон Бонапарта, Балзак, Виктор Иго, Анатол Франс... За време револуције звала се „Zoppi“. Претпоставља се да је у њој Волтер почео да ствара свог Кандида.
На Монмартру се у старом руху и даље налази кафана „Auberge de la franquette“ у коју су долазили Дијаз, Дега, Сезан, Тулуз Лотрек, Реноар, Емил Зола, Ван Гог и други. Осим старог изгледа, плоче која говори ко је све навраћао, ништа више. А можда више није ни потребно.
Кафану „Les deux Magot“, на плацу Сен Жерме де Пре, посећивали су Верлен, Рембо, Маларме, Елза Триоле, Андре Жид, Пикасо, Сартр... Данас ћете овде тешко срести неког великог уметника. Реч је о привлачном месту за туристе, сличном нашем „Загребу", или „Код коња“ у Београду.
Један млади и педантни Енглез израчунао је да по ономе што Хемингвеј наводи, један од барова у који је залазио мора бити и „Луда виолина“ (Le violin Dingue). У овом бару се окупљају млади странци. Највише је Американаца, али и Срба. Морате чекати у реду, иако се ради о загушљивом и не нарочито привлачном месту.
Бар „Polly Magoo“ је 1968. био један од пунктова окупљања студената-демонстраната. Неки од њих, који нису постали yuppie-и, данас се могу овде срести као људи промашених идеала, који уз капљицу гасе заблуде своје младости.
Посебну тежину претходно реченом даје Pub Theatre „Sweeney“ у непосредној близини Луде виолине. Како могу ићи заједно велики и мали, доказује један овдашњи позоришни критичар, упоређујући у свом приказу представе „Галилејев живот“ – Бертолда Брехта, у режији Антона Витеза, на даскама Комеди Франсез, и представу „Мртва природа“ – Емил Мен, у режији Дане Вестубрг, у поменутом Паб театру. Марксистички театар користи велика средства Комеди Франсез, док на другој страни, у Паб театру „Свини“ срећемо екипу ентузијаста, која се бори да се минималним средствима опстане и ради добре ствари. Етаблирани и богати, алтернативни и сиромашни, могу бити подједнако добри.
Присуство марксистичког хероја Бертолда Брехта у једној тако конзервативној институцији као што је Комеди Франсез, не тумачи се толико чињеницом да је марксизам као идеја изгубио зубе (што је, уосталом, непобитно), колико чињеницом да Бертолд Брехт заслужено заузима место у светској позоришној традицији, поред Расина и Корнеја.
Антоан Витез редитељ представе „Галилејев живот“, преминуо је пре месец дана у Паризу. Био је уметнички директор Комеди Франсез-а, професор на Позоришној академији, а до 1981. и комуниста. У постхумно објављеном тексту у Монду, наводи разлоге свог разочарења комунизмом.
У Паризу је на стотине места као што су претходно помињани пабови и кафане. Само о томе могла би се написати позамашна књига, а можда би се опет радило о залудном послу, јер Париз треба живети, а не описивати.
Као да сав народ који се слива улицама Париза, поплављује његове музеје, позоришта, ресторане, ноћне клубове, носи нешто оплемењујуће, а истовремено и десакрализујуће. Да ли под ударом мноштва, остаје места за тајну, или преостаје могућност, за оне наоружане јачим сензибилитетом, да слуте, растварајући векове пред собом.
Немогуће је до краја очувати атмосферу интиме и топлине кутака који су некад служили само својој сврси. Данас је све заједно, велика туристичка атракција. Париз је као позориште – посматрате маратонску представу, која вас и умара, али истовремено освежава и наново активира. У Паризу можете бити весели, усхићени, тужни, замишљени, али у Паризу не можете бити равнодушни.
Шанзелизеом: продавци балона, арлекини, клошар који лежи на тротоару, а претходно исписао кредом: „Умро сам пре три сата, мојој удовици је потребан новац за сахрану“. Пред „Лидоом“, ред од стотинак метара. Све расе и нације на једном месту. За Циганке које просе, гатају, продају цвеће, можете бити сигурни да су из Југославије.
Ту су и мостови. Они ретки преко којих не пролазе аутомобили, састајалишта су, и уопште пријатна места, на којима можете да се одморите, разгледате уоколо, играте. Човека би могла да занесе и дезоријентише толика слобода.
Шта је баштина једног града ако не све заједно. Сама атмосфера је оно што је надахњивало, што још увек надахњује и својим магнетизмом омогућава прилив свежих снага које не дозвољавају да се упадне у клише и не превазиђу стандарди. Ново и старо, у садејству су и преплитању. Сав тај разноврсни материјал једна је огромна витаминска инјекција потребна овом граду. Зато тако лако иду напоредо, старина и свежина, брзина, али и нужно застајкивање, потребно за осврт и формирање мозаика утисака.
Париз је добра лекција.
- Published on
Помрачење ума, као последица хроничне заслепљености политичким ујдурмама, одводи нас у свет поједностављених тумачења, схематизма, духовне опустошености. У моменту када наши унутрашњи пејзажи постају Сахаре, тешко се може очекивати чуло и осет за дубљи – једини прави – доживљај друштва.
Погубност самарићанског духа, како за опстанак нације, тако и индивидуе, неоспорна је. Сви самарићански народи су пропадали, док су освајачки народи постајали колевке просветитељства, културе и демократије и, што је најважније, ови народи су власници такве војне и економске моћи, која уз то што им гарантује претходно побројано, проширује могућности деловања ван својих граница. Без свести о томе, заборављајући норме и идеале који су нас чували, олако упадамо у атмосферу пуког имитирања поткултурног смећа за једнократну употребу.
Невидљиви управљачи успешно избегавају замке својих замисли и творевина, вешто пласирајући стреле различитих животних образаца, поробљавајући нашу нутрину неосетно и полако. Вешти рибари људских душа замишљају себе као једино спремне и позване навигаторе за пловидбу по несигурном мору светских збивања. Самозвани жреци и владари, прикривени почесто, будући ослобођени класичних месијанских комплекса, потпуно без отпора и борбе роботизују људску свест, постајући наши невидљиви управљачи и богови. И данас нам недостаје један Хомер, јер је и ово време чуда, и још тананијих и сложенијих ратовања.
Упоређујући различите цивилизације, лако закључујемо да су разлике огромне, али и да је превише заблуда о напретку. Ко и куда може побећи, било да говоримо о појединцима или државама. Мање-више у истој смо игри, на истој планети. Ово тумачење би могло да се схвати као релативизовање постојећих крупних проблема, но гледано са стране здраве логике, у земљи као што је Србија, заосталост није, или барем не мора да буде толика да би се упало у панику која нас може још више умртвити. Реално сагледавање – да. Болесни критицизам – не, јер води у деструкцију и анархизам, а за рушење је увек потребно мање талента и вредности него за грађење и планирање. Шанса постоји, већа него што мислимо. Уколико би се задобило поверење, на шта се не сме ићи по сваку цену већ само под одређеним условима, отворила би се врата за економски препород и за препород сваке друге врсте.
Уколико преиспитујемо себе на највулгарнији начин и дивимо се другима на исти начин, то нас наводи да се запитамо и замислимо над собом. Јер, нити је свет толико велики како нам се понекад чини, нити смо ми толико мали да не бисмо могли имати достојно место у њему. Наиме, тек сви заједно и јесмо свет. А тај тзв. велики свет не чека нас, толико је заузет собом да нема милости ни према онима који га у највећој мери творе, ако попусте. Творци и поседници нових епикурејских вртова тешко се селе са својих блазираних висина. Међутим, још увек је много разлога да се угледамо на свет. На излазу из комунистичке степе, после свих стега и политичке порнографије посебне врсте, киосци у Србији буквално су преплављени порнографијом, као и биоскопи и ТВ. Нигде у земљама из којих продукцију ове врсте увозимо, нећете видети да ударна места излога на трафикама покривају усмине женских полних органа. У Америци, посебно, постоје врло строги стандарди. На десетинама регуларних ТВ станица, ни у које доба дана или ноћи, осим на специјалним станицама кабловске ТВ, за коју је потребна посебна претплата, тешко да ћете видети и голе женске груди а камоли оно што се на нашој поноћној телевизији, на званичним државним каналима, приказује. Не би било добро да се овакви коментари схвате као пуко моралисање или придиковање. Напротив, нека свако ради оно што волиа, али за све постоји начин, време и место. Кршећи правила која свет, поред све своје слободе, нехаја и залуђености, ипак, поштује, ми као да желимо да отежамо свој положај.
Много шта што нас преокупира није наше, а много је израженије код нас него код оних од којих стандарде таквог понашања примамо. Свака развијенија земља, на нивоу управљачког слоја, дакле елите, функционише врло јасно, синхронизовано и довољно вешто да своје основне интересе не доведе у питање и да се, истовремено, што више наметне са својим обрасцима и моделима – од политичких до културних. Друго је питање о каквим се интересима ради, и колико у перспективама времена могу бити далеки самим њиховим актуелним протагонистима. Када бисмо мало више веровали себи, а мање се некритички дивили свету, наиме дивили се кад има оправдања; када бисмо знали и поверовали да и код нас може да буде добро, можда и људскије, са више времена за одушак, можда би нам то помогло да прикупимо снаге и организујемо земљу на цивилизован и достојанствен начин.
Откад постоји свет, у њему се смењују цивилизације и народи, културе и обичаји. Двадесетак народа, само у Европи, више не постоји. Хоћу да кажем да нико нема тапију на вечност, нико нема све адуте у својим рукама, па ни најјачи. У мутним играма времена и мена, неки латентни, а важни, токови измичу људском оку и разуму. Ма колико се човеку чинило да је моћан и да може да гледа у даљину, много је више примера који потврђују управо супротно – да је често кратковид и несмотрен. У таквом свету и на нивоу таквог односа снага, јасно је да у игри остају и опстају вештији. У свету има око 15 милиона Јевреја и на основу те чињенице би се могло рећи да су мали народ али, по утицају, резултатима кроз време и моћи коју имају у данашњем свету, потврђују да су велики.
Свет води своју игру; слуша нас кад му се прохте и кад му то треба. Свет је велики и забораван. Ако је неко забораван, треба га подсетити, али није лек само у томе, јер да је хтео да памти памтио би, већ више у томе да и ми понекад заборавимо свет. Замарајући се што нас нико не види и не чује, тражећи непријатеље и тамо где их нема, фабрикујући фамозне теорије завера, само губимо енергију, погоршавајући свој ионако незавидан положај, уместо да се сконцентришемо у правцу питања која можемо да решимо сами. Ако се јасно идентификује са које стране дувају ветрови, престаје да буде важан узрок, већ начин како се одбранити од њих, или их искористити јер могу бити значајан извор енергије. А тај велики свет, чији смо и ми део, наравно, сетиће се нас онда када се окренемо себи, и првенствено себи, недвосмислено, докажемо да смо вредни пажње и поштовања.
Радујем се што имамо високе планине јер ми се чини понекад, да није њих, да би нас одували ветрови светских стихија. Но, не бих волео да се ово схвати као мржња према гласовитом Богу Еолу или према стихијама које имају своју важну улогу, већ према онима који би да својим диригованим мецима, одређене просторе одржавају као своје депоније и потенцијална жаришта, и још више према онима који на то пристају.
Погубност самарићанског духа, како за опстанак нације, тако и индивидуе, неоспорна је. Сви самарићански народи су пропадали, док су освајачки народи постајали колевке просветитељства, културе и демократије и, што је најважније, ови народи су власници такве војне и економске моћи, која уз то што им гарантује претходно побројано, проширује могућности деловања ван својих граница. Без свести о томе, заборављајући норме и идеале који су нас чували, олако упадамо у атмосферу пуког имитирања поткултурног смећа за једнократну употребу.
Невидљиви управљачи успешно избегавају замке својих замисли и творевина, вешто пласирајући стреле различитих животних образаца, поробљавајући нашу нутрину неосетно и полако. Вешти рибари људских душа замишљају себе као једино спремне и позване навигаторе за пловидбу по несигурном мору светских збивања. Самозвани жреци и владари, прикривени почесто, будући ослобођени класичних месијанских комплекса, потпуно без отпора и борбе роботизују људску свест, постајући наши невидљиви управљачи и богови. И данас нам недостаје један Хомер, јер је и ово време чуда, и још тананијих и сложенијих ратовања.
Упоређујући различите цивилизације, лако закључујемо да су разлике огромне, али и да је превише заблуда о напретку. Ко и куда може побећи, било да говоримо о појединцима или државама. Мање-више у истој смо игри, на истој планети. Ово тумачење би могло да се схвати као релативизовање постојећих крупних проблема, но гледано са стране здраве логике, у земљи као што је Србија, заосталост није, или барем не мора да буде толика да би се упало у панику која нас може још више умртвити. Реално сагледавање – да. Болесни критицизам – не, јер води у деструкцију и анархизам, а за рушење је увек потребно мање талента и вредности него за грађење и планирање. Шанса постоји, већа него што мислимо. Уколико би се задобило поверење, на шта се не сме ићи по сваку цену већ само под одређеним условима, отворила би се врата за економски препород и за препород сваке друге врсте.
Уколико преиспитујемо себе на највулгарнији начин и дивимо се другима на исти начин, то нас наводи да се запитамо и замислимо над собом. Јер, нити је свет толико велики како нам се понекад чини, нити смо ми толико мали да не бисмо могли имати достојно место у њему. Наиме, тек сви заједно и јесмо свет. А тај тзв. велики свет не чека нас, толико је заузет собом да нема милости ни према онима који га у највећој мери творе, ако попусте. Творци и поседници нових епикурејских вртова тешко се селе са својих блазираних висина. Међутим, још увек је много разлога да се угледамо на свет. На излазу из комунистичке степе, после свих стега и политичке порнографије посебне врсте, киосци у Србији буквално су преплављени порнографијом, као и биоскопи и ТВ. Нигде у земљама из којих продукцију ове врсте увозимо, нећете видети да ударна места излога на трафикама покривају усмине женских полних органа. У Америци, посебно, постоје врло строги стандарди. На десетинама регуларних ТВ станица, ни у које доба дана или ноћи, осим на специјалним станицама кабловске ТВ, за коју је потребна посебна претплата, тешко да ћете видети и голе женске груди а камоли оно што се на нашој поноћној телевизији, на званичним државним каналима, приказује. Не би било добро да се овакви коментари схвате као пуко моралисање или придиковање. Напротив, нека свако ради оно што волиа, али за све постоји начин, време и место. Кршећи правила која свет, поред све своје слободе, нехаја и залуђености, ипак, поштује, ми као да желимо да отежамо свој положај.
Много шта што нас преокупира није наше, а много је израженије код нас него код оних од којих стандарде таквог понашања примамо. Свака развијенија земља, на нивоу управљачког слоја, дакле елите, функционише врло јасно, синхронизовано и довољно вешто да своје основне интересе не доведе у питање и да се, истовремено, што више наметне са својим обрасцима и моделима – од политичких до културних. Друго је питање о каквим се интересима ради, и колико у перспективама времена могу бити далеки самим њиховим актуелним протагонистима. Када бисмо мало више веровали себи, а мање се некритички дивили свету, наиме дивили се кад има оправдања; када бисмо знали и поверовали да и код нас може да буде добро, можда и људскије, са више времена за одушак, можда би нам то помогло да прикупимо снаге и организујемо земљу на цивилизован и достојанствен начин.
Откад постоји свет, у њему се смењују цивилизације и народи, културе и обичаји. Двадесетак народа, само у Европи, више не постоји. Хоћу да кажем да нико нема тапију на вечност, нико нема све адуте у својим рукама, па ни најјачи. У мутним играма времена и мена, неки латентни, а важни, токови измичу људском оку и разуму. Ма колико се човеку чинило да је моћан и да може да гледа у даљину, много је више примера који потврђују управо супротно – да је често кратковид и несмотрен. У таквом свету и на нивоу таквог односа снага, јасно је да у игри остају и опстају вештији. У свету има око 15 милиона Јевреја и на основу те чињенице би се могло рећи да су мали народ али, по утицају, резултатима кроз време и моћи коју имају у данашњем свету, потврђују да су велики.
Свет води своју игру; слуша нас кад му се прохте и кад му то треба. Свет је велики и забораван. Ако је неко забораван, треба га подсетити, али није лек само у томе, јер да је хтео да памти памтио би, већ више у томе да и ми понекад заборавимо свет. Замарајући се што нас нико не види и не чује, тражећи непријатеље и тамо где их нема, фабрикујући фамозне теорије завера, само губимо енергију, погоршавајући свој ионако незавидан положај, уместо да се сконцентришемо у правцу питања која можемо да решимо сами. Ако се јасно идентификује са које стране дувају ветрови, престаје да буде важан узрок, већ начин како се одбранити од њих, или их искористити јер могу бити значајан извор енергије. А тај велики свет, чији смо и ми део, наравно, сетиће се нас онда када се окренемо себи, и првенствено себи, недвосмислено, докажемо да смо вредни пажње и поштовања.
Радујем се што имамо високе планине јер ми се чини понекад, да није њих, да би нас одували ветрови светских стихија. Но, не бих волео да се ово схвати као мржња према гласовитом Богу Еолу или према стихијама које имају своју важну улогу, већ према онима који би да својим диригованим мецима, одређене просторе одржавају као своје депоније и потенцијална жаришта, и још више према онима који на то пристају.