Ретко се у овим нашим крајевима дешава да неко јавности представи пет књига истовремено, и то не било каквих, нпр. неких успутних или дневничких записа којима се, можебит, лечи носталгија, бележе свакодневна размишљања о важним светским, националним или сопственим проблемима, жељама и хтењима или напросто исконска потреба да се поетско надахнуће искаже и отелови у матерњем језику, поготово ако сте извесно време провели ван завичајног ареала – него врло осмишљен, амбициозан и дуго припреман пројекат којим се добрано разноврсна и жанровски разуђена лирско-епско-медитативна грађа, местимице са наносима драмског, жели уобличити у својеврстан систем мишљења и певања. Оваквим намерама и успелом реализацијом се, наравно, посебна светлост баца и на претходна дела Дејана Стојановића, која сада захтевају нека нова ишчитавања и преиспитивања, не само због другачијег времена из којега би се сагледавала и сензибилета нових заинтересованих читалаца, него и због доречености идеја које је аутор овим петокњижјем обелоданио. Наравно, ако их пажљиво тумачимо и гонетамо скривене слојеве, биће нам прихватљива и спознаја да се у неком наредном периоду овај писац може кретати и странпутицама, не због сумње у властите ставове – сам аутор, иначе, не пропушта прилику да укаже на сопствену доследност или да у дубоку прошлост датира заметке идеја којима ће се касније враћати и развијати их – него због необуздане радозналости и силне жеље за новим сазнањима која свакодневно стиче, па је прецизније рећи да је овде дат особит резиме досадашњег, а да се трагање за новим и необичним, и на плану форме и на плану садржаја, наново слути…
А начинима певања о Свету у нигдини, како је, иначе, пенталогија насловљена, посвећено је доста простора и на трагу су напомена о форми појединих песама датим и у претходној збирци, Плесу времена из 2007. Реч је, између осталог, и о старим песничким облицима, данас поприлично анахроним, бар у нашој савременој поезији, а нагласак је на великим културама у којима аутор своју пажњу усмерава, и при том их изнова актуелизује, на ствараоце који су постављали основе за моделе песничког стварања. Користећи се већ познатим методом да међу њима изабере путовођу с којим ће у маниру дијалошких расправа тумачити и знамените теоријске поставке и књижевно-уметничко дело или у друштву неког астралног бића, односно ољуђене врхунске етичке категорије, понудиће нам и систематична философска промишљања, гарнирана и односом према естетском. Да, необично је што Дејан Стојановић такву грађу често заодева творачким формама којима се сам предано бави, притом даје врло студиозне напомене о стиховној организацији и рими, али не одолева потреби да оде и корак даље – па након упознавања са песничком вештином у прошлости, практичном демонстрацијом да је такво поетско ткање и данас итекако изазовно, креира још компликованије и дуже облике, а на Округлом столу смо обавештени да се покушало и више од оствареног, чак тридесет и шест строфа са по тридесет и шест стихова! Конкретно, у „Могућностима сазнања“, или њиховим варијацијама, али се вероватно и сам аутор уплашио да таково форматирање и онеобичавање могу однети превагу над значењским и поетским, па је од планираног ипак одустао, а истовремено није залазио у забран версификацијских стопа, чак ни у виду успутних напомена, свестан да би се мало добило у додатном теоријском сагледавању туђег и сопственог стваралаштва, а истовремено би се направио непотребан отклон од емотивног доживљаја понуђеним (уколико се томе једнога дана ипак врати, мораће се суочити са могућом подозривошћу тумача и запитаношћу критике о сврсисходности, уколико, наравно, то не буде праћено довољно убедљиво изведеним песничким гласом и неупитном инспирацијом).
Намера овог рада је, ипак, нешто специфичнија, јер се нећемо бавити свеукупношћу и свеобухватношћу теоријских поставки и комплексношћу доживљаја света и живота, уз свеопшту запитаност о пореклу и о томе ко смо, шта смо и куда идемо, него најбоље изведеном поетском творевином у којој се, поред ужитка у матерњој мелодији и наведено може открити илити наслутити, а на први поглед делује непретенциозно и једноставно, и у великој мери је нетипична за ову пенталогију. Реч је о „Малом и великом небу,“ које отвара Прву књигу Света у нигдини, циклус „Двор у нигдини“, где се, не без разлога, налази само још песма „Црна светлост“, са којом готово чини необично јединство и спој.
Наиме, песник Дејан Стојановић по нама је најубедљивији када, као у овом случају, пева без неког формалног ограничења, које неретко сам себи поставља, када се не труди да читаоца засени познавањем разнородних и шароликих поетских форми, из различитих култура, традиција и периода, када аутохтоним песничким гласом не жели да понуди нпр. илустрацију нетом изнетих творачких постулата и односа према организацији стиха, него духовну надградњу на претходно понуђеним и скицираним темељима, када се не користи монотоним професорско-критичким дискурсом нити када се свесрдно препоручује зналцима стиховања, него када од исконске муке-потребе-жеље поред растужене Бистрице, или с њом у мислима, запева неспутан, жељан зрака, слободе, светлости… Светлосни прозраци су, додуше, присутни у овој његовој ниски књига од почетних до завршних страница, од њих полази и њима се враћа, али он има и неодољиву потребу да казано песнички додатно објашњава и појашњава, да се враћа истим синтагмама, играријама, досеткама, обртима и мотивима, да исто или слично тумачи из различитих позиција, често на научничкој разини, па се Бог-Вера-Истина-Време-Сазнање-Светлост-Светост доимају и као помоћна средства да дође до апсолута, иако је, дакако, свестан да се до њега доћи не може, јер тада то не би ни био апсолут, али стално трагање и преиспитивање је оно што га изнова надахњује, држи. Међутим, овде пева заистински, непрорачунато и некалкулативно, с умишљајем нефункционално, чиста срца, слободно, иновативно, инвентивно, искрено, доживљено и проживљено…
Велико небо у малом се зрцали, велике идеје се у малом отелотворују, до големих се жеља испуњавањем и остваривањем ситних, или наоко ситних, стиже, велике се амбиције мањим корацима и савладавањем невеликих успона остварују, а небитно је да ли ће се гурајући тешки камен поново низ брдо скотрљати, ако попут Камијевог јунака у једном тренутку дођемо до жуђеног исконског задовољства и среће када се са тим и таквим теретом на врх брда успнемо… Такође, не може се то и такво небо ”везати жицом”, да парафразирамо и популарну новоталасну песму с почетка осамдесетих година прошлог века, па се ”парче слободног неба” увек са собом носити може, у складу са знаменитом сентенцом Omnia mea mecum porto. И о томе се овде говори, али не само о томе… Реч је, заправо, о једној мало помереној визури, шекспировском изглобљавању и коришћењу различите оптике илити мерних инструмената, односно примени ренесансних сликарских техника – chiaroscuro и sfumato: напросто, све зависи од угла гледања, светлости која обасјава опредмећено, као и, наравно, са чим се оно самерава. Гладноме ће, ето, комад хлеба бити највећи на свету оброк, босом ће и прости опанци у табанању око куће припомоћи, а од користи ће бити и за путе преко седам гора, уколико се жељан на то одлучи, док жедноме кап воде дурмиторско горско око може бити… Опет, сва блага овога света и читав космос, са својим великим праском приде, нису вредна једног дечјег осмеха, што је одавно опште место литературе и разнежених споменара-форума-блогова постало, а овде је успело остварено редукованим, пречишћеним песничким изразом.
А аутор ће проницљиво приметити да је мало небо довољно пространо да у себе и велико небо прими, и нигдину приде. Зашто нигдину прима? Зато, духовито ће песник одговорити, што и небу може бити досадно пусто чамовање и самовање, па ће ту муку тешку разрешити указујући гостољубље нигдини. Наравно да се овај алегоријски дискурс на различите начине тумачити може – може се говорити о нетом поменутом великом праску и свеопштем постању света и свемира, рађању атома, различитих облика живота и саме људске врсте, може се говорити о основним етичким категоријама и појмовима, врлинама, истини, правди, моралу, добру и злу, слободи (велики је списак врлина којима се тежи, али ни опозита њихових не мањка, дакако! има ли у највећим истинама овога света макар зрнце неискрености и лицемерја, свакако! може ли се уопште говорити о апсолутној правди, ако смо свесни разних и бројних могућности њене релативизације, наравно! оно што се указује као високоморално за једно време, простор, народ, заједницу или појединца можебит крајње неморално у неком другом случају, без поговора! у сваком добру и зло се крије, и обрнуто, неспорно! може ли се икако остварити царство слободе, може и мора, једног дана!), а истовремено се оставља могућност и за приклањање различитим естетским принципима, којима се руководе ствараоци или гонетачи њихови (нису ретке ситуације да мање може значити неупоредиво више, што је била и једна од крилатица минимализма, актуелизована у другој половини XX века), а на кривом трагу нећемо бити ни ако завиримо у традицијско наслеђе и свеукупни наш фолклор (присетимо се, примерице, колико мало зрно бисерово вреди). Исказана бременитост неким од могућих значења најбољи је показатељ необичне инспиративности ове песме…
Попут доживљаја света Васка Попе, изнетом у последњем за живота објављеном циклусу, „Мала кутија“, и овде се преплићу димензије, па за тренут останемо збуњени као дете на сеоском вашару гледајући забленуто у необични калеидоскоп, у коме разиграна огледала непоновљиве и нестварне облике, боје и шаре творе. Из малог расте велико небо, па се опет у мало враћа, као што ће и мала дужина, мала ширина, мала празнина читав свет надрасти, нарцисоидно се у себе заљубити и зачудном самооплодњом нове мале кутије изнова стварати. Интересантна је ова успоредба Мале-Велике Кутије и Малог-Великог Неба. У првом случају се конкретним предметом из свакодневља (кутија, бокс, калуп, модла, посуда, фиока, претинац и сл), са свим ограничењима која поседује и која нам нуди, подразумева нешто потпуно дефинисано, омеђено, ограничено, затворено, ексерима закуцано, укалупљено, формирано, задато, ограничено, закатанчено, али и у том најмањем и најзатворенијем, искри велико, огромно, недостижно, ту су сакупљене и звезде и време и плава/аристократска свемирска крв… Опет, за разлику од Попе, Стојановић не контрастира нареченом малом употребном предмету, већ се непосредно обраћа Небу, које, ето, може бити и Мало и Велико. А није ли Мало Небо заправо оксиморон? Није ли се наш песник мало заплео и помео?! И може ли, уопште, нешто безгранично уједно бити и Велико?! Можемо ли без подсмеха рећи – Велики Космос?! Наравно, као што се и велика кутија крије у малој, тако се и Стојановићево Велико Небо у Малом гнезди, а онај ко не зна и не слути колико мала ствар може бити драгоцена, тај песник бити не може, па ипак и за оне без нарочитог песничког дара или за недовољно упућене наведимо овде бар две потенцијално итекако ’скотне’ кутије – пандорина и црна! Поменимо овде и да је наведени контрастни пар, ’мало-велико’ присутан код овог песника и у ранијим збиркама, па се у његовом песништву често сусрећемо и са великим морем, великом собом, великом истином, великим и малим светом, људима, причом, а велики и мали облик умеју чак и разговоре да воде!
Без намере да приговоримо амбициозном и захтевном пројекту пенталогије, необичног трактата о песништву, а пре свега указујући на врлине ове песме, њених двадесет антологијских стихова, чини нам се, готово одржавају равнотежу на Стојановићевим теразијама, па подсећамо да ће и сам аутор на једном месту, у разговору са Данијелом Арноом, духовито приметити да ”пет страница може имати вредност као пет милиона”, чиме се даје нови шлагворт за причу о већем и мањем… Али треба напоменути и да се обриси ове песме на више места јасно уочавају, као и да се даље мотивски разрађују, а јединство творе са песмом која следи. Наиме, „Црна светлост“ такође почива на опозиту – овде је реч о светлу и тами што се такође сугерише оксиморонским насловом, а бројних антитеза, иначе, има доста у песништву Дејана Стојановића и неретко он инсистира на споју неспојивог, збуњује, интригира и провоцира привидним нескладом. На неки начин се овом песмом појашњавају изнете идеје и натруне слутњи у до сада тумаченој. Да, мрак светло чува, а онеобичена светлост управо тај мрак од себе самог, биће јасно и прецизно изнето у почетним стиховима, а онда долази до већ поменутог великог праска када се ослободи снага тога зрака, када се породи спутана светлост и настане, тј. започне процес настајања/буђења свеукупног свемира и потом галаксија, када се укаже и расцвета простор, материја и енергија (да ли ће се, једном, то велико ослобођено небо које се непрестано шири поново вратити у мало, питање је, тј. констатација с краја песме која овој претходи), а  када се у другом делу песник додатно позабави разним маштаријама и сновима те и такве изненада разобручене светлости, којој је било тесно у мраку у ком је пребивала, јасне су алузије и на мисију, жеље и хтења истинског ствараоца, који је, очито, високопозициониран у песниковој хијерархији света – уметник, научник, креатор у свом стваралачком заносу, лудилу, космичкој разуларености чула, фаустовској потреби да се спознају зачудни механизми и истине недоступне обичним смртницима, сећа се и свих ограничења у којима је затомљена идеја некада пребивала, сећа се привлачне удобности конформизма и јаловог склада уобичајеног, нормираног, предодређеног, што је иронично већ наговештено, сећа се те вечно успаване таме и прве искре која се јавила, првог таласа који је нарушио монотону и мирну површину воде, што ће рећи да се сећа и некадашњег малог неба из којег се испилила, како се каже у тој песми којој се директно обраћа и с којом је све време у непрекинутом дијалогу… Овде ће се та светлост духа отиснути упркос ништавилу, принуди, оковима и конвенцијама, изборити се за Кјеркегорову врхунску ”или-или” позицију, и радовати се коначно оствареном путу и кретању, као своме циљу (у уводној песми прве збирке, и читаве пенталогије, она је јасно дефинисана као ”једини извор покрета”, а мало касније, као да то није било довољно јасно, поново ће се беспоговорно устврдити, ”светлост је живот”), чиме се јасно сугерише трајност процеса, јер тај свет и нема свој крај, а са бескрајем чинимо једно исто, јер је у нама! што ће песник појаснити и у „Медитацијама“, у наредној књизи Свет и људи.
Интересантно је, пак, да засвођавање прве анализиране песме, повратак у мало небо, не значи само (тек) окончање једног циклуса, вечно кружење атома, материје, енергије и духа (и велике приче и велике истине враћају се своме извору, пева се у „Малој истини“ у „Трептају празнине“, у последњој књизи пенталогије названој, нимало случајно, Дом светлости), него и накнадну забрану, оличену у бројним друштвеним нормама у којима се слободномислећа јединка налази, и којима се после краткотрајних излета духа наново враћа, па се овде указује и на одувек постојећу супротстављеност и подразумевајуће контрастне позиције појединца и друштва. Наиме, и поред поменутог оптимизма гледе ослобођене извиискре у допунској песми, завршетком ове одјекује резак звук кључаонице која је изнова активирана – мисао, светлост, индивидуа јесте се одвојила и неспутана кренула у даља истраживања и освајања, јесте срећна на том путу, на ком и своје сопство проналази, али се на крају ипак вратила/враћа своме прапочетку, где ће сада бити сурово закатанчена! Дакле, добровољно или неминовно се некад размахане шаке нуде приправне за ново уланчавање, покорно се високо дигнута глава спушта на ниско постављени шалтер свемоћнога свемира, поново се висококреативни домети разним преиспитивањима, сумњама и страховима доводе у питање, а радост спознаје због открића која завређују Нобела сенчи страх од будуће могуће злоупотребе, па пошто очито није довољно велико небо само ушушкати у топло и сигурно мало, велику у малу кутију одложити, него треба, за сваки случај, и кључ на катанцу света окренути и додатно ваздух из амбалаже у коју смо све ставили извући, како би тако спаковано мање места у космосу заузимало и лакшу манипулацију омогућило.

Дејан Стојановић, песник шест књига песама, антологичар, аутор одабраних интервјуа, данас пред читаоце доноси своју, како ју је назвао ПЕНТАЛОГИЈУ, обједињену именом Свет у нигдини. Пет дела пишчевих повезано је јединством опште замисли а насловљено:
Озар;
-        Свет и бог;
-        Свет у нигдини;
-        Свет и људи;
-        Дом светлости.
У првој књизи Озар, читалац се суочава у поезији и прози са метафизичким темама ауторовим: настанак света, историја Балкана и Земље, извори светлости и извори истине. Опсесивна тема бића које мисли: однос живота и смрти и вечито кружење; израњају једно из другога и у симбиотичком су преплету.
Смрт тражи да би могао живот да роди
Само оно што се роди може да умре
А само оно што умире зна вредност
Вечног живота у рађању и умирању.
Изнад свега је Бог, и празнина који по аутору чине Апсолут, што је једнако Озар. Даје се могућност филозофима за полемику, с обзиром да идеалистичка филозофија Апсолут сагледава као вечну, бесконачну првобитну основу свемира, а дијалектички материјализам одбацује метафизички појам Апсолута и признаје као једину стварност материјални свет који се налази у вечном покрету и развитку.
Аутор мења форму исказа. Користи стих, користи дијалошку форму (при чему полемише са боговима антике, те са Хомером), и прозно-поетске секвенце којима истиче своје филозофске ставове. У другом и трећем циклусу („Шекспир у свемиру“, „Планета Зена“) примењује необичну форму, комбинујући елементе једног књижевнотеоријски строго утврђеног облика, сонетног венца, и свога песничког експеримента. Иако их насловљава као сонетне венце они то нису у традиционалном облику. У првој таквој творевини сачињеној из петнаест стихованих рефлексија, последњим стихом претходне песме почиње следећа. Као фине су каскаде које се преливају једна у другу да би се слиле у петнаесту сублимну завршницу мисаоног тока. Лирски субјект у Шекспировом је друштву, поистовећени су, огледају се у божанској пени свемирске лађе, уз спознају да
И умањен велики постајем
Једно са Богом, једно са светом...
У последњем циклусу Озара („Планета Зена“) форма је слична, сачињена је од двадесет девет поетских елемената. Ауторов имагинативни импулс призива фантазмагоричну планету Зену, по којој опет у Шекспировом друштву, прави своје медитативне шетње. Постулати којима се тежи и за којима се трага су: мисао, дакле и памет, истина, знање, искра разума, светлост свемира.
Већ је речено да су све књиге петокњижја повезане јединством опште замисли. Друга књига именована је са Свет и Бог, и садржи шест циклуса („Proemium“, „Мрак и светлост“, „Ништа и нешто“, „Пакао и рај“, „Бог и Ђаво“, „Апсолут“). Аутор је дубоко зароњен у покушај проницања суштине свемира, те смисла постанка и трајања бића у њему. Трага за равнотежом и могућношћу успостављања хармоније, у наоко неспојивим, дисхармоничним појавама и појмовима, делимично назначеним у називима циклуса (мрак и светлост, ништа и нешто, пакао и рај, Бог и ђаво, али и хаос и ред, нула и безброј, дељење и стапање, кретање и статичност; аутор користи појам непокрет).
Мисао о Богу вазда је присутна. Тумачење које се чита о земаљским религијама и светим књигама није уобичајено за устаљени ред ствари, али нагони на размишљање. Многобројна су богохулна тумачења Бога, а Бог сам по себи суштина је, он је све, и свемоћ. Побуна против мрака јесте Божја побуна, тврди аутор.
Као и у делу Озар, а видеће се и у осталим књигама, нагласак је на светлости. Није случајно. Знано је да светлост и тама симболизују наизменичне вредности једног циклуса. На свим космичким странама и у људском животу после тамнине долази светло раздобље. Као космичка објава или као унутарње просветљење светлост увек долази после таме и симболизује живот, спас. У Старом завету симболизује и срећу добијену од Бога. Тама је зло, несрећа, проклетство, смрт. Хришћанска симболика наставља се на старозаветну. У Јеванђељу по Матеју, ученици Христови су светлост свету, а у Јеванђељу по Јовану, Исус је светло света. У нашег аутора Светлост је Божја побуна...
Честа је ауторова одступница од уобичајеног поетског дискурса, јер залажење у сфере филозофског тумачења појмова и појава уз повремене фантазме (појмови празнине, облика, простора, времена) даје премоћ медитативног над поетским. Аутор помера жанровске границе (и тога ће се држати до краја петокњижја), пише стих, дуг и разуђен, прозне записе који су каткад лирског исказа, а каткад филозофски трактати. (Уосталом, аутор на крају исписује детаљно образложење, на неколико страна, о форми појединих песама, што потврђује не само књижевнотеоријско познавање версификације, него и своју потребу за модификацијом и експериментом.)
У Свету у нигдини, са шест одељака (књига I) залази се у сфере сна, коме се ништа не може, и који нас води путевима наше подсвести. Јер,
Негде дубоко у свести
Стално сања свет подсвести;
Говори да све је важно
Што се рађа из благости
(„Око свести“)
Први сан лирског субјекта о тајни је над тајнама, о жени, овај пут о жени вили, са којом води дуги разговор; не како би се у први мах очекивало, о заљубљености. Њему сан служи да изнесе своје ставове о односу живота и времена, о садашњем тренутку који пре него што се на њега помисли постаје прошлост, о развоју уметности кроз векове, о разлици између помодног и модерног, о функцији језика и његовом мењању, о слободи и самоћи и самодисциплини којом се остварује лични успех. Занимљив став Дејана Стојановића јесте о материјалистичкој цивилизацији која почива искључиво, или до највеће мере, на форсирању технолошког курса и у бити је антикултурна. А циљ њен је искључиво вулгарна моћ новца. Прозни ток казивања преплетен је стиховима на неке од поменутих тема, које поета мислилац и вила измењују и у даљем разговору. Вила о помоћи, тешкоћи, опасности и храбрости; а њен саговорник о буђењу дана и разговору таме и светлости.
Аутор понире и у далека времена, оживљавајући непознате хероје, нестале цивилизације, помињући митове, сујеверне квази теорије (Атлантида, Сумери, Лемури и Лемурије и сл.). Но свестан је да је овај свет једина истина. Другим се сном преобличава жена вила у змију, острво у потоп, снови у ноћну мору. Нема више мисли о идеалној жени, а и свет сновних визија није трајан. Не смета му да у сну трећем настави преиспитивање порекла зла у свету, те способност адаптације зарад преживљавања. Разговор, поетско медитативни са Арноом Данијелом, трубадуром из дванаестог века, вишезначан је и вишеслојан, уз сјајну шетњу по историји и књижевности, али и по савременим проблемима света (однос Истока и Запада, глобализација, мењање међудржавних граница итд.).
Слављење Творца безусловно је:
Бог је свет и Свет је бог.
-        Без Творца нема правог сазнања.
-        Свети зрак једини је Божји трон.
Речи стављене у уста трубадура да веровање у Бога јесте вера, а да је прописана религија посредништво, налазимо и у претходно поменутим делима. Можда се не може докучити елизијска (небеска, надземаљска) спознаја, али осећати и мислити јесте важно, и није потребно да све знамо. А сан некад превари тамне сенке сећања и потиснутих жеља.
У Свету и људима, у првом циклусу под називом „Медитације“, песничким сликама постиже се склад са чујним и видљивим (шум таласа, шкољка која пева свој сан уз уво сненика, часак тишине и стапање са водама и шумом свемира). Поета наткриљује мислећег трагача за одгонетањем тешких тајни микро и макро света. Недуго затим, читалац урони у сплет филозофско-лирских записа у којима опредмећена стварност аутору постаје средство за даљу медитацију. И све може бити повод за запитаност: усамљени парк, леп дан, обале, накит, машне, да би се исказао однос према самоћи, тескоби, заблудама, моћи и немоћи славних, правди, слободи. Повремено су то читаве прозне филозофске целине („Апсурд“, „Логика“), а повремено лапидарна, сведена гномска реченица (нпр. „Брадати старац“).
Он је много видео, али није волео да прича. Размишљао је о себи и другима и схватио брзину. Схватио је да време није прошло зато што је прошло, већ зато што је изгубљено.
Стојановић разматра и проблеме књижевног стварања, безброј поетика у којима умиру мишљења, прави разлику између политичких дисидената - писаца и књижевних дисидената. Критички је његов однос према књижевној бирократији (борба за чланства у жиријима, у редакцијама часописа, за чланство у академијама, за награде које се додељују по наговору и договору...). Иронично тумачи и начин постанка бестселера, те разлику између песника и стихотворца: стихотворац слаже речи и риме у стихове; песник слаже стихове и риме у значења. Стојановић не робује утврђеним поетикама; његов циљ није допадање на први поглед. Мисао превладава над емоцијом; поетизација текста присутна је толико да не потисне метафизичку раван. Остаје упитаност да ли је песма само оно што личи на песму... прежвакавати већ прежвакано, историју и класична дела, и правити уметност, или је песма бележење живота као да се први пут живи.
Да ли се као одговор може прихватити мисао са краја ове књиге: Све се своди на неколико речи, на неколико главних појмова. Све остало су приче које овима служе.
Дом светлости, пета књига у низу, у славу је светлости, успомена и љубави. Поетизовани призори, уз реминисцентне излете, плене топлином препознавања, макар само у сећању, што не доводи у питање спознају да је време повратка кући. Нада и успомена избор су првог циклуса.
Насловљавањем неких од својих песама одабраним именима аутор открива и своје афинитете: Мацуо Башо, стари песник, који нас учи умећу откривања наде у ситницама; Јулије Цезар, издвојив од свих Цезара, јер је Јулије са страшћу и чашћу; те Хенри Милер, чудак и ексцентрик, па ипак, од оних ретких, који
зна да само они који сиђу на дно
уистину разумеју лепоту.
Коначно, и жена је поменута у стиху Дејана Стојановића. Као сан, као идеја, као реч неказана, обала која их дели, успомена јача од јаве. Намах присетим се оних Дучићевих: Јер ти не постојиш, нит си постојала... Један фини лирски циклус.
Треба поменути последњи циклус Дома светлости, именом Градови. Исписан у прози, могао би бити путопис јер говори о тринаест светских градова. Но, није класичан путопис. Ко жели да пронађе класичне туристичке податке, нека се не нада. Пред читаоцем су есејистички лирски записи у којима се, наслоњена на историју, гради прича о светлости, вечном граду, тајанствености, прошлости, вечном сну сликара и маштара, у зависности од града и доживљаја путописца. О Београду, такође, кратак запис о старом духу и поносу који светле на новом месту. На крају циклуса песнички сан о Новоме граду, граду Светлости са храмом посвећеном Сунцу, и о новој планети која ће бити један велики град. Сан о свету без деоба. Само велики сан.
Ако би се објединило петокњижје заједничким обележјима било би следеће:
-        медитација, мисаоност;
-        ставови који подстичу полемику;
-        отклон од класичне жанровске поделе, те разноликост форме (стих, прозни запис, трактат, есеј, дијалог);
-        доминација светлости у славу живота;
-        Бог изнад свега, један једини.
Антагонизам искре божанске светлости и моћи таме присутан је. Али пут Бога побеђује анђела таме.

Одавно нисмо имали, ако смо икада и били у прилици да се у српској поезији са тим уопште и сусретнемо, песничку пенталогију. Написао ју је, склопио, Дејан Стојановић и ево је пред нама. Чине је следећа остварења: Озар, Свет и Бог, Свет у нигдини, Свет и људи и Дом светлости. Насловљена и сама Свет у нигдини, по средишњој књизи унутар ње, необична је по много чему. Најпре, по томе што се не зауставља само на песмама, већ у себе укључује и сонетне венце, дупле сонетне венце, одавно ишчилеле песничке форме, песме у прози и мини есеје. Затим, и више него претходно, по томе што се, и не само условно, не само у рефлексивну, већ и у философску (а стално се, промишљајући књижевност, питамо постоји ли такво чудо) поезију смешта. Онда, по томе што је наслов средишње књиге пенталогије супротстављен онима које имају оне које га окружују. Бога у нигдини нема, као ни људи. Ако, којим чудом, и њега и њих у њој и има, онда ни нигдина није оно што је некада била и што би према дефиницији требало да буде. Или би, могуће је, Бог и људи били нешто друго од онога што се претпоставља да су они некада били и да сада јесу. Или – а све је прилика како тако заправо и јесте – Дејан Стојановић гради свој философски и свој песнички свет по правилима које им он задаје. Сасвим особен, само њему својствен, што и јесте оно што би се од сваке врсне есејистике очекивало (износити своје ставове без освртања на оно што су други пре онога ко се у писање есејистичких штива упушта рекли или пливање њиховим идејама уз нос), а поезија Стојановићева, уз то што философска јесте, у не мањој мери, и есејистичкој поезији припада. Њу не „краси“ разграната метафорика ка којој су се и многи савремени песници, и страни и наши, не заборављајући оно што су песници романтизма чинили а што су вртоглаво, и максимално сасвим, ускомешали надреалисти – и буквално сјурили, већ пише, на први поглед, метафорама посну поезију у којој је мисао једнако важна, ако не и важнија, од емоција. Притом, већ и самим тим што песник заступа мисао која се у старту не братими са оном коју су претходници већ заступали, мисао која његовим песништвом влада, острашћена сасвим властитим полазиштем, постаје – опет парадоксално – метафорички заошијана мисао: мисао која у себи садржи све оно ка чему метафора стреми. Пет књига Стојановићеве пенталогије граде поетски храм који има свој темељ и има своје куле, који је дом светлости (не сме се сметнути с ума да је по нашем аутору мрак извор светлости, да се тамно и светло не дају разлучити), истовремено у нигдини која је и божје (не сме се, такође, сметнути с ума како је у Богу и ђаво, те је тешко – и непотребно – одређивати шта би могло бити лице а шта наличје) и човечје станиште, где је сваки човек у исти мах и читав свет, и по ономе што чини и по ономе што не чини, једнако као што се и читав свет на једног јединог (све)човека своди. Када о свету пише, Стојановић подсвесно не заборавља шта је о тој речи велики Лаза Костић прибележио у Основама лепоте у свету. Костићу је свет исто што је и светлост. Светлост можемо довести у везу и са светошћу. Оно без чега на земљи живота нема јесте, и никако успутно, оно што духовношћу зрачи. Имамо светост светлости која сама духовне зраке на све стране разастире. Када Стојановића читамо, подсвесно призовемо и Доментијана, по Ђорђу Трифуновићу – песника светлости.
Прва књига пенталогије Озар почиње двема песмама о Хомеру. Прва је налик на епску инвокацију, а друга нуди, привидан (?), Хомеров одговор на њу који је истовремено и „одговор“ сваког песника који је науман да не опева само оно што би било потпуно лично већ би се односило и на историју, али и – и више на њу – на историју свемира и Бога, јер историја је та која човека прича („Хомер“). Зазивајући Хомера, песник ништи време показујући како је оно згрудвана прошлост, садашњост и будућност, нераздељено и нераздељиво, једнако као и простор који је истовремено овостран и оностран, човечји и божији. Хомер није само прапесник, он је и слепи песник који свет, и онај око себе и онај у њему, унутрашњи, унутрашњим оком сагледава. Рођен, као и Зевс, на тамној звезди, из пене мрака, Хомер је онај ко као звезда што светли над празнином пева из мрака, бива нови зрак из старог звука. Способан да, питајући и себе и своје слушаоце, читаоце потом, јесте ли свет сан, јесте ли могућ свет који не би најпре био сан и који не би добрим делом сан и остао – пробуди наше успавано око. Он би да отвори га усред мрака, и мраку упркос, не би ли се светлошћу која не иде са неба већ заплови са Земље ка њему, озарио јер светлост и јесте права prima materia: храна и неба и земље, једини извор покрета, простор и нада, искра и обмана, она која изнутра осветљава простор којег и нема, односно који јесте сама светлост што плови и сања. (Све подвучено преузето је из песме „Proemium“ којом се петокњижје Стојановићево отвара и све што потом у овој поезији следи поетска, и философска, је разрада ставова изнетих у њој.)
Светлост и мрак Стојановићу су близанци. Бог Шапуће из сваког атома и листа и пева / Песму светлости из самог срца мрака у мраку / [...] / Светлост је његова побуна против самога себе („Живот“), а Срж светлости јесте згуснути мрак („Нешто“). Пред нама је својеврсни светлизам: светлост је извор свега, али светлост која у себи и тамнило укључује, она која мракује, светлост без икаквих граница, кружна, она која нема рубове: Живот је светлост, Бог је светлост, светлост је небо (Живот“). Притом, светлост пева у мрачном мору („Живот“), Тама светли из своје светлости („Разговор таме и светлости 4“), Дрво ниче из светлога мрака („Разговор таме и светлости 5“), Твоја тама дише у светлости („Могућност сазнања“). Постоје сан светлости („Сонетни венац 8“), кућа светлости („Могућност сазнања“), црна светлост („Мрак“). Песник који Претворен у ништа / Постаје(м) све, пева и: Постајем светлост која гледа („Светлост која гледа“).
Исто тако, постоји пупчана врпца између живота и смрти. У песмама Стојановићевим реч је о оживљавању смрти и усмрћењу живота. Игри о главу! Основни придев је црн. У песми „Живот и смрт“, поред мора и обале, црни су цвет, уста и вечност. Ево неколиких стихова из ове одличне песме, јанусовске, животно-смртне:
Што смрт сања, живот рађа и буди из сна.
[...]
Живот умире у животу, а смрт живи у смрти;
Живот је лице смрти, а смрт наличје живота;
Живот је цвет што расте из срца смрти,
А смрт црна успаванка умореног Сунца.
Светлост је цвет живота, а сан цвет смрти.
Живот са смрћу игру живота игра;
[...]
Смрти се удвара цветом светлости.
[...]
Из црног цвета ниче цвет светлости,
Певајући светлу песму у црном мору,
Запљускујући светлом пеном црну обалу
[...]
Вечни живот Бога, његова је смрт.
  Стојановић песнички „активира“ индијска учења. Пева о нирвани. Ништа никада не умире нити нестаје („Смрт“). Живот је непрекидно пењање ка смрти. Да ли сизифовско? Но, ко/шта је онда камен? Окаменити се за нашег песника значи увечити се. Њему је све флуидно, пулсирајуће, неразмеђено: мало=велико, деца=људи, зрно=свемир, светлост=мрак, живот=смрт... Сржна идеја овог песништва гласи: Лепота у бити је опстанка. / Она живи изнад историје, / Изнад времена, изнад истине („Дупли сонет 25“), али она ипак расте из срца истине („Пакао и рај“).
Посебно су поетички и философски откривалачке поетомисли које се у мини есејима и прозаидама находе. Наводимо прегршт примера: „Свет се буди и ниче из сажете идеје; из наделемената у којем цело знање и меморија спавају. Нити је материја оно што се чулима чини, нити је идеја оно што мозак (ум) о томе мисли: идеја је материја, а материја је идеја“ („Атоми“); „Сваки атом је сећање свеопште идеје, и сећање себе; сваки је додир и судар...“ (Исто); „нема ни добра ни зла по себи...“ (Исто); „једино бол зна цену радости, једино мрак зна вредност светлости, једино зло зна праву срећу добра; једино мржња зна праву снагу љубави; једино лепота обухвата цео свет, у целој његовој равнотежи...“ (Исто); „Једина победа над временом јесте када схватимо да се оно не може победити“ (разговор песника с вилом); „ ... само оно што је вредно може бити модерно“ (Исто); „Уметност би морала бити последица органског развоја...“ (Исто); „На терену уметности, демократија означава смрт врхунске вредности“ (Исто); „Нема више дисидената“ („Политички дисиденти“); „Књижевни дисиденти обично су непознати, непримећени и прећуткивани, и од режима и од других писаца“ („Књижевни дисиденти“); „Свет је апсурд“ („Апсурд“); „Свет постаје интерпретација“ (Исто); „Живот постаје не живот, већ интерпретација живота...“ (Исто); „Ново није у новом, већ у новом које расте из старог“ („Херојство“); „Све је поезија, али није све песма“ (Исто).  
Лако се да видети како се песник труди да својом мишљу „покрије“ све што се доживети, промислити, одсањати... може. Једнако то чини и оним сликама које његовом лириком струје: Празнина и Бог чине апсолут („Хомер“); Пут који тражим постаје истина која ме налази („Пут унутра (Земља коју тражим)“); Стварање света јесте оживотворење себе („Озаров двор“); Бог је свет у свету (Исто); Без ништа / И мало и велико, били би ништа / Веће је веће само зато / Што више ништа у себи има („Ништа“); Ништа и ако ништа, дом је светлости / Ништа и ако ништа, кућа је мрака (Исто); И нешто је ништа без ништа („Нешто“); Несавршенство пружа руку животу (Исто); Нежни склад бића и небића („Ништа и нешто“); У рају и Бог умире од хладноће („Пакао“); Једини устаник (кога су људи грешком назвали Ђаво) он (Бог – Д. С.) је сам („Божји пут“); Само су мрак и празнина чисти. Бог стварањем нарушава првобитни мир... („Ђаво“); Садашњост се можда никад и не дешава / Само будућност пролази и прелази / У прошлост кроз нулу („Нула и безброј“); Ако постоје прошлост и будућност / Садашњост није могућа / Јер би садашњост заробила / и прошлост и будућност (Исто); Нула је мајка / Дете – безброј (у бескрају ништавила) („Исто); Шта је нула, број или ништа или бескрај сам („Нула“); Бог је један али без ништа и он је ништа / Нешто и ништа су чаробно двојство Бога („Разлагање“); У кретању је цела сила света / [...] / Сваки корак је пут идеје / Свака мисао је материја која сања / Свака честица је идеја која пева / Свако сећање је оживљена лепота („Кретање“); Нема ништа мање од највећег / Које у себе потоне („Непокрет“); мерећи свет дубоком висином („Тешкоћа“; придев подвукао Д. С.); Љубав је остварена нирвана („Љубав“); Свет је мисао твоје светлости („Могућност сазнања“); Бог спава, Ђаво ствара, / Јер Ђаво је Бог који чезне / Да поклони паклену ватру живота / Успаваном савршенству раја („Смрт је највећа правда“).      
Слика Стојановићева веома често гнома постане: Иза сваког искреног подвига крије се идеја („Хомер“); Грешке су само људска тумачења, / А  права истина зна да је и грешка тачна („Рађање атома“; грешка би – када би била могућа – била увод у хаос, омогућила би увид у хаос); Бог не може да нестане, па смрти нема („Смрт“); сваки је врх врста пада и смрти (Исто); Дефиниције и објашњења нису истине („Озар“); Праве истине беже од речи (Исто); Само ништа је права истина (Исто); Оштар дух је извор и креације и добра и напретка (Исто); Границе нема без краја / [...] / Крај отвара бескрај („Јупитер (Зевс)“); све је ништа без ништа („Зора“); Мисао светли и у несвести („Дупли сонетни венац 10“); Пакао је најрајскија ствар на свету. / Само из хаоса и пакла могуће је стварати / Живот и висину, и градити пут у ништа („Пакао и рај“); ... лепота света јесте у несавршенству; највеће савршенство света јесте његово несавршенство (Исто); Свете књиге највише су допринеле гашењу вере... (Исто); Једина Божија  Библија јесте његов велики Свет... (Исто); Живот је пакао (Исто); Једини могући рај јесте ништа без света у себи. / Само ништа, без света, може бити безгрешно. / Само ништа може бити чисто и свето („Рај“); Једино Бог који прихвата цену јесте прави Бог. / Једино Бог који може да погреши јесте прави Бог (Исто); Бог падом побеђује празнину. / Свет је љубавни загрљај Бога и празнине (Исто); ... само је смрт савршена... („Ђаво“); Бог је једини Ђаво (Исто); ... нема поделе, нити мисли без тела, нити тела без мисли („Ђаво и Бог“); ... енергија је згуснута идеја (Исто); материја ... (је) разређена идеја (Исто); Свака креација је ђаволска („Хаос и ред“); И поезија и играчке захтевају дете у одраслом и одраслог у детету („Поезија играчке и машине“); Једина звер која лаже (и кад не мора) јесте човек („Лудило“); Свет се дели на оне који плачу и оне који освајају („Плачљивци и освајачи“). 
Очита је рефлексивност наведених слика, али и читавог књижевног опуса Дејана Стојановића. Философско присутно у његовом делу не тражи лирско, не утапа се у њега. Пред нама је мисао која себе мисли, мисао која продире/надире унутра. Јован Христић у есеју „Поезија и филозофија“ којим се отвара његова истоимена књига пише како постоји могућност да „на извесним местима у филозофији поезија буде нужна, као и да на извесним местима у поезији филозофија буде нужна“. Управо та нужност философије у песмама Дејана Стојановића оно је што његову поезију, и његово књижевно стварање уопште, одликује. Христић додаје (важи и то за дело о којем пишемо) како је „за отварање граница филозофије потребна нека врста песничког импулса, као што је за отварање граница поезије потребна нека врста филозофског“.
Стојановић се не лишава сасвим ни лирских синтагми и слика, оних које показују како би он – сасвим извесно – могао када би му то наум био и сасвим друкчије да пева: увелој светлости дана („Хомер“); Свет почиње да се отвара као ружа / Из које извире светлост која ме носи („Пут унутра (Земља коју тражим)“); Извире први извор светлости да зажубори на небу („Рађање атома“); процвета живот из божанског срца („Живот“); мрак тужни сруши (Исто); даљина која спава („Могућност сазнања“); блештим животом (Исто); устима раја („Сонетни евнац 3“); светлост нигдине („Сонетни венац 5“); усни мрака („Сонетни венац 7“); мирисом сна („Сонетни венац 8“); дух дише / Њиховим бићима без престанка („Дупли сонетни венац 4“); кад нулу додирне / Ништа завришти („Клица“); празнина разлистава оца – она у њему ствара простор и време... („Отац и мајка“); Преда мном мрак почиње да клеца („Буђење дана“); пупољак таме (Исто); звездане мисли мојих слова светле (Исто); Моја мисао празнином мирише (Исто); Ти мирис јеси узавреле звезде (Исто); У теби моје мирише памћење (Исто); словима сна (Исто); Нигдина је цела озвездана (Исто); Вода је флуид који повезује светове и помаже тишини да се отвори („Море и тишина“); Отварати тишину, значи отварати свет (Исто); Пут према себи, пут је према души света („Медитација“); ... и речи умиру од туге, као и њихови слушаоци („Речи и идеје“); Ми смо прозори / Света који нама долази у посету („Прозори“); Живиш чак и ако те нема („Идеја“; овај стих јасна је алузија, право песниково наглавце окренуто стиховно огледало чувеног стиха Мртва си, а тебе нема из песме „Поноћ мене“ Риста Ратковића); бесни дан (“Бесни дан“); насмејана тишина („Насмејана тишина“); трептај празнине (стих у песми која се тако зове и налази се у истоименом циклусу збирке Дом светлости).
Чести су парадокси (нпр. једна песма је насловљена „Црна светлост“, а о овој се пева и у спеву „Могућност сазнања“) и синестезије, посебно оне које се налазе у језгру олфактивних слика.
У самом језгру ових слика налази се реч срце, једна од најчешћих, уз посету, празнину и светлост, речи-тема овога песништва: срце истине („Озар“; „Сонетни венац 3“); срце светлости („Озаров двор“); срце света (наслов циклуса у књизи Свет у нигдини); срце мрака („Могућност сазнања“); мирис ружиног срца (Исто); срце разума (Исто); Срце светлости је тамно (Исто); Срцем светли у мраку атома („Љубав“). Све се осрцава; све се усрци у овом песништву. Нема никаквих ивица, само њихово срце постоји.         
Потенцијални неологизам који налазимо у овим књигама придев је безнебни.
Прва књига пенталогије, Озар, њена је мисаона платформа. Пенталогија, иначе, поред песама, има и драмолете, сонетне венце, дупли сонетни венац, прозаиде, есеје... Пред нама је књига – пројекат  попут, на пример, „епова“ Сен-Џон Перса, Cantosa Езре Паунда, поема Николе Цинцара Попоског...
У Стојановићевој пенталогији су „приче“ са Озаром, Зевсом / Јупитером, Зором, Јуноном, Истином, Данијелом Арноом. Један од саговорника упућује на другог. Они „пропитују“ песника и „тумаче“ му свет.
Чувени трубадур Арно, на пример, не враћа нас само у прошлост него омогућава и да се која критичка реч прозбори о тренутку у којем јесмо. Тако он каже како постоји само једна Европа и како је и Русија њен саставни део. Он вели и: „Сваки врхунски песник је, делом, философ; сваки научник, сваки музичар; сваки врхунски лекар или инжењер.“
Прича су и Земља, и историја, и време, и човек, и песништво...
У причу се „убацује“ Шекспир. Нуди се дупли сонетни венац који је испеван шекспировским сонетима. У првом магистралу се последњи стих римује са првим и тако се затвара круг. Први и последњи стих овог сонета наглавце су окренути први и последњи стих сонета који им је претходио. Оно што отвара магистрале последњи стих је четрнаестог сонета, а оно што га окончава отворило је сонет који је пре њега био. Од магистрала првог сонетног венца у оном који је насловљен дупли почетни / завршни стихови сонета иду унатрашке (то се не поштује сасвим) те добијамо, разбијену, слику у огледалу. Други магистрале уопште и није магистрале у правом смислу те речи. Барем то није сасвим. Овај сонетни венац, као и многе песме Стојановићеве, испеван је у десетерцу, најчешће неримованом или са римом која се песмом сасвим слободно креће. Једнако често, неправилном. Иако бисмо лако могли претпоставити како није уобичајено да се сонетни венац у десетерцима испева, то није случај. Када смо Милош Јанковић и ја саставили Венац венаца: избор сонетних венаца савремене српске поезије (2012), међу петнаест одабраних сонетних венаца у дестерцу су били следећи: „Кућа за мог брата“ Добрице Ерића, „Лом“ Мирослава Цере Михаиловића, „Дар Мајке Божије“ Невена Милаковића Ликоте и „Скамењени“ Мирослава Максимовића. „Вијенац за Трепетову“ Зорана Костића је у деветерцу.
На планети Зени песнику је водич (онај који замењује Вергилија присутног у Дантеовој Божанственој комедији) Шекспир. Оно што добијамо дупли је сонетни венац.
Песник се определио за десетерац, неримовани, као свој главни стих. Станислав Винавер је у Језичним могућностима писао како је време десетерца неповратно прошло јер „техника мишљења десетерца не одговара техници новог живота“. Но, овај, Стојановићев, десетерац је одступање од десетерца који се у нашој усменој поезији, и епској и лирској, находи. Као што и његов сонетни венац није сонетни венац на који смо се навикли и који очекујемо, Стојановићев десетерац „пригушени“ је десетерац. У њему се – што је за десетерац усмене поезије незамисливо – налазе и анжамбмани.
Стојановић се служи и – помало спутаним – осмерцем. Ретко краћим или дужим метрима.
Сонет му је најчешће спој октаве и секстине. Попут Драгане Буквић у њеном песничком првенцу Немир у бусоли, Стојановић оживљава старе песничке форме: баладе, баладе суприм,  домино риму, Барнсову строфу, краљевску песму, рубаи, сестину, римовану сестину, сонетну корону, терцанелу корону, терца риму, трубадурску песму, Чосеров рондел, газал. Има и љубавних песама. Чак и оних у којима је драга попут, старинске, виле. Песник са вилом – прибележили смо већ – и разговор води. У песми „Вид и невид“ најприметније су игре речи. Циклизиране су песме са следећим „јунацима“ насловом истакнутим: „Лазар Пециреп“, „Јулије Цезар“ и „Хенри Милер“. Постоје мини спевови какав је „Могућност сазнања“. Ту су и путописне прозаиде у циклусу „Градови“ збирке Дом светлости: „Атина“, „Рим“, „Константинопољ“, „Фиренца“, „Венеција“, „Париз“, „Шекспирија“, „Москва“, „Београд“, „Цетиње“, „Снежни град“, „Нови Амстердам или Њујорк“, „Чикаго“, „Сан Франциско“, „Лос Анђелес“ и „Нови град“. Последња прозаида окончава се реченицом: „И кад се сви градови, улице и становници споје, свима ће бити јасно да је цела планета један велики град.“ 
У песми „Мацуо Башо“ спојено је неколико хаику песама. Издвајамо две:
У мојој кући
Ја теби гост
Кућа у кући
и
Ти си прозор на мојој кући, пријатељу
А ја бескућник
Који прави куће од снега                                                                  
Песник није бежао ни од откривања својих поетичких ставова: Човек храни причу и прича њега из корена свог храни („Хомер“); Само је херојски дух вредан приче (Исто); Све што видиш јесте прича (Исто); Истину чува привид. Моју истину храни лепота („Озар“); ... не можеш освојити језик; / Језик осваја тебе („Тврђава језика“); Да ли је песма само оно што личи на песму – пуно референци и алузија – прежвакати већ прежвакано, историју и класична дела, и правити уметност, или је песма бележење живота као да се први пут живи? („Живот и уметност“; овај „есеј“ се своди на ово питање); Постоје анонимне песме, и песници без песама („Име и дело“); Постоје они који причају и они који сањају. / Умети сањати важније је од приче, јер прича себе прича („Име и дело“); Многи писци били су бољи пре него што су постали славни („Продаја“).   
Може се писати и о цитатном слоју Стојановићева песништва. Издвајамо Блејкове Изреке пакла, Алена Боскеа, Бранка Миљковића, Матију Бећковића. Посебно Васка Попу. У својој песми „Мало и велико небо“ Стојановић очигледно полази од Попиног космизма када, на пример, пева: У малом / Постоји велико небо / [...] / Кад малом небу досади самоћа / Оно одлучи да прими нигдину.
Најбоља песма по нама је „Стапање“. Цитирамо је исцела:
Прасак је освајање простора
Разлагање Бога
Онда наступа стапање
Оживотворење разложеног бића
Енергија течне магле постаје облик
Идеја почиње своју причу
Материја је језик идеје
Атоми су азбука Бога
Свет је Божја Библија
Све са свим разговара
Од разговора и договора
Сваки облик зависи
Живот идеје јесте развој азбуке
Елементи су азбука
Једињења – правопис
Из сваког облика сија слово
Из сваке породице сија идеја
Свака експлозија је нова нота
Која рађа нове елементе
На музичкој лествици бића
Развој елемената јесте сећање бића
Пут се не прелази
Само се порука преноси
Простор и време су меморија
Разложеног (Бића)
Пребројавање безброја
У самоостварењу
А циљ самоостварења јесте пут
Путовање је једина нада
А путовања нема
Без разлагања и стапања
У стапању на путу
Јесте драж лета
Коначно стапање је крај пута
Остварење циља јесте смрт
Он музику своју шири
Себе слуша и гледа
Себе на путу сачекује
Са собом се дошаптава
Себе лепотом вара     
Стојановићу је Библија својеврсна симбиоза поезије и прозе, религије / философије и литературе. Притом, он, следећи Блумов Западни канон, тврди како је естетска вредност једини прави критеријум за вредносно рангирање уметничких остварења. Применимо ли тај и такав критеријум на Стојановићеву пенталогију, његова особена мешавина поезије и прозе коју он сам назива prosimetrum-ом указује нам се као нешто што нипошто не сме бити занемарено када је о савременој српској књижевности реч. Не може се читати брзо и не да се разумети лако, али је захваљујући томе читалачка награда већа. И трајнија, несумњиво. 

​Зорица Арсић Мандарић
 
 
БИЋЕ КАО КОСМИЧКИ ПРОЈЕКАТ ТВОРЦА
у петокњижју Свет у нигдини Дејана Стојановића
 
 
Најновију књигу, Свет у нигдини, Дејан Стојановић нам приноси као духовну антологију. Ово је амбициозни поетско-есејистички пројекат у претежно философском, густом и слојевитом петокњижју о човештву као извору и ушћу свих видљивих и невидљивих светова. Рукопис је у иновативној, авангардној форми, са местимичним сигналистичким маниром и експерименталним сонетним облицима. Дејан Стојановић мудро и зналачки преплиће поезију и прозу, епско и лирско али и теоријско-критичко. Из сна размрежава путање умне светлости и душевног сока по космичком мраку, рационално мапирајући мрежна окца за нова размишљања о пореклу човека и живота у задатом времену и простору, где живимо одговорни еволуцији, без захвалности историји. Не може се рећи да после читања постајемо паметнији, јер књига није радња у којој се купује понос на човека и храм за стицање вере у људе, али, Свет у нигдини сигурно је трезор који треба отворити ради вере у самога себе.
Промишљен је и распоред поднаслова у овој пенталогији. Озар као извориште духа, прва је књига; Дом светлости је последња, а централно место заузима кључни наслов Свет у нигдини, чиме се каскадно и слаповито преливање светлости кроз светове у Богу и људима, завршава. Већ оваква конструкција подржава основни идејни концепт – почетак и крај свега су у човеку.
        Окоснице око којих вибрирају мисли у овим књигама, егзистенцијални су појмови сучељени као тезе и антитезе: сан и стварност, ништа и нешто, светлост и мрак, вера и истина, дух и материја, несавршенство и савршенство, слобода и ограничења, усамљеност и повезивање, почетак и крај као живот и смрт. Да овакво сучељавање не буде пежоративно, мора се имати слободан истраживачки дух и уметничка критичност, а за слојевиту градњу треба много теоретског знања и неуморне упорности у доказивању исправности идеја. Овај писац све то има и не преза од бројних експериментисања са начинима размишљања у разним епохама, позивајући се на митологију, епове и легенде одржане до данас, преко Шекспирове генијалности, до савремених писаца као што је Хенри Милер. Не заобилази страдања напредних мисли у историјским преокретима, уважава савремена сазнања из астрономије и других научних дисциплина, философије, психологије и физике, којима опрезно просветљава гледиште на ”нигдину” високо цивилизованог друштва. У свим временима, наша свесност о сопственој егзистенцији заузима актуелни простор за који се бори, јер, како песник каже, живот је једини  капитал, васељенски дар који се не сме проћердати у нирвани и страху од ништавила. Дух људски је у непрекидном покрету, у непресушној амбицији да материју, кроз коју се неограничено креће, примакне савршенству. Ради повезивања са онима који о истом сањају и слично страдају, отвара прозоре за повезивање и заједничко супротстављање захукталој машинерији која дроби здраву чулност и вртоглаво изопачује свет. Целом књигом писац указује на излазе из ништавила које осећамо у самозаточењу неисказане или непрепознате суштине, у одбрану цивилизованог бића од галопирајуће самоће. Спасоносно језгро тражи у мислећем клупку. Неуморно, свељубавно одмотава све могуће намотаје, фантазмагорично лирске и вилинске, и оне теоретске, научно-критичке, друштвено-историјске и културолошке, доказујући да ништа није завршиво и искључиво и да је светлост разума врховни покретач живота из, срећом, несавршених и зато несмирљивих светова. Под мраком подразумева привиде истине и издају самога себе, намерене раскидима заједништва и раздружењу човечанства, ради промовисања терора материјалне моћи мањине над већинским сном о животу изван хаоса. Мрачној и статичној човековој нигдини супротставља лепоту креативне негдине.
 
Прва књига, ОЗАР, станиште је сентенци о животу и историјски предговор души која сања да би живела. Истовремено је поетично путовање по људима и приручник о скретницама према себи. Песничке слике су умне, стихови скоро афористични, местимично дирљиви у додиру срца и ума, а теоретско-есејистички пасажи, научно и философски базирају се на ауторовом животном искуству и широком знању. О светлости очовечења пише Дејан Стојановић, о непрестаним покушајима да се из ничег издвоји нешто вредно живљења, да се никад не одустаје од летења око својих звезда и светлости освојене од њих. Писац жонглира идејама, не користећи привиде као мађионичарске тајне, нарочито када расправља о демократији, лажној равноправности, терору моћи, социјалним и политичким неправдама, али и човековој самокривици за етичке и естетске прекршаје и разор осведочених духовних, уметничких и материјалних вредности. Кроз дијалоге са боговима, Јупитером и Јуноном, као вишим бићима, Дејан Стојановић нам открива да је „светлост која гледа из бездана” и „земља коју тражимо” у нама самима. Ту је извориште одговора како да премостимо „животне празнине” и одбранимо се од унутрашњег ништавила. Озар је свет у нама, „све и ништа, тренутак и вечност, привид и суштина. Свет је једина истина вредна живота”, каже песник. Озар је мали универзум освојен космичким мислима и оплемењен применом у човеку. Позивајући се на поштовање „азбуке свемира” у речнику очовечења, човек је записао како може да оанђели материју. Богови и небо нису нам од помоћи, јер човек је „сам себи пут и циљ”, свој вртлог и свој прасак, тунел, пролаз и прелаз. Он сам је уређивач свог хаоса, сам се пробија у светлост и „блешти у себе.“ Он је тај који прави ванземаљску геометрију форми и односа (не богови), да би своје утваре претопио у прихватљиве облике и постигао некакав земаљски склад. Он је чувар „кључа краја од бескраја” у „Двору светлости”, ако философски прихвати живљење као награду и истину као обавезу која греје изнутра и подстиче га да лети око звезда и надлеће мрак у себи. О суочењу светлости и мрака, знања и незнања, Дејан Стојановић радо расправља у свих пет књига. Овде, у шекспировском маниру, Јунони која каже „живот је важнији од истине, а живот је нека врста преваре”, одговара „Блесак је мој, а живот твој”. Његов „Шекспир у свемиру” искушава људску маленкост према Свемиру, дуплим сонетним венцем који завршава стиховном поруком човеку: „Мисли су твоје најстарије / Казане говором материје”.
 
Друга књига, СВЕТ И БОГ, јесте расправа о односу вере и религије и о суштини веровања у земаљске и небеске светове. Истовремено је својеврсна разрада релативности истине: Шта је заправо наш свет – оно што имамо у глави или под ногама? Деца човечанства превремено старе под теретом немилосне цивилизације, али дете у песнику Дејану Стојановићу не стари, јер „верује у игру материје” и осећа „да анђели уистину постоје”, препознаје „траг саме истине у лепоти која нас милује”. Ово је поетска књига наде да упркос томе што „иста правила владају свуда, свет ипак опстаје”. Надовезно и последично. „Нови се путеви плавети / Роде, нова нада, нови људи [...] / Никад исти, у пуној нади / и слободи заблиста тренутно / новим да знањем прастаро плати”.
Издвајам песму „Пирамида света”, оригиналну по сигналистичкој форми и још више по философској градњи. Необичност је у томе што се нула смешта у врх пирамиде као почетак свих светова, „много иза и испод Бога”, чиме негира ништавило. А база пирамиде је приземљена духовност, пакао ђавољег мноштва бескраја коме није место на земљи и у људској души. Уз песме „Апсолут” и „Линија”, „Пирамида света” је носећа песма целог петокњижја, јер казује да „свет је цена светлости” а човек вечан зато што не пристаје на свој пад, на ништа и немогуће јер је ”бунтовни Божји син, од Оца припремљен да све мора сам.”[...] “Јер нема другог пакла / Јер нема другог раја” осим светлости љубави за коју се одувек бори ради свога заувек. Љубав је вечна искра од које зависи ватра свих огњишта, вере и наде, а од те топлине зависи опстанак душе у телу. У песми „Пакао и рај” даје философему: „Ватра храни живот, рај га успављује”, одакле даље прште опаске о греху и кривици, о „љускама речи”, о дејственом спрегу ватре и воде. Песник је заклети верник у савест човека, сматра да ”свет самог себе награђује и кажњава и заводи међусобни ред” без позивања на Бога. Цитат: „Једина Божја купола је небо. Сваки корак је бележен, али, реч о Богу је људска, а олтар је у цркви духовне снаге која говори из Бога, и Бог из ње, без речи”.
Круцијално у књизи Свет и Бог јесте песников универзални став према вери, поштен  према религији: „Ни Библија ни Куран немају тапију на Бога. Већи је паганизам красти Бога од људи и сместити га у књигу, од старог паганизма. Једина Божја Библија јесте његов велики Свет који се шири простором бескраја.” Свакако треба истаћи песму ”Апсолут”, о смртности и пролазности, у сентенцама: „Остварено све у ништа стиже” и ”свака честица је идеја која пева”, или „Ни једна димензија не постоји без покрета”. Значајне су и песме „Хаос и ред” и „Нула и безброј” где песник објашњава Бога ког носимо у себи као чудо коме верујемо да јесмо све што можемо бити. Сви смо верујући у Бога онолико колико сумњамо да Он намерно пушта ђавола на човека, да би му искушавао памет и вољу. Погрешивост као људско несавршенство и његова сићушност наспрам Свемира, заправо подржавају живот у сталном покрету и спремност на одупирање насиљу. Али, биће мора  да се повинује хијерархији свемира и силама теже у земаљском боравишту. Да не заборави матично небеско станиште али да га моћ не огорди „uber alles” пожудом. Узвишен умношћу и почаствован даром суптилне чулности, нико  здравог духа неће застранити за квази идејом надљудскости, ма како суверено облетао звезде и дружио се са звезданом светлошћу. Ни ретки генијалци нису ванземаљци, иако распаљују жишку са космичког огњишта. Књига Свет и Бог је за препознају сопствених лепих мисли у доказ да је лепота  преносива у сну и васељенским путевима удружива у исту светлост размишљања. Та верска енергија духа крчи наш „мрак гушћи од мрака” и бићу отвара излазе,  да би (цитат): „могла бар једна звезда да се разбукти, друга да се роди, да би се родила нова планета”. Читаћемо ову књигу, свако из свог интелектуалног домета, свако под својом лупом, да бисмо идентификовали своју личну нулу, своју алфу и омегу или само ободрили своју клицу светлости да расцвета суштину око које се врте све философије смисла. Наравно, говоримо о песми ”Клица” која је највиспренији дохват нашег микрокосмичког одређења према великом космосу и садржан је у финеси: „Клица увек остаје иста истина напумпана изнутра”. Песме „Отац”, „Мајка” и „Отац и мајка” су родитељи клице наше истине која се роди тек када прерасте тесноту утробе „Једног и Јединог”, кад Ништа сазри до Нечег што мора да се објави као радост рођења стварности из сна. Рођење је увек нека експлозија, рођење мисли из чауре самоће, рођење дуго чуваних истина, или обистињење сна. Та експлозија не вређа Бога јер нуди спасење из осећаја ништавила, а ми ћемо песме о томе, „Разлагање”, „Стапање”, „Дељење и стапање”, тумачити независно од интересних калупа и политичкх стега, зависно од стечене слободе сопственог размишљања и осећања. У малој астрономији духа, ови искази су сумација свих човекових уздизања, падова и устајања из пораза; то јесу философске песме опстанка. Душа је полуга којом се подупире разумна одлука,  а племенитост је сила која одлучује свачију судбину у нигдини. Важно је да се остане жив после експлозије ничега у нешто, и да се себи врати стопљен са тачком постојања, свакако промењен, али зоран за почетак преосталог живота. И то је победа човекова: пронаћи равнотежу у неједнакости живота и смрти. О релативној  покретачкој сили светлости у нама, Дејан Стојановић пева у песмама „Кретање”, „Непокрет” и „Релативност”, где каже да нема опстанка без непрекидног кретања мисли, душа, тела и народа, а да су непокрети само привиди мира, затишја у којима се прикупља нова снага за следећу кретњу и сабија светлост која ће обасјати нови излаз из бића, пролаз још једној истини у корист предњачења човека. Ни ”Бог не може да умре”(59) зато што га, изнутра, непрестано покрећемо... Стога, ни ”смрт није вечна.”
 
Трећа књига, СВЕТ У НИГДИНИ. У тропесмном прологу, као крстом своје и свачије самоће, песник крштава Озаров дворац у човеку коме поклања цело небеско краљевство и дарује му кључ за избављење из ништавила у себи и хаоса око себе. Тај двор у нигдини, језгро је сопства и жижа свих препознавања „нечега из ничега”, и чекања „да се празнина стварности оплоди”, да се здраво биће изваја из небића и успркоси свакој пустоши у самозабораву и самоћи. Свет у нигдини има Прву и Другу књигу, Први, Други и Трећи сан, набијене хиљадом стихова и услојене дијалектичким прозним истинама о којима треба много мислити кад се снови приводе остварењу а своја нигдина свету у људима. Песник опомиње на пошаст заборава јер само истина пренесена из прошлости осветљава будућност. Он подсећа на античке легенде, спомиње Лемурије и Атлантиде које треба штитити као себе од самозаборава. Нарочито „Сан трећи” врви од експеримената са могућностима и сазнањима, кипи од немира и бунта против насиља и обмана као утвара ништавила. Песник има храброст за одбрану суштине и дубоко разумевање за променљивост света. Стога, не признаје границе сна и јаве и не налази смисао у „Богу без света”, већ у складном односу јединке са мноштвом. Несавршеност човека је управо покретач света због неутаживе чежње за савршенством. Дискрепанце између сна и стварности, хтења и могућности, преусмеравају размишљања на другачија чињења. Песник каже да је „оданост свом варљивом свету у самоћи, варљива магија власништва над собом, ако нема осећање богатства у припадности спољном свету.” Најзад, Дејан Стојановић се пита колико знање усрећује и каже: „Није потребно да све знамо. Наша највећа срећа је у томе што не знамо све.” Ваљда, зато што и његов бесмртни Озар није увек срећан док осветљава земаљску материју, па, сит препрека и дилема, у полутами незнања прикупља снагу, можда и оправдања.
Савесно, самоспознајно и неуморно, песник разговара са собом самим о свету и боговима о градилишту живота, где се стварности морају померати ограничења а сновима поставити границе, да би се немогуће учинило могућим. Само у сну допуштена је апсолутна слобода жеља; стварност не функционише према унутрашњој правди. Али, сам човек је одговоран за своје туге, радости, надања, летове и падове, а песник се пита да ли је самоодговорност довољна да се „уберу нови плодови и савлада уметност живота”. У постављеном концепту слободе, ради се о отимању из хаоса, не по Божјим заповестима, него према људској правди и унутрашњем уређењу подношљивог живота, што није идеално због превеликих личних амбиција у тесним могућностима. Недисциплина успорава напредак, отежава креативност, а без уразумљења слобода мишљења је неискоришћена. Дакле, и истина о неограниченој слободи је релативна. И она мора бити обележена опоменским путоказима ако хоће да буде пут светлости у који се уздамо да показује циљ.
Узбудљиве сонетне форме са преносним последњим стихом претходне у први следеће песме, дају надовезност сложеном исказу, континуитет са скоро романсијерском глатком наративношћу. Ова поезија је занимљив, иновативни полигон за стручна истраживања теоретичара књижевности. Тај приказ препуштамо њима, примећујући да је вредан допринос савременим кретањима, а блесак новог приступа сонетној поезији.
 
Четврту књигу, СВЕТ И ЉУДИ, можда треба почети тумачити од „Садржаја” који указује на вредност уметникове идеје да никакве клопке и машине за сечење прашуме маштарија не могу оскрнавити умешност размишљања и уметност писања. У овој књизи аутор супроставља нешто ничему, логику снова нелогичној стварности, обиље истина „незаинтересованим краљевим кловновима”, али, и у томе се осећа нека равнотежа светлости и мрака као „чудо које стварно постоји” и које ће песника избавити из малодушних тренутака кад мисли да је „смрт највећа правда, а живот најлепша превара”. Ако је човек само „звездани отпад”, требало би да своју светлост  усклади са земаљским морем у које пада и своју тишину уклопи у громогласје живота, јер она лако усмрти самотника. Песник философски нуди наду: „Сваки нови дан је тачкица у непролазној ноћи”. „Пут света је пут унутра”, али, ”да би светлост довољно дубоко досегла до нас”, неопходна су узајамна уважења, како Дејан каже: „Твоја прича је важнија од моје”.
 
У петој књизи, ДОМ СВЕТЛОСТИ, аутор је скрасио свог Озара преводећи га преко многих трептаја празнине и речи о нигдини. Је ли повратак у завичајну земљу у којој „љиљани не умиру” дао спокој песнику? Да ли је у Београду пронашао равнотежу и насмејану девојку својих снова у мору шетача, после толико посета градовима лепоте и уметности? Можда је престарио младе голубице на повратничком путу, али донео је подмлађене речи за којима душе лете изнад сваке нигдине. Песник који пренесе светлост душе преко велике воде већ је победник у надлетању света. У свом дому од речи није бескућник да би правио куће од снега. Одувек станује у песми о животу, и после свих недаћа и мука у туђини потражиће једну цигару од крвника, њему да ублажи бол, као Лазар Пециреп на коцу. Духовна светлост је свесна да „Јулије Цезар” без ње не би био ратник и победник, а без човека у себи нико није цар коме се верује. Као „Хенри Милер” и Дејан Стојановић зна „да његове речи о трулежи градова неће учинити ни један град мање миришљавим”. Храбро је наћи самилост за говорнике који, речима, одсецају главе; то могу само они који сиђу на дно да би разумели лепоту и опростили јој прељубе. Кроз песме „Газали”, песник се молио сунцу за праве речи у сну и на јави. Задивљено је пио снове из ретких пољубаца за памћење, које нам приноси у десет ”газалних” песама од којих дрхти Васељена на читаочевим уснама. Ове записе заветује душама које се воле, да би имале снаге за нова рађања под условом да ”не траже разлог за све”. Љубав се рађа у ходу, у изненадним прасковима Свемира, а утеха се крије у Дејановим новорођеним речима. Он није прогнаник из негдине; вољно пристиже и пресреће нас с предлогом да људујемо „у свему што је овде записано”. Јесте, Дејане, сусрете сами бирамо, али памтимо и непроверено. Непокорива је светлост, нема помирења ни у „Победи тишине” после свих русваја које преживимо (циклус 32). Не бих се више задржавала у песниковом Дому светлости; пристојан сам гост. Само примећујем необичност газала којима песник завршава пенталогију после свих објашњења времена, простора и начина на које је своју поезију учинио васељенском. Тај начин је космичко размишљање, пацифистички став и космополитски однос према световима. Јесмо ли добили рецепт за споразум са самим собом и толеранцију за међусобни склад? Јесмо ли научили да у градским џунглама распознамо душу од звери? Јесмо ли на пучини бескраја угледали светионик личне среће? Савршенства нема, али ипак пронађемо  себе у нечијем свету, јер живот је једина светиљка за пут у негдину.
У целини, петокњижје Свет у нигдини Дејана Стојановића само je један пентамент  сложене слике људског духа, али је драгоцен као колевка из које нада пробија космички мрак. А што не би и тамни свемир бића?

Апстракт: У есеју испитујемо могућности разумевања поетске пенталогије Свет у нигдини Дејана Стојановића као књиге која баштини елементе гностичке традиције, преображене и преобликоване у складу са искуством модерности, коју доминантно обликују позитивистички и техницистички светоназор. Уочавајући ипак кохерентност унутар текста који спаја ове несродне феномене, постављамо питање мере, именовања и природе гностицизма у овом тексту, уз истовремену свест о релативности резултата анализе за текст који изворно има интенцију надилажења дискурзивног, па тиме и аналитичког типа говора.
 
Кључне речи: гностицизам, модерност, искуство, дискурзивност, хибридност
 
Пенталогија, односно петокњижје Дејана Стојановића Свет у нигдини необичан је подухват у српској књижевности. Експлицитан космогонијски карактер овог песничког, суштински хибридног дела поставља многа питања без којих се, разумљиво, сам текст може читати али и без којих је дијалог са текстом, а тиме и његов рецепцијски живот, лишен оног запретаног смисла за који наслућујемо да може бити адекватан овом делу. Нека од ових питања происходе из саме природе космогоније као наратива о постанку света, нека се тичу начина на који је космогонијски, и не само космогонијски наратив овог текста обликован, док читав један сет питања може бити постављен у вези са жанровском хибридношћу Света у нигдини и контекстом њеног објављивања. Пођимо, дакле, од почетка, пратећи тим кретањем и настојање самог аутора.
Међутим, шта конкретно може значити да се оваквој књизи приђе „од почетка“? У текстолошком смислу, то би значило да у анализу кренемо од првих варијанти текста, прецизно тражећи историјат настанка ове књиге не бисмо ли откривањем њене генезе допрли до смисла целине, уколико верујемо да тај смисао постоји. Из једне постмодерне, данас популарне херменеутичке перспективе, читалац би могао хибридност овог текста да тумачи као распростирање знакова који, упркос вољи ауторске инстанце која их је окупила на једном месту, дакле и са једним циљем, сведоче о разједињености Света у нигдини, његовој самозатајеној фрагментарности. Ако ипак преузмемо ризик, прихватимо губитничку игру тумачења и поверујемо да ипак више можемо добити од песничког текста ако поверујемо да могућност јединства нуди читаоцу далеко више, одакле онда да се приближимо Свету у нигдини? Јер, систем жанрова као начин мишљења о књижевности и даље нас, несвесно, усмерава да у овом тексту тражимо прожимање медитативне прозе, афоризама и поема, те метафизичких и песама у прози, који су сви скупа сложени у циклусе превасходно тематски организоване. Полазећи даље овим, у интерпретацији одвећ уходаним путем, тражили бисмо аналогије и сличности између сасвим космогонијских делова текста, попут прве књиге Озар, и оних критичко-афористичких делова, попут циклуса „Мисао и додир“ и „Клопке“ из треће књиге Свет и људи. Обимност петокњижја, срећом, не дозвољава нам да кренемо овим схоластичким путем – ова књига није намењена таквом читању.
Ипак, недвојбена кохерентност основне визије текста, визије која обухвата и Озарa, поему о настанку света, и Дом светлости, пету књигу пенталогије, у којој тематски регистар кружи преко цивилизацијске топографије, упућује нас да проблем смисла тражимо у преосмишљавању светскоисторијског искуства, посредованог превасходно књижевношћу, јер управо то јесте онај пресудни квалитет који писање космогоније доноси. Поједине песме упућују нас на то: од мотива стварања света, којима је прожет Озар, до модерних феномена („Демократија“) или урбаних симбола савременог искуства („Нови Амстердам или Њујорк“) јединствена песничка визија обележена је јеретичком вољом: она полази од преобликовања (делимично библијске) повести о постанку света, да би се са ништа мање јеретичким жаром окренула ка „светињама“ актуелног времена.
Ипак, космогонија није изворно библијска традиција и сеже у дубину памћења европске књижевности, на њене саме почетке у античкој грчкој култури. Следствено томе, космогонијски наратив изворно је претхришћански, пагански наратив који се тек у средњем веку алегорезом везао за јудеохришћанско разумевање космоса те отуда Вергилије може бити водич душе у Дантеовој Комедији. Синтеза ове две традиције, међутим, већ у рано доба догматских превирања дала је врло интересантне текстове: гностичке списе. Како Жак Лакаријер пише, „у бити, гноза спаја, не раздваја“[1], те се као активни космогонијски и метафизички делатници у различитим гностичким списима срећу античка грчка божанства Хермес и Семела, апокрифни Адамов син Сет и египатски Серапис (међу многим другим божанствима), али и читав низ новостворених божанстава, Архоната и Еона, владара небеских сфера.
Управо сличним синтетичким захватом, прожетим гностичко-мистичким метафорама светлости и познања, почиње први део Света у нигдини, Озар:
 
„Певај ми Хомере о историји звезда и о историји Земље
О тамној звезди која Зевса из пене мрака рађа,
О његовој деци и другим боговима и мрака и светла,
О зори која својим руменим прстом открива порекло дана,
О путевима светлости и путу памћења, разума и знања“.[2]
Међутим, постулирање Хомера у фигуру инвокације, у којој изворно стоје музе, упућује на другостепеност песничке визије, односно демистификацију њеног порекла: иза копрене ентузијастичке непосредности крије се присуство класичне лектире као текстуалног предлошка. Отуда је и свет који фигура Хомера опева, односно настанак света, вишеструко премрежен директним и индиректним, намерним и неслућеним алузијама и цитатима на класична дела европске књижевности међу којима свакако треба споменути романтичарског песника истоврсног замаха – Вилијема Блејка, који и сам наследује читавој једној подземној традицији европске културе: гностичко-мистичкој традицији.
Разуме се, овде не тврдимо и не покушавамо да анализирамо директне цитате, јер је обиман текст Света у нигдини премрежен њима до те мере да захтева засебну студију, али у структури мотива наследовање гностицима и мистицима је јасно. Већ у песми „Пут унутра (Земља коју тражим)“ из књиге Озар наилазимо на недвосмислено мапирање мистичке путање:
„Већ сам на путу, али ово је пут унутра.
Пут налази мене и увлачи у вртлог
У којем ја постајем мој пут,
Постајем земља коју тражим.
Нема пута напоље. Апсолут нема границе
А пут без граница нема смисла.
И пут унутра јесте пут без граница,
Али има оквир ума који га обујмљује.“ (11)
Ипак, не бисмо били довољно прецизни уколико бисмо цитиране стихове непроблематизовано поистоветили са мистичким искуством. Најпре стога, што се мистичко искуство тек накнадно, разумевањем и тумачењем препознаје као такво јер је скривено иза метафора недовољности језика, док је у наведеним Стојановићевим стиховима демистификовано као такво. Откуда порив да се мистички пут не само опише већ и истовремено и растумачи као такав? На првом месту, може бити у питању неповерење у могућност језика да пренесе мистичку визију и то да је пренесе тако да буде препозната баш као мистичка. Ово неповерење, међутим, у изворним мистичким и гностичким текстовима производило је густу мрежу сложених метафора кроз које су могли пронаћи пут разумевања искључиво езотерици, дакле посвећеници у тајно значење речи, док овде имамо обрнут процес: мистичко искуство посредовано је језиком који га од почетка представља као таквог, дакле у изворном смислу речи демистификује, да би тим поступком потврдило саму претпоставку да је такво искуство могуће. Неповерење у моћ језика да пренесе мистичка значења изворно доводи до докидања језика самог, што овде није случај већ се наратив испреда у непрекидности на десетинама, а унутар петокњижја и на стотинама страна, чиме се открива једна у многоме другачија врста гностичког искуства.
Наиме, други тип одговора на постављено херменеутичко питање враћа нас на један од темељних проблема који жанровски и тематски контекст ове књиге доносе: Како је могуће писати космогонију у времену пост постмодерне? Јер, немогуће је пренебрегнути да у доба техницизма, када је позитивна наука досегла неслућене тајне макро и микрокосмоса, космогонија која ова сазнања оставља по страни може бити уверљива. Отуда се искуство модерног доба, као доба пресудно обележеног позитивистичком променом у људској самоспознаји, намеће као могући одговор на питање  демистификованог мистицизма овог списа. Трагова овог искуства има на више нивоа текста: од стилског, који се манифестује у вишеструкој употреби ерудитних термина, преко мотивског (видети песму „Рађање атома“ са знаковитим стихом: „Грешке су само људска тумачења,“ 13) до тематског (песме о модерном свету, нарочито у књизи Свет и људи, у којима се апострофирају неки од типично модерних феномена, попут „Бестселера“). Упливисање модерног доба такође утиче и на одређене технике изградње стихова, које бисмо могли назвати логицизацијом стиха, унутар које се темељне гностичко-мистичке категорије подвргавају логичким, а често таутолошким односима:
„Ниједном смрћу Бог се не умањује;
Ако би смрт била смрт, Бог би нестао
Брже од живота у самом трену рађања света.“ (18)
Парадоксално, овај песнички поступак исцрпљује самог себе у додиру са помињаним топосом недовољности језика. Озар, врховни бог пантеона  у овом тексту, у откровењском дијалогу проповеда недовољност језика управо користећи дискурзивни језик:
„Дефиниције и објашњења нису истине, већ потреба за комфором.
Праве истине не могу бити дефинисане, нити објашњене.
Праве истине беже од речи, јер оне су речи самог живота.“ (22)
Међутим, наоко занемарујући сопствени став, Озар десетак стихова касније наставља своје откровење исказом који се недвосмислено може свести на логички суд:
„Само Једно може бити једнако са собом, али живот је могућ само
У мноштву, а у мноштву не може бити једнакости.“ (23)
Отуда се искуство модерности испоставља као темељни чинилац поетске визије која свој свет гради на гностичким и мистичким топосима: субјекат зазива музу/традицијског претходника, путује мистичком путањом унутар себе до откровења, преображен се враћа и реконфигурише свет, али тако да читаво ово кретање остаје осенчено и обликовано духом времена у којем настаје. Стога је и демистификација мистичког пута еманација овог модернистичког духа, који истовремено мора бити веран себи, дакле уверљив, очигледан и кохерентан, али мора бити веран и великом завештању гностичке традиције: преношењу надстварног откровења, дубоко несагласног са тренутком у којем се оно објављује свету.
Један битан топос гностичке традиције ипак остаје неокрњен искуством модерности, можда што и сам има удела у његовом настанку: фигура Луцифера, која је у бити сродна са гностичком космичком змијом, оном која је у рају омогућила Адаму и Еви да кушају плод са дрвета познања:
„змија се у очима гностика указује као први Иницијатор човека, а такође и први Побуњеник у историји. Она се, у Врту еденском, диже против ауторитарног поретка Јеховиног, против лажног Бога, и одаје човеку тајне његовога рођења и судбине.“[3]
На делу је, дакле, „механизам инверзије вредности и знакова“,[4] сродан замаху преосмишљавања у Свету у нигдини, који полази од Књиге Постања, преобраћајући старозаветног Бога у злог демијурга који је једини одговоран за јадно човеково стање на земљи. У том духу и на том традицијском трагу, мистички путник Света у нигдини, апсолутног творца, Озара, пореди са фигуром Луцифера:
„Не само да се плашим, него сам у хладном зноју јер ти превазилазиш сваку идеју о Сатани или Луциферу. Ти си оваплоћење свега оног што није речено у књигама, или је заташкано, или није схваћено.“(40)
Ову изјаву сам Озар, сасвим у складу са гностичким наслеђем, потврђује, чиме се додатно утемељује механизам инверзије:
„Ђаво је постао инкарнација зла, иако га са истином везује једино ова реч. А оно што ти видиш у мени сада, и што си видео пре, и што ћеш видети после личи ти, с правом, на њега.“ (40)
У наведеним цитатима, који чине фрагмент из дужег дијалога Озара и мистичког путника, кључно је запазити да већ у путниковим речима се крије похрањена гностичка свест о недостатности канонских светих књига и потреби инверзије вредности, што указује да је дистанца између ауторске инстанце и књижевног јунака овог спева само привидна, и може указивати на мањак естетског квалитета текста али се истовремено може тумачити и као још један пример протежуће дискурзивности текста, с обзиром на то да у дискурзивним текстовима, за разлику од књижевноуметничких, постоји јединство гласа који даје исказе различитог типа. Последице овакве конфигурације су врло интересантне, јер јунак мистичког путовања који нема дистанцу од ерудитног приповедача, па чак и аутора, имплицира да је пред нама протагониста који има предзнање о мистичном путу које се открива у току самог путовања, што последично указује на то да је и јунак осенчен духом модерности, а што у коначници треба да допринесе кохерентности текста. Да бисмо били разумљивији, у питању је следећи проблем који је овај хибридни текст морао да реши, а тиче се хетерогености гласова који долазе из различитих, често и неуметничких типова говора инкорпорираних у Свет у нигдини. Да би њихов саоднос могао бити кохерентан, потребно је било да оквирна поетска и поетичка визија прожме све ове гласове, што се на цитираном примеру, који на први поглед не испуњава уобичајене узусе естетске прихватљивости, и види.
Како, међутим, ови закључци могу допринети укупном тумачењу дела? Јер, пред собом имамо текст прожет искуством модерности, дакле искуством бременитим позитивистичким наслеђем, а који истовремено у кључним структурним моментима баштини традицију једног позитивизму сасвим несродног феномена, гностицизма. Истовремено, овај поетички експеримент спајања неспојивог показује елементе кохеренције како кроз систем тема и мотива, тако и кроз протезање на различитим нивоима текста, што свеукупно ипак доприноси укупном потенцијалу пенталогије као јединственог дела. Гноза овог текста је (само)свесна: текстуалног наслеђа на које реферише и то са намером да референца буде препозната; типа нарације о свету који конфигурише; времена у којем нарацију креира. Ова самосвест подразумева једну дистанцу према себи, дистанцу карактеристичну за дух модерности, која отупљује оштрицу откровењског преврата непрекидним демистификовањем мистичког пута претежношћу разумевања над проживљавањем. Стога би овај особен гностицизам могао бити двоструко именован: са становишта његове појавности у модерном добу он би могао бити именован неогностицизмом, док би са становишта његове несаобразности изворном гностичком корпусу могао бити именован псеудогностицизмом. Ипак, и један и други термин подразумевају једну важну чињеницу коју поетско оживљавање једног феномена имплицитно негира, а то је довршеност тог феномена. Префикси нео- и псеудо- упућују на историцистичку омеђеност  гностицизма, завршеног и довршеног у самом себи и затвореног у корпус текстова који су претрајали историјске поломе. Међутим, књижевни традицијски низ, у елиотовском смислу непрекидности од Хомера па до данас, дубоко је аисторичан, следствено и ванвременски, те уместо закључка морамо понудити тек једно запажање које је у својој отворености можда најсаобразније неухватљивом лику Стојановићеве књиге: у читалачком процесу гностичко искуство овога текста је живо и делатно, али у процесу разумевања и тумачења оно се открива као временски ограничено и одељено од феномена који оживљава, па стога једино активно онда када није анализирано. То можда јесте таутологија, али није ли за гностике језик несавршен?


[1] Жак Лакаријер, Гностици, Градац, Чачак 2001: 55.

[2] Дејан Стојановић, Свет у нигдини, Самостално издање, Београд 2017: 7 (у даљем тексту сви наводи су из овог издања и биће обележени бројем странице у загради).

[3] Гностици, 79.

[4] Исто, 81.

Миљурко Вукадиновић

Пенталогија: ОЗАР, СВЕТ И БОГ, СВЕТ У НИГДИНИ, СВЕТ И ЉУДИ, ДОМ СВЕТЛОСТИ
 
Није уобичајено да аутор у једној књизи сабере необјављених пет књига и доведе их пред књижевно-критичку осматрачницу, многоугаону и стооку – на суочење... Памтим један усамљени пример (свој нећу да помињем!) кад је Душан Стојковић  вишедеценијски тајнопис од седам песничких и прозних књига утегао у једну књигу... Међутим, своје поетички презахтевно петокњижје Стојановић је истурио као предложак за разговор који ће бити претворен у Књигу, тачније Зборник. Стојковићев случај је наишао – сем часних изузетака – на ћутање; овај видимо да неће. За то се постарао случај комедијант који је друго име за овај округли сто.[1] Нас толико овде и остатак до крупног броја петнаест знамо оно што и аутор зна да „безбројни путеви воде ка истини“ а књижевно-критичко сагледавање и тумачење ипак то подразумева, хтели ми или не. Ипак, можда смели или „непромишљени“ аутор и не тражи истину већ можда свој поглед на нашу истину и наше читање...
А шта ми заправо радимо: претражујемо овај еп, овај „узбуркани лавиринт“ (ауторова срећно погођена синтагма), поетско-прозно-есејистички а поетички презахтеван. Ту смо да понудимо/приложимо читање петокњижја „у појединостима“ и укрштеној мрежи текстова негде и закривљеној и да дамо своју „муку са речима“ или како аутор вели „доказ“ читања, а он очигледно и природно касни за речима које му претходе... А нас више од света (може и са великим С како га почесто и у насловима понуђених књига аутор третира), нас више од Света занима „писани свет“. Његови обриси, перспективе, путеви унутра, његово лутање које – како нам изричито вели Стојановић – његово лутање нуди правац,  јер нуди живот...
Сви смо дакле на корак од овог петокњижја где почесто наиђемо на тешко проходну шуму, на бројне рукавце за непредвиђено где нас чекају „изненађења и замке“, опет се испомажем ауторовим речником. Изненађује замашност овог пројекта и његова „успутна читљивост“ и поетско мишљење, уз ослон на сродну претходећу класичну епску и митолошку инспирацију и модерну литературу коју баштини, које има своје путеве и странпутице али и поетичке замке. Негде је клопка окренута не само ка читаоцима и тумачима већ лови и аутора, а он је од оних , како би то рекао маг српске поезије Настасијевић, који „лове а уловљени“... Аутор има развијену свест о томе да „безброј поетика рађа безброј идентичних одливака“, да „мишљења умиру у поетикама, у песмама изгубљеним по опустелим градовима велике поетичке фантазмагорије“. То пише Дејан Стојановић у књизи Свет и људи, у поглављу-циклусу  „Клопке“, у тексту „Фантазмагорија“, у жељи да да озбиљне наговештаје једне своје „поетичке фантазмагорије“ која има и своју лиричност, и своју драматику, своју стилизацију и престилизацију, своја „изненађења и клопке“, своју синусоиду, кривуљу уздаха и мисаоних открића, своје поетичке претече и своје претходеће песничко утемељење. Хоћу да кажем и покажем следеће: ово петокњижје није пало с неба. Прве песме, по ауторском упућењу, нотацији иза сваке књиге, сежу из касних осамдесетих, па добар део на преласку у овај век (1996–2001) и не мали број песничких и других текстова писан је 2007–2009, па и касније...
Кад уз то имамо на уму динамику објављених песничких књига и наслове, видимо својеврсну приближеност, сродност и дотицај са пређеним песничким путем Стојановића од 1993. (Круговање) а нарочито од серије песничких књига Сунце себе гледа из 1999. где је као и овде светлосна симболика један од кључева и писаног света и могућих изведених тумачења. Следећи наслов Знак и његова деца (2000) више је но индикативан. Знаци носећи овог подухвата би били Бог/Ђаво и Свет. Децу треба потражити у „изненађењима и  клопкама“, а има их поприлично. Пратећи наслови Творитељ, Облик (из исте године), уз Плес времена (2007) већ сведоче једно поетичко заокружење и једну добродошлу и успелу поетичку предрадњу за ово петокњижје чију поетичку срж размотавамо.
Пенталогија већ игром наслова нуди ако не јасно оцртан поетички оквир онда предочава извесније поетичке назнаке. Име бога, па Свет и бог (бог већ други пут), Свет у нигдини (други пут свет а нигдина место где бог постоји, где борави, креће се итд), Свет и људи (трећи пут свет), Дом и свет (дом, боравиште људи, а Светлост је реч која садржи и свет). Очито је Свет светлосна креација. Од ових поетичких чворова стиже се и до других али и иних поетичких знакова. Казао сам ово у духу чувене поетичке формуле Никите Станескуа категоријалних означења, „чворови и знаци“, која овде чинодејствује и може се путоказно и умесно  употребити.
Посебну димензију епа чини његова полемичка димензија која природно проистиче из категоријалних дихотомија и поларизација Бог – Ђаво-Свет – Празнина и даљег категоријалног разлиставања и замршаја. Озар – један од богова као прво поглавље епа – само заоштрава визију и позицију хришћанског Бога. То је полемички акцентовано. Аутор не признаје да Бог постоји у неколико светих књига и да је религијска догма. На линији ових поларизација и заоштравања аутор нуди мали философски трактат који  је један од најузбудљивијих поетских  и поетичких врхунаца овог модерног лирског спева. И поред тога што се неки ставови, погледи и решења не поклапају са нашим искуствима и очекивањима, ми им не можемо оспорити храброст, специфичност па и оригиналност која радикалност подразумева...
У реализацији сложене лирске замисли коју представља ова Књига  у малармеовском смислу речи аутор посебну пажњу посвећује версификацијском аспекту поетских форми. Аутор не преза ни од сонета. Дупли сонетни венац није само поетско искушење већ и ретко лирско постигнуће. Међутим, један од главних акцената на линији тражења не много коришћених форми у српској поезији карактерише овај аутентичан ауторски подухват, као што су рецимо виланела, а и бројни облици балада, гaзал и сл. облици које светска поезија баштини од десетог и дванаестог века а који су временом готово ишчилели….
Посебно је у спеву разуђена књижевна исказност: од поетског дискурса, кратке прозе, есејистичких-трактат партија, романсијерских упадица што чини штиво читалачки захвалнијим али и захтевнијим јер доприноси извесној дигресивности (али је лек против једнолинијског излагања и монотоније)...
Ово су само неке од уводних назнака које ће допунити Дејан Стојановић, аутор који нас је овде сакупио, а тек сви ви који приступате дубинском читању.
 
27. јуни 2017, казано на Округлом столу у Француској 7.
                        
Post scriptum
 
А сад следи текстуални преглед  ставова, опажања, „суочења са Књигом“, директно-индиректно, заобилазно-прилазно (...), храбро,  без околишања или са благом дистанцом, али готово једнодушно, свако из свог угла у заједнички многоугао књижевног сагледавања, са ставом да је у питању  ретка књига-пројекат и да је у питању крупан датум у савременој српској поезији која аутора изводи на најживљу књижевну сцену ововремености.



[1] Округли сто одржан у Удружењу књижевника Србије 27. јуна 2017. поводом објављивања пенталогије Дејана Стојановића Свет у нигдини.

Може зазвучати изненађујуће али држим да нас петокњижје Дејана Стојановића Свет у нигдини најпре суочава са питањем да ли је еп данас могућ, а потом и оним о томе какав је однос данашњег песника према епу. На прво могуће питање Стојановићев одговор је афирмативан и делотворан. Односно, не обраћа се он узалуд, већ самим почетком Озара, Хомеру. Хомер ваља да буде његов путовођа, мада ће му се касније, у истом својству, придружити Шекспир (а наћи ће се ту и Данте, и многи други).
         Хомер је призван као оваплоћење читавог једног света – античког, дакако, али и путоказни рапсод. Поготову је епски певач онај који је заслужан за „паралелизам“ божанског и људског – узвишеног и овоземаљског.
         Иста руководна амбиција видна је и у знатном делу певања Дејана Стојановића.
         Епско, наравно, није замисливо без мита. И Стојановић, стога, настоји да буде поета-„митограф“.
         Еп је незамислив без јунака-хероја. Исто важи и за мит.
         Ко је, заправо, Стојановићев Озар?
         Песник нам је помогао властитом дешифрацијом. Озар је анаграм, мушки аналогон  Зоре.
         Придодајем томе властито учитавање, лирско, па Озара доводим и у везу с озарењем. Не морам да будем у праву, али нека то буде мој читалачки „удео“.
         А зашто Шекспир?
         Подсетићу, по сећању, на стихове румунског песника Марина Сорескуа о томе како је Шекспир створио свет за шест дана...
         Уколико сам, уз помоћ Сорескуа, на добром трагу, онда је, и код Стојановића, Шекспир синоним „књижевног демијурга“, творитеља-створитеља читавог једног „човечанског света“. Али, наравно, ни тај свет није без присенака-примеса митског и легендарних играрија и игроказа.
         Обратимо сада пажњу на нешто друго – на књижевну „архитектонику“ Стојановићевог петокњижја, на „структуру“.
         Поједине књиге, делови петокњижја Свет у нигдини, могле би се именовати и као спевови. Појам је то који је у новије доба обично везиван с именом нашег Миодрага Павловића.
         И, као и код Павловића, „епска дисциплина“ певања у Стојановићевом случају већма нагиње интелекту и ерудицији но нечему што се обично подразумева под лирским вреднотама.
         Биће да је то не само очекивано, него, на одређени начин, и логично. Јер – не заборавимо – реч је о замашним поступцима, о тзв. „дугом даху“ и, коначно, конструктима (у добром смислу те речи) који су прожети филозофским набојем, често „силогистички“ устројени, подстакнути питањем о крајњем смислу и бесмислу бивања и света (поготову „смештеног“ у нигдину).
         Када је већ тако поставио „ствари“, како даље гради наш аутор?
         Гради – разграђујући, готово деструирајући, изнутра преобликујући (прекрајајући, трансформишући) зачето.
         Отуда у књигама – „саставцима“ његовог петокњижја – толика множина форми стиховања, али и (хотимично) сударање и сусретање стиха и прозног текста, стиха и записа, стиха и расправе, стиха и есејистичког зачетка, стиха и прозаиде, односно лирске епифаније.
         Све то је, у ствари, „поприште“ на којем се сусрећу два лика једног песника: један одан веледелу са другим ововременим и скептичним, опредељеним за фрагмент, исечак, атомизовану и дисперзивну слику света као саму супротност древној и митској, загубљеној целовитости.
         Али сва ова формална а поготову смисаона противуречја имају своју улогу и дају допринос изнутра динамизујући читав захват; могло би се готово рећи и да формотворно „модернизују“ сам концепт.
         По цену парадокса, приметиће скептик.
         Да, управо по цену парадокса. Налазим да и то јесте један од ауторових наума: играти и на парадокс, неговати га.
         У ризници светске литературе – без икакве жеље за дословним повезивањима и поређењима – још један даљи „међаш“ комплексним наумима ове врсте могао би да буде Гетеов Фауст.
         Жеља за коначним сазнањем/сазнањима?
         Има и те жеље у нашег аутора.
         На другој страни – певање у бесконачност/бесконачје.
         Вреди се, тим поводом, споменути никад докончаних Кантоса Езре Паунда. 
         Као што је интелектуални брид хотимична „корекција“ (готово „суспензија“) лирског поја (сетимо се Т. С. Елиота).
         Најзад, кад се већ испомажем аналогијама и њиховим присенцима: свест да и у маломе може да избива велико, карактеристика поетског концепта Васка Попе, незаобилазно се јавља и у Стојановићевом потхвату.
         Већ је примећено – и то недвосмислено и нескривено јесте тако – да и овде, у Свету у нигдини, конкретно у књизи Дом светлости, постоји „зона контакта“ с Малом кутијом Васка Попе.
         Стојановић свакако зна да осим великог у малом и осим Космоса са великим к постоји и космос малих ствари, обичан, људски, емоцијама почесто набијен, и у име те свести обелодањује у читавом познијем низу песама и властити лирски глас, лирску нит.
         Комплексно певање, комплексан аутор, песник с великим распоном, са сложеним регистром нијанси може (или мора?) и то себи да омогући.
         Како би и било другачије ако је Свет у нигдини – петокњижје засад доступно као јединствени поетски кодекс умножен у малом броју примерака, управо за употребу ове распре чији смо учесници – утопијска апсолутна књига Дејана Стојановића, дакле малармеовски апсолут, у неку руку.
         Парафразираћу, опет по сећању, Борхеса.
         Апсолутна прича, или апсолутна књига, по Борхесу јесте књига пустиње. Пешчана, зрнасто недогледна и честично непребројна... У исти мах једна визија и химера.
         Зар управо то није разлог да жудимо за апсолутном књигом?
         Свет у нигдини Дејана Стојановића јесте, на његов начин, тај оваплоћени сан.

РЕКЛИ СУ О СВЕТУ У НИГДИНИ Дејана Стојановића
 
„Свет у нигдини је утопијска апсолутна књига Дејана Стојановића, дакле малармеовски апсолут, у неку руку. Апсолутна прича, или апсолутна књига, по Борхесу јесте књига пустиње. Пешчана, зрнасто недогледна и честично непребројна... У исти мах једна визија и химера. Зар управо то није разлог да жудимо за апсолутном књигом? Свет у нигдини Дејана Стојановића јесте, на његов начин, тај оваплоћени сан."
—Срба Игњатовић
 
„Увек сам се питао, и поводом свог песничког стваралаштва, шта је то тотална песма... Може ли се петокњижје Дејана Стојановића назвати тоталном песмом, оном о којој сваки озбиљан песник сања, још од Хомера? Осетио сам неке такве импулсе приликом читања Света у нигдини. Ово је једна апсолутна песма, једног апсолутног мисаоног система који ради уздуж и попреко свих наших цивилизацијских наслеђа."
—Душко Новаковић
 
„(Свет у нигдини нуди) радост спознаје због открића која завређују Нобела..."
—Милан Лукић
 
„Одавно нисмо имали, ако смо икада и били у прилици да се у српској поезији са тим уопште и сусретнемо, песничку пенталогију."
—Душан Стојковић
 
„Сан сваког песника јесте да напише своју велику, јединствену, свеобухватну књигу у којој ће на прави начин изнети све своје мисли и осећања што се јављају у дугим разговорима са светом. Под оним свет подразумевам све појавно и апстрактно што у језику постоји. Што је именовано и што се може именовати. Oбимом замашна пенталогија Дејана Стојановића Свет у нигдини је покушај да се напише таква књига. Ово петокњижје о свету и светлости амбициозан је подухват.“
—Братислав Р. Милановић
 
„Пенталогија, односно петокњижје Дејана Стојановића Свет у нигдини, необичан је подухват у српској књижевности."                               
—Никола Маринковић
 
„Песнички подухват, Свет у нигдини Дејана Стојановића, у овом тренутку је посебна појава у српском језику."
—Драган Коларевић
 
„Мало је оваквих књига у српској књижевности."
—Иван Цветановић
 
„[Објављивање Света у нигдини јесте) крупан датум у савременој српској поезији."
—Миљурко Вукадиновић

„Постојан и доследан, Дејан Стојановић се свим својим круговањима у свету песништва као и филозофије, и увек нешто више од свега тога, остварио као мислећи човек непрекинуте стваралачке мисли. Од оног је стваралачког соја који делом доказује постојаност давно успостављеног јединства Мистика и Мага. Оног који пуно зна, који је, по Бели Хамвашу, Мистик, и оног другог, са именом Маг, који такође зна, али знање му је у функцији подстицаја, одраз порива да провири и у ону другу, мање знану или потпуно неистражену страну медаље до које првим погледом светлост не допире.“
—Давид Кецман Дако
 
„Аутор је дубоко зароњен у покушај проницања суштине свемира, те смисла постанка и трајања бића у њему. Трага за равнотежом и могућношћу успостављања хармоније у наоко неспојивим, дисхармоничним појавама и појмовима.“ 
 —Гордана Влаховић
 
„Најновију књигу, Свет у нигдини, Дејан Стојановић нам приноси као духовну антологију. Ово је амбициозни поетско-есејистички пројекат у претежно философском, густом и слојевитом петокњижју о човештву као извору и ушћу свих видљивих и невидљивих светова. Рукопис је у иновативној, авангардној форми... Дејан Стојановић мудро и зналачки преплиће поезију и прозу, епско и лирско али и теоријско-критичко.“
—Зорица Арсић Мандарић

„Стојановићева наглашена контемплативност чини га особеним у савременом песничком творењу, једним од ретких који нема дилему око једнакости поезије и филозофије и неопходности њиховог ваљаног разумевања, колико и мудријег одгонетања значења речи, те његово трагање у песничкој књизи Свет у нигдини разумем као трагање за смислом елементарног опстанка у времену отуђеном, сурово стварном, загледаном у све и ништа.“
—Видак Масловарић
 
„Стојановићев песнички, прозни и драмски проседе представља у еминентном смислу дефиле основних појмова и егзистенцијалија  човековог бивствовања, његове земаљске и космичке судбине. Реч је о слободи, Апсолуту, Богу, Ђаволу, хаосу, реду, истини, свету итд. Филозофско, религијско и песничко чине основно језгро у тумачењу и разумевању онтологије људског опстајања.“
—Јово Цвјетковић

Поводом објављивања пенталогије Дејана Стојановића, Свет у нигдини, у Удружењу књижевника Србије одржан је 27. јуна 2017. године Округли сто посвећен овом петокњижју. Појединачни наслови пет књига ове пенталогије јесу Озар, Свет и Бог, Свет у нигдини, Свет и људи, Дом светлости. Ових дана изашао је из штампе Зборник радова који садржи текстове учесника Округлог стола, као и оних аутора који су своје радове приложили за Зборник.

Модератор Округлог стола био је Миљурко Вукадиновић, чији текст служи и као уводни текст Зборника, док се текст самог аутора пенталогије, Дејана Стојановића, налази у Зборнику као завршни. Учесници Округлог стола били су Срба Игњатовић, Душко Новаковић, Душан Стојковић, Зорица Арсић Мандарић, Гордана Влаховић, Драган Коларевић, Видак Масловарић, Милан Лукић и сам аутор пенталогије, Дејан Стојановић. Аутори који због других обавеза нису могли да присуствују Округлом столу, приложили су накнадно своје радове за Зборник, а то су Братислав Р. Милановић, Давид Кецман Дако, Иван Цветановић, Никола Маринковић и Јово Цвјетковић.

Сви учесници Округлог стола говорили су надахнуто о најновијој књизи, пенталогији, Дејана Стојановића и општи закључак Округлог стола био је да је реч о несвакидашњем делу у српској литератури. Срба Игњатовић је истакао чињеницу да ова пенталогија задовољава критеријуме епа те да слободно може бити названа модерним епом.

Главни закључак Округлог стола садржан је у идеји да је пенталогија Свет у нигдини Дејана Стојановића велики датум у савременој српској књижевности и један грандиозан књижевни пројекат који ће тек доживети праву рецепцију и признање у годинама које су пред нама.