- Published on
Дејан Стојановић, песник шест књига песама, антологичар, аутор одабраних интервјуа, данас пред читаоце доноси своју, како ју је назвао ПЕНТАЛОГИЈУ, обједињену именом Свет у нигдини. Пет дела пишчевих повезано је јединством опште замисли а насловљено:
Озар;
- Свет и бог;
- Свет у нигдини;
- Свет и људи;
- Дом светлости.
У првој књизи Озар, читалац се суочава у поезији и прози са метафизичким темама ауторовим: настанак света, историја Балкана и Земље, извори светлости и извори истине. Опсесивна тема бића које мисли: однос живота и смрти и вечито кружење; израњају једно из другога и у симбиотичком су преплету.
Смрт тражи да би могао живот да роди
Само оно што се роди може да умре
А само оно што умире зна вредност
Вечног живота у рађању и умирању.
Изнад свега је Бог, и празнина који по аутору чине Апсолут, што је једнако Озар. Даје се могућност филозофима за полемику, с обзиром да идеалистичка филозофија Апсолут сагледава као вечну, бесконачну првобитну основу свемира, а дијалектички материјализам одбацује метафизички појам Апсолута и признаје као једину стварност материјални свет који се налази у вечном покрету и развитку.
Аутор мења форму исказа. Користи стих, користи дијалошку форму (при чему полемише са боговима антике, те са Хомером), и прозно-поетске секвенце којима истиче своје филозофске ставове. У другом и трећем циклусу („Шекспир у свемиру“, „Планета Зена“) примењује необичну форму, комбинујући елементе једног књижевнотеоријски строго утврђеног облика, сонетног венца, и свога песничког експеримента. Иако их насловљава као сонетне венце они то нису у традиционалном облику. У првој таквој творевини сачињеној из петнаест стихованих рефлексија, последњим стихом претходне песме почиње следећа. Као фине су каскаде које се преливају једна у другу да би се слиле у петнаесту сублимну завршницу мисаоног тока. Лирски субјект у Шекспировом је друштву, поистовећени су, огледају се у божанској пени свемирске лађе, уз спознају да
И умањен велики постајем
Једно са Богом, једно са светом...
У последњем циклусу Озара („Планета Зена“) форма је слична, сачињена је од двадесет девет поетских елемената. Ауторов имагинативни импулс призива фантазмагоричну планету Зену, по којој опет у Шекспировом друштву, прави своје медитативне шетње. Постулати којима се тежи и за којима се трага су: мисао, дакле и памет, истина, знање, искра разума, светлост свемира.
Већ је речено да су све књиге петокњижја повезане јединством опште замисли. Друга књига именована је са Свет и Бог, и садржи шест циклуса („Proemium“, „Мрак и светлост“, „Ништа и нешто“, „Пакао и рај“, „Бог и Ђаво“, „Апсолут“). Аутор је дубоко зароњен у покушај проницања суштине свемира, те смисла постанка и трајања бића у њему. Трага за равнотежом и могућношћу успостављања хармоније, у наоко неспојивим, дисхармоничним појавама и појмовима, делимично назначеним у називима циклуса (мрак и светлост, ништа и нешто, пакао и рај, Бог и ђаво, али и хаос и ред, нула и безброј, дељење и стапање, кретање и статичност; аутор користи појам непокрет).
Мисао о Богу вазда је присутна. Тумачење које се чита о земаљским религијама и светим књигама није уобичајено за устаљени ред ствари, али нагони на размишљање. Многобројна су богохулна тумачења Бога, а Бог сам по себи суштина је, он је све, и свемоћ. Побуна против мрака јесте Божја побуна, тврди аутор.
Као и у делу Озар, а видеће се и у осталим књигама, нагласак је на светлости. Није случајно. Знано је да светлост и тама симболизују наизменичне вредности једног циклуса. На свим космичким странама и у људском животу после тамнине долази светло раздобље. Као космичка објава или као унутарње просветљење светлост увек долази после таме и симболизује живот, спас. У Старом завету симболизује и срећу добијену од Бога. Тама је зло, несрећа, проклетство, смрт. Хришћанска симболика наставља се на старозаветну. У Јеванђељу по Матеју, ученици Христови су светлост свету, а у Јеванђељу по Јовану, Исус је светло света. У нашег аутора Светлост је Божја побуна...
Честа је ауторова одступница од уобичајеног поетског дискурса, јер залажење у сфере филозофског тумачења појмова и појава уз повремене фантазме (појмови празнине, облика, простора, времена) даје премоћ медитативног над поетским. Аутор помера жанровске границе (и тога ће се држати до краја петокњижја), пише стих, дуг и разуђен, прозне записе који су каткад лирског исказа, а каткад филозофски трактати. (Уосталом, аутор на крају исписује детаљно образложење, на неколико страна, о форми појединих песама, што потврђује не само књижевнотеоријско познавање версификације, него и своју потребу за модификацијом и експериментом.)
У Свету у нигдини, са шест одељака (књига I) залази се у сфере сна, коме се ништа не може, и који нас води путевима наше подсвести. Јер,
Негде дубоко у свести
Стално сања свет подсвести;
Говори да све је важно
Што се рађа из благости
(„Око свести“)
Први сан лирског субјекта о тајни је над тајнама, о жени, овај пут о жени вили, са којом води дуги разговор; не како би се у први мах очекивало, о заљубљености. Њему сан служи да изнесе своје ставове о односу живота и времена, о садашњем тренутку који пре него што се на њега помисли постаје прошлост, о развоју уметности кроз векове, о разлици између помодног и модерног, о функцији језика и његовом мењању, о слободи и самоћи и самодисциплини којом се остварује лични успех. Занимљив став Дејана Стојановића јесте о материјалистичкој цивилизацији која почива искључиво, или до највеће мере, на форсирању технолошког курса и у бити је антикултурна. А циљ њен је искључиво вулгарна моћ новца. Прозни ток казивања преплетен је стиховима на неке од поменутих тема, које поета мислилац и вила измењују и у даљем разговору. Вила о помоћи, тешкоћи, опасности и храбрости; а њен саговорник о буђењу дана и разговору таме и светлости.
Аутор понире и у далека времена, оживљавајући непознате хероје, нестале цивилизације, помињући митове, сујеверне квази теорије (Атлантида, Сумери, Лемури и Лемурије и сл.). Но свестан је да је овај свет једина истина. Другим се сном преобличава жена вила у змију, острво у потоп, снови у ноћну мору. Нема више мисли о идеалној жени, а и свет сновних визија није трајан. Не смета му да у сну трећем настави преиспитивање порекла зла у свету, те способност адаптације зарад преживљавања. Разговор, поетско медитативни са Арноом Данијелом, трубадуром из дванаестог века, вишезначан је и вишеслојан, уз сјајну шетњу по историји и књижевности, али и по савременим проблемима света (однос Истока и Запада, глобализација, мењање међудржавних граница итд.).
Слављење Творца безусловно је:
Бог је свет и Свет је бог.
- Без Творца нема правог сазнања.
- Свети зрак једини је Божји трон.
Речи стављене у уста трубадура да веровање у Бога јесте вера, а да је прописана религија посредништво, налазимо и у претходно поменутим делима. Можда се не може докучити елизијска (небеска, надземаљска) спознаја, али осећати и мислити јесте важно, и није потребно да све знамо. А сан некад превари тамне сенке сећања и потиснутих жеља.
У Свету и људима, у првом циклусу под називом „Медитације“, песничким сликама постиже се склад са чујним и видљивим (шум таласа, шкољка која пева свој сан уз уво сненика, часак тишине и стапање са водама и шумом свемира). Поета наткриљује мислећег трагача за одгонетањем тешких тајни микро и макро света. Недуго затим, читалац урони у сплет филозофско-лирских записа у којима опредмећена стварност аутору постаје средство за даљу медитацију. И све може бити повод за запитаност: усамљени парк, леп дан, обале, накит, машне, да би се исказао однос према самоћи, тескоби, заблудама, моћи и немоћи славних, правди, слободи. Повремено су то читаве прозне филозофске целине („Апсурд“, „Логика“), а повремено лапидарна, сведена гномска реченица (нпр. „Брадати старац“).
Он је много видео, али није волео да прича. Размишљао је о себи и другима и схватио брзину. Схватио је да време није прошло зато што је прошло, већ зато што је изгубљено.
Стојановић разматра и проблеме књижевног стварања, безброј поетика у којима умиру мишљења, прави разлику између политичких дисидената - писаца и књижевних дисидената. Критички је његов однос према књижевној бирократији (борба за чланства у жиријима, у редакцијама часописа, за чланство у академијама, за награде које се додељују по наговору и договору...). Иронично тумачи и начин постанка бестселера, те разлику између песника и стихотворца: стихотворац слаже речи и риме у стихове; песник слаже стихове и риме у значења. Стојановић не робује утврђеним поетикама; његов циљ није допадање на први поглед. Мисао превладава над емоцијом; поетизација текста присутна је толико да не потисне метафизичку раван. Остаје упитаност да ли је песма само оно што личи на песму... прежвакавати већ прежвакано, историју и класична дела, и правити уметност, или је песма бележење живота као да се први пут живи.
Да ли се као одговор може прихватити мисао са краја ове књиге: Све се своди на неколико речи, на неколико главних појмова. Све остало су приче које овима служе.
Дом светлости, пета књига у низу, у славу је светлости, успомена и љубави. Поетизовани призори, уз реминисцентне излете, плене топлином препознавања, макар само у сећању, што не доводи у питање спознају да је време повратка кући. Нада и успомена избор су првог циклуса.
Насловљавањем неких од својих песама одабраним именима аутор открива и своје афинитете: Мацуо Башо, стари песник, који нас учи умећу откривања наде у ситницама; Јулије Цезар, издвојив од свих Цезара, јер је Јулије са страшћу и чашћу; те Хенри Милер, чудак и ексцентрик, па ипак, од оних ретких, који
зна да само они који сиђу на дно
уистину разумеју лепоту.
Коначно, и жена је поменута у стиху Дејана Стојановића. Као сан, као идеја, као реч неказана, обала која их дели, успомена јача од јаве. Намах присетим се оних Дучићевих: Јер ти не постојиш, нит си постојала... Један фини лирски циклус.
Треба поменути последњи циклус Дома светлости, именом Градови. Исписан у прози, могао би бити путопис јер говори о тринаест светских градова. Но, није класичан путопис. Ко жели да пронађе класичне туристичке податке, нека се не нада. Пред читаоцем су есејистички лирски записи у којима се, наслоњена на историју, гради прича о светлости, вечном граду, тајанствености, прошлости, вечном сну сликара и маштара, у зависности од града и доживљаја путописца. О Београду, такође, кратак запис о старом духу и поносу који светле на новом месту. На крају циклуса песнички сан о Новоме граду, граду Светлости са храмом посвећеном Сунцу, и о новој планети која ће бити један велики град. Сан о свету без деоба. Само велики сан.
Ако би се објединило петокњижје заједничким обележјима било би следеће:
- медитација, мисаоност;
- ставови који подстичу полемику;
- отклон од класичне жанровске поделе, те разноликост форме (стих, прозни запис, трактат, есеј, дијалог);
- доминација светлости у славу живота;
- Бог изнад свега, један једини.
Антагонизам искре божанске светлости и моћи таме присутан је. Али пут Бога побеђује анђела таме.
Озар;
- Свет и бог;
- Свет у нигдини;
- Свет и људи;
- Дом светлости.
У првој књизи Озар, читалац се суочава у поезији и прози са метафизичким темама ауторовим: настанак света, историја Балкана и Земље, извори светлости и извори истине. Опсесивна тема бића које мисли: однос живота и смрти и вечито кружење; израњају једно из другога и у симбиотичком су преплету.
Смрт тражи да би могао живот да роди
Само оно што се роди може да умре
А само оно што умире зна вредност
Вечног живота у рађању и умирању.
Изнад свега је Бог, и празнина који по аутору чине Апсолут, што је једнако Озар. Даје се могућност филозофима за полемику, с обзиром да идеалистичка филозофија Апсолут сагледава као вечну, бесконачну првобитну основу свемира, а дијалектички материјализам одбацује метафизички појам Апсолута и признаје као једину стварност материјални свет који се налази у вечном покрету и развитку.
Аутор мења форму исказа. Користи стих, користи дијалошку форму (при чему полемише са боговима антике, те са Хомером), и прозно-поетске секвенце којима истиче своје филозофске ставове. У другом и трећем циклусу („Шекспир у свемиру“, „Планета Зена“) примењује необичну форму, комбинујући елементе једног књижевнотеоријски строго утврђеног облика, сонетног венца, и свога песничког експеримента. Иако их насловљава као сонетне венце они то нису у традиционалном облику. У првој таквој творевини сачињеној из петнаест стихованих рефлексија, последњим стихом претходне песме почиње следећа. Као фине су каскаде које се преливају једна у другу да би се слиле у петнаесту сублимну завршницу мисаоног тока. Лирски субјект у Шекспировом је друштву, поистовећени су, огледају се у божанској пени свемирске лађе, уз спознају да
И умањен велики постајем
Једно са Богом, једно са светом...
У последњем циклусу Озара („Планета Зена“) форма је слична, сачињена је од двадесет девет поетских елемената. Ауторов имагинативни импулс призива фантазмагоричну планету Зену, по којој опет у Шекспировом друштву, прави своје медитативне шетње. Постулати којима се тежи и за којима се трага су: мисао, дакле и памет, истина, знање, искра разума, светлост свемира.
Већ је речено да су све књиге петокњижја повезане јединством опште замисли. Друга књига именована је са Свет и Бог, и садржи шест циклуса („Proemium“, „Мрак и светлост“, „Ништа и нешто“, „Пакао и рај“, „Бог и Ђаво“, „Апсолут“). Аутор је дубоко зароњен у покушај проницања суштине свемира, те смисла постанка и трајања бића у њему. Трага за равнотежом и могућношћу успостављања хармоније, у наоко неспојивим, дисхармоничним појавама и појмовима, делимично назначеним у називима циклуса (мрак и светлост, ништа и нешто, пакао и рај, Бог и ђаво, али и хаос и ред, нула и безброј, дељење и стапање, кретање и статичност; аутор користи појам непокрет).
Мисао о Богу вазда је присутна. Тумачење које се чита о земаљским религијама и светим књигама није уобичајено за устаљени ред ствари, али нагони на размишљање. Многобројна су богохулна тумачења Бога, а Бог сам по себи суштина је, он је све, и свемоћ. Побуна против мрака јесте Божја побуна, тврди аутор.
Као и у делу Озар, а видеће се и у осталим књигама, нагласак је на светлости. Није случајно. Знано је да светлост и тама симболизују наизменичне вредности једног циклуса. На свим космичким странама и у људском животу после тамнине долази светло раздобље. Као космичка објава или као унутарње просветљење светлост увек долази после таме и симболизује живот, спас. У Старом завету симболизује и срећу добијену од Бога. Тама је зло, несрећа, проклетство, смрт. Хришћанска симболика наставља се на старозаветну. У Јеванђељу по Матеју, ученици Христови су светлост свету, а у Јеванђељу по Јовану, Исус је светло света. У нашег аутора Светлост је Божја побуна...
Честа је ауторова одступница од уобичајеног поетског дискурса, јер залажење у сфере филозофског тумачења појмова и појава уз повремене фантазме (појмови празнине, облика, простора, времена) даје премоћ медитативног над поетским. Аутор помера жанровске границе (и тога ће се држати до краја петокњижја), пише стих, дуг и разуђен, прозне записе који су каткад лирског исказа, а каткад филозофски трактати. (Уосталом, аутор на крају исписује детаљно образложење, на неколико страна, о форми појединих песама, што потврђује не само књижевнотеоријско познавање версификације, него и своју потребу за модификацијом и експериментом.)
У Свету у нигдини, са шест одељака (књига I) залази се у сфере сна, коме се ништа не може, и који нас води путевима наше подсвести. Јер,
Негде дубоко у свести
Стално сања свет подсвести;
Говори да све је важно
Што се рађа из благости
(„Око свести“)
Први сан лирског субјекта о тајни је над тајнама, о жени, овај пут о жени вили, са којом води дуги разговор; не како би се у први мах очекивало, о заљубљености. Њему сан служи да изнесе своје ставове о односу живота и времена, о садашњем тренутку који пре него што се на њега помисли постаје прошлост, о развоју уметности кроз векове, о разлици између помодног и модерног, о функцији језика и његовом мењању, о слободи и самоћи и самодисциплини којом се остварује лични успех. Занимљив став Дејана Стојановића јесте о материјалистичкој цивилизацији која почива искључиво, или до највеће мере, на форсирању технолошког курса и у бити је антикултурна. А циљ њен је искључиво вулгарна моћ новца. Прозни ток казивања преплетен је стиховима на неке од поменутих тема, које поета мислилац и вила измењују и у даљем разговору. Вила о помоћи, тешкоћи, опасности и храбрости; а њен саговорник о буђењу дана и разговору таме и светлости.
Аутор понире и у далека времена, оживљавајући непознате хероје, нестале цивилизације, помињући митове, сујеверне квази теорије (Атлантида, Сумери, Лемури и Лемурије и сл.). Но свестан је да је овај свет једина истина. Другим се сном преобличава жена вила у змију, острво у потоп, снови у ноћну мору. Нема више мисли о идеалној жени, а и свет сновних визија није трајан. Не смета му да у сну трећем настави преиспитивање порекла зла у свету, те способност адаптације зарад преживљавања. Разговор, поетско медитативни са Арноом Данијелом, трубадуром из дванаестог века, вишезначан је и вишеслојан, уз сјајну шетњу по историји и књижевности, али и по савременим проблемима света (однос Истока и Запада, глобализација, мењање међудржавних граница итд.).
Слављење Творца безусловно је:
Бог је свет и Свет је бог.
- Без Творца нема правог сазнања.
- Свети зрак једини је Божји трон.
Речи стављене у уста трубадура да веровање у Бога јесте вера, а да је прописана религија посредништво, налазимо и у претходно поменутим делима. Можда се не може докучити елизијска (небеска, надземаљска) спознаја, али осећати и мислити јесте важно, и није потребно да све знамо. А сан некад превари тамне сенке сећања и потиснутих жеља.
У Свету и људима, у првом циклусу под називом „Медитације“, песничким сликама постиже се склад са чујним и видљивим (шум таласа, шкољка која пева свој сан уз уво сненика, часак тишине и стапање са водама и шумом свемира). Поета наткриљује мислећег трагача за одгонетањем тешких тајни микро и макро света. Недуго затим, читалац урони у сплет филозофско-лирских записа у којима опредмећена стварност аутору постаје средство за даљу медитацију. И све може бити повод за запитаност: усамљени парк, леп дан, обале, накит, машне, да би се исказао однос према самоћи, тескоби, заблудама, моћи и немоћи славних, правди, слободи. Повремено су то читаве прозне филозофске целине („Апсурд“, „Логика“), а повремено лапидарна, сведена гномска реченица (нпр. „Брадати старац“).
Он је много видео, али није волео да прича. Размишљао је о себи и другима и схватио брзину. Схватио је да време није прошло зато што је прошло, већ зато што је изгубљено.
Стојановић разматра и проблеме књижевног стварања, безброј поетика у којима умиру мишљења, прави разлику између политичких дисидената - писаца и књижевних дисидената. Критички је његов однос према књижевној бирократији (борба за чланства у жиријима, у редакцијама часописа, за чланство у академијама, за награде које се додељују по наговору и договору...). Иронично тумачи и начин постанка бестселера, те разлику између песника и стихотворца: стихотворац слаже речи и риме у стихове; песник слаже стихове и риме у значења. Стојановић не робује утврђеним поетикама; његов циљ није допадање на први поглед. Мисао превладава над емоцијом; поетизација текста присутна је толико да не потисне метафизичку раван. Остаје упитаност да ли је песма само оно што личи на песму... прежвакавати већ прежвакано, историју и класична дела, и правити уметност, или је песма бележење живота као да се први пут живи.
Да ли се као одговор може прихватити мисао са краја ове књиге: Све се своди на неколико речи, на неколико главних појмова. Све остало су приче које овима служе.
Дом светлости, пета књига у низу, у славу је светлости, успомена и љубави. Поетизовани призори, уз реминисцентне излете, плене топлином препознавања, макар само у сећању, што не доводи у питање спознају да је време повратка кући. Нада и успомена избор су првог циклуса.
Насловљавањем неких од својих песама одабраним именима аутор открива и своје афинитете: Мацуо Башо, стари песник, који нас учи умећу откривања наде у ситницама; Јулије Цезар, издвојив од свих Цезара, јер је Јулије са страшћу и чашћу; те Хенри Милер, чудак и ексцентрик, па ипак, од оних ретких, који
зна да само они који сиђу на дно
уистину разумеју лепоту.
Коначно, и жена је поменута у стиху Дејана Стојановића. Као сан, као идеја, као реч неказана, обала која их дели, успомена јача од јаве. Намах присетим се оних Дучићевих: Јер ти не постојиш, нит си постојала... Један фини лирски циклус.
Треба поменути последњи циклус Дома светлости, именом Градови. Исписан у прози, могао би бити путопис јер говори о тринаест светских градова. Но, није класичан путопис. Ко жели да пронађе класичне туристичке податке, нека се не нада. Пред читаоцем су есејистички лирски записи у којима се, наслоњена на историју, гради прича о светлости, вечном граду, тајанствености, прошлости, вечном сну сликара и маштара, у зависности од града и доживљаја путописца. О Београду, такође, кратак запис о старом духу и поносу који светле на новом месту. На крају циклуса песнички сан о Новоме граду, граду Светлости са храмом посвећеном Сунцу, и о новој планети која ће бити један велики град. Сан о свету без деоба. Само велики сан.
Ако би се објединило петокњижје заједничким обележјима било би следеће:
- медитација, мисаоност;
- ставови који подстичу полемику;
- отклон од класичне жанровске поделе, те разноликост форме (стих, прозни запис, трактат, есеј, дијалог);
- доминација светлости у славу живота;
- Бог изнад свега, један једини.
Антагонизам искре божанске светлости и моћи таме присутан је. Али пут Бога побеђује анђела таме.
0 Comments